Postojani “Hej Sloveni”

BEOGRAD – I treća Jugoslavija će otići u istoriju, a himna “Hej Sloveni” će i dalje slaviti ono što je ostalo od njenog nekadašnjeg zajedničkog duha. Ne zbog toga što Srbi i Crnogorci najviše vole ovu melodiju poljske mazurke i tekst Slovaka Samuela Tomašika, koji u prevodu pevamo duže od šest decenija, nego zato što malo ko veruje da će se ustavopisci brzo, ili ikako, uspeti da se dogovore šta bi to mogla biti himna zajedničke države.
Zakon o primeni ustavne povelje ostavlja rok do kraja ove godine da se donese nova himna, ali teško je poverovati da će postojati dovoljno političke i svake druge sloge da se napiše jedna svečana pesma koja bi baš svima legla na srce. Ni Srbija ni Crna Gora nisu, uostalom, uspele da se dogovore šta će biti njihove pojedinačne himne.

BOŽE, HIMNU
PITANJE je i po kom principu bi se mogla izabrati zajednička pesma. Ako je suditi po tome kako je napisana povelja – pola-pola, himna bi morala biti kombinacija dve pesme. Jedne iz Srbije, druge iz Crne Gore. Ali koje?
Ni referendum raspisan u Srbiji devedesetih nije razrešio pitanje da li je srpskom srcu milija “Marš na Drinu”, “Tamo daleko” ili “Bože pravde”. Ni sadašnja republička vlast nije se usudila da ovu poslednju – inače himnu Kraljevine Srbije – stavi na dnevni red Skupštine, iako je takav predlog sačinila Komisija za zastavu, grb i himnu Batićevog Ministarstva pravde.
I u Crnoj Gori je slično – ni oni nisu uspeli da se odluče da li je “Onamo, namo” knjaza Nikole suviše unitaristička, odnosno “Oj lijepa majska zoro” suviše separatistička, da bi mogle pomiriti po toj osnovi i podeljena crnogorska osećanja. Pa, tako i sada, u Srbiji i u Crnoj Gori pevamo “Hej, Sloveni”. I, izgleda “držaće” se postojano i dalje.
Izgleda da će stvari malo lakše ići sa novom zastavom. Bar utoliko što se na Ustavnoj komisiji već razgovaralo o četiri moguće varijante. Prva je bila sadašnja jugoslovenska trobojka s tim da se na plavoj podlozi sa jedne strane “naslika” srpski, a s druge, crnogorski grb. Ali, Miodrag Vuković, jedan od članova Ustavne komisije kaže da je nastao problem: Srbija ima grb bivše Socijalističke Republike Srbije – zajedno sa petokrakom.
Drugi predlog bio je da nam barjak bude dvobojan. Polovina “obojana” u plavetnu boju, “predstavljala” bi Crnu Goru, dok bi druga polovina plave, bila boja Srbije.
A, treća varijanta isključila je baš to plavo. Po njoj zastava bi bila pola crvena – pola bela. I četvrta verzija predviđa sadašnju zastavu koju imaju i Srbija i Crna Gora. Samo što bi se plavo na barjaku prelivalo od svetlo do tamno modre(?).

ORAO I LAV?
KOJA će opcija preovladati, to niko sa sigurnošću ne može da kaže. Nastavak rasprave, koja će, ako je suditi po tome koliko se diskutovalo o povelji, biti i dugačka i široka, ipak, je oročena na dva meseca. Toliko vremena predviđeno je i za dogovor o grbu Srbije i Crne Gore.
Ukoliko bude uopšte i postojala želja da se iz istorijskog “kovčega” izvuku simboli koji vezuju, taj posao neće biti težak. Jer, i na postojećem grbu SRJ već su spojeni nemanjićki orao i crnogorski lav. Tako bi moglo i ostati, jer teško da će se neka uspešnija kombinacija od ove naći. Ali, procrnogorski deo Ustavne komisije već najavljuje da ni himna, a ni grb nisu neophodni. Na zastavu još i mogu pristati jer znaju da, ispred njih, za pregovaračkim međunarodnim stolovima “mora nešto vijoriti”.
- Himna i grb su klasični državni simboli, a državna zajednica Srbije i Crne Gore nije klasična država – zaključuje Miodrag Vuković.
To je već svima jasno, ali narod u toj državi ostaje isti. Klasičan, reklo bi se. On bi i dalje da ponekad na grudi ili čelo stavi svoj grb, i zapeva otadžbini. I, pevaće i slaviće ono što oseća kao svoje. A, ustavopisci neka smišljaju...

TROJSTVO
HIMNOLOG Milivoje Pavlović, autor “Knjige o himni”, upozorava da “bagatelisanje društvene i istorijske dimenzije držvnih amblema, Srbiju i Crnu Goru udaljava od evropske prakse”.
- U većini ustava evropskih zemalja trolist najviših državnih amblema – himna, grb, zastava imaju dostojno mesto već u uvodnim odredbama i amblemi se ne mogu improvizovati niti nedemokratski menjati - kaže Pavlović podsećajući da sadašnja jugoslovenska znamenja imaju istorijski izvor i da još nisu iscrpeli svoj istorijski i patriotski značaj.
Mora se znati, dodaje Pavlović da svaka promena nema samo pozitivne već i negativne posledice, a najgore što bi se moglo dogoditi je da - pola stadiona peva jednu, a druga polovina drugu himnu.
- Amblemi su suviše ozbiljna stvar da bi bili prepušteni samo znanju i odgovornosti članovima Ustavne komisije, koja je uz to stranačka, a ne stručna - zaključuje naš sagovornik.