Zagrljaju, aplauzu i šetnji skočiće “cena”: Koje ćemo “obične” stvari posle vanrednog stanja više poštovati

A kada sve ovo prođe, zaboravićemo da smo bili uplašeni za sebe i svoje najbliže, da smo svako veče u krevet odlazili zabrinuti za novo sutra u kojem će se ponovo prebrojavati broj zaraženih i preminulih od virusa korona, da smo provodili vreme bez bliskosti onih koje najviše volimo, da smo i na Uskrs ostali socijalno distancirani, jer tako treba.

Kada sve ovo prođe, samo ćemo se zagrliti i u novi dan krenuti kao da se ništa nije dogodilo. Nastavićemo tamo gde smo stali. Ni sporije ni opreznije. Onakvi kakvi smo i bili. Ni bolji ni gori. Hm, da li će stvarno biti tako? Teško. Čini se da posle ovog mnogo toga više neće biti isto. Jer prilično se odužilo stanje koje se opravdano naziva vanrednim, pa toliko redovnih stvari više nije u igri. Od čega smo se to odvikli? Šta nam fali? Koje smo pouke izvukli? O čemu smo počeli da razmišljamo? Za čim najviše čeznemo? Šta sada više cenimo?

Vesna Petrović, psiholog i psihoterapeut, pomaže nam da dođemo do odgovora na ova pitanja. Sagovornica “Života plus” je ubeđena da nas je sve ovo već promenilo, a još se nije završilo. Dakle, tek će da nas promeni.

- Ne zove se ovo slučajno vanredno stanje, a u svakom takvom dobu, čovek se hteo - ne hteo menja, prilagođavajući se okolnostima - kaže psiholog. - Ako nam se trenutno dešava nešto na šta nismo navikli, a to je situacija u kojoj nije preporučljivo da se družimo, moramo da poštujemo samoizolaciju, držimo se policijskog časa, radimo od kuće, praznike proslavljamo sami ili skoro sami, onda je sasvim logično da nam se izmeni i ugao gledanja na život, na vrednosti, prioritete...

OVO JE VREME ZA NAS

Pokušajte da se pogledate u ogledalo i da, onako objektivno, kažete sebi da li ste se promenili. Frizura vam je sigurno drugačija, jer frizeri ne rade. Šminku uglavnom nemate na licu, jer u javnost slabo ili gotovo uopšte ne idete. Iz istog razloga ste zaboravili i na svoje štikle i kravate. Radite od kuće, pa vam više prija sportsko izdanje. U manjku ste sa kondicijom, jer ne idete na ples, u teretanu, na plivanje. Zar nije prirodno da zbog takvih okolnosti sebi izgledate drugačije kada se pogledate u ogledalo? A to je “samo” fizički izgled. Šta li se tek onda događa sa mentalnim stanjem? Naša sagovornica kaže da bi po svim pravilima tu mogla da vlada prava zbrka.

- Za početak, počeli smo da se navikavamo na život bez socijalnih kontakata. Ili bar onih brojnih. Ako i ne radimo od kuće, svakako je na radnom mestu daleko manje kolega koje možemo da sretnemo, a preporuka je i da sa njima budemo na distanci. Ona je postala mera našeg fizičkog i mentalnog zdravlja. Ukoliko je sami već ne poštujemo, drugi nas tumače kao nekulturne, nevaspitane, needukovane, nemarne. Gledaju nas popreko. Guraju ruke od nas, uz poruku da se podhitno udaljimo na dva metra. Najmanje. Tako, čak iako smo na početku odbijali da vodimo računa o propisnoj udaljenosti od drugih, govoreći kako je to glupost i da se sigurno nećemo zaraziti niti ćemo nekog zaraziti, postali smo sve usamljeniji u tome. Dovoljno je da nas je neko samo dva puta upozorio ili prekorio da se sklonimo dalje, pa da počnemo da se osećamo loše. Trećeg puta ćemo već sami pobeći od nekog, jer ćemo biti pod utiskom “odbačenosti” i “prekora” koji su nam se desili. Počećemo da se osećamo najbezbednije u samoći. Tako ćemo, što vreme više bude prolazilo, početi da se povlačimo u sebe, ka sebi, jer tu nema ko da nas zarazi, prebaci nam ili nas povredi - kaže psihoterapeut.

Dobra stvar je, nastavlja sagovornica, što ćemo verovatno uspostaviti bliži odnos sa sobom, iako u ovom trenutku možda više razmišljamo o tome kako nam fale prijatelji, rođaci ili kolege. Čini se da je na tom nedostajanju fokus, ali nije.

