Draginja Babić, jedna od prvih lekarki na Balkanu

Šta znači biti heroj? Odgovor na ovo pitanje znao je svako ko se u vreme Prvog svetskog rata zatekao u