- Poenta je da ćemo, kada sve ovo prođe, imati pre svega jasniju sliku o sebi - shvatićemo šta nam je važno u životu, do koga nam je zaista stalo, koji su nam prioriteti, koliko smo zadovoljni poslom kojim se bavimo. Što više budemo sami, više ćemo ceniti sebe i tišinu koja nas okružuje. A kroz to će se iskristalisati i svaki odnos u kojem se nalazimo. Prepoznaćemo ko su ljudi koje iskreno volimo, koji nam zaista prijaju, koje poštujemo i sa kojima želimo da nastavimo dalje, kroz život. Posle ovog, mnogi u našem vremenu i prostoru postaće minorni, jer ovo jeste trenutak kada se odigrava prirodna selekcija. Prosto, to što smo sada prinudno fizički udaljeni od nekih osoba, u budućnosti bi mogla da izgleda opravdana, poželjna distanca. A oni koji nam “valjaju”, postaće nam još bliži i značajniji - tvrdi Petrovićeva.

Tako će nam zagrljaj i poljubac voljenih postati velik kao kuća, a ne nešto što se podrazumeva. I istovremeno se nećemo grliti i ljubiti sa svakim, kao što smo to činili “reda radi”, jer to “tako ide”.

- Grliti se valja često, što više i lepše, ali samo ako je iskreno, od srca. Tada to ima smisla - poručuje psihoterapeut.

NEĆEMO VIŠE PRELEŽATI DAN(E)

Ako je mozgu potreban 21 dan da bi prihvatio promene, na koju god se sferu one odnosile, to znači da se navikao i na pravila ovog, vanrednog stanja. A u njemu je izlazak iz kuće postao stvar prestiža, jer policijski čas svakog dana kuca. Sagovornica kaže da smo to, silom prilika, prihvatili kao luksuz, ali da ćemo zato uvideti i koliko je šetnja lekovita, dragocena, relaksirajuća, a do juče nam je bila nebitna. Omalovažavali smo je, ne pridavajući joj nikakav značaj. I zato nas više neće mrzeti da se šetamo, umesto da se vozimo autom i autobusom, ili da preležimo dan(e).

- Mislim da smo konačno ukapirali koliko prija kada se oslonimo na svoje noge, kada možemo da ih protegnemo kad god poželimo i da smo zapravo pre ovog bili razmaženi, pa smo za svaku sitnicu palili auto i delili vazduh sa gomilom nepoznatih ljudi u gradskom autobusu, jer nas je mrzelo da šetamo. A kada smo već kod prevoza, mislim da smo pride postali i istraumirani od njega, od toliko udisaja i izdisaja na malom prostoru, koje ćemo sigurno pokušavati da izbegavamo kada situacija postane redovna. I šetnji ćemo zato sigurno podići “cenu” - smatra psiholog.

A posle ovog, ni aplauz više neće biti ono što je bio. Nećemo tapšati samo kada odemo na koncert, u pozorište ili na utakmicu, već svaki put kada shvatimo da neko vredno i predano radi, da se žrtvuje u “običnim” situacijama na koje ranije nismo obraćali pažnju. Jer svaki dan se pred nama zapravo odigrava neka lepa “predstava”.

- Ne mora taj aplauz da bude bukvalan, već više figurativan, kao priznanje vrednom radniku kojeg smo zatekli kako održava higijenu javnog prostora ili kopa zemlju na visokoj temperaturi, kako strpljivo prihvata gomilu naših papira, a mi smo samo tačkica u nizu ogromnog reda za njegovim šalterom, kako nas leči iako je njemu dete bolesno... Više ćemo ceniti nečiji trud i zalaganje, a za to ide aplauz. Umesto ovih svakodnevnih u 20.00, mogli bismo, kada prođe pandemija, svako za sebe da tapšemo nekome ko nas je tog dana oduševio, zadužio, raznežio - poručuje sagovornica.

POVRATAK PRIRODI

Tokom trajanja vanrednog stanja i priroda se promenila. Postala je glasnija, a mi tiši. Sada je čistija, dok smo mi osvestili da smo je svakodnevno bezočno prljali.

- Nadam se da ćemo iz ovog izvući lekciju da smo se udaljili od prirode, da je nismo čuvali, a da nam je potrebna. Volela bih kada bismo počeli da joj pridajemo veći značaj. Jer ako nam sada nedostaje boravak u parku, šumi, na reci, ukoliko kukamo kako nam je teško što ne možemo da slušamo ptičice, beremo cveće ili roštiljamo na planini, hajde da onda kada sve to budemo mogli, stvarno uživamo u njoj. A ne da samo trčimo u tržne centre i kafiće da bismo “ubili” vreme - kaže psiholog.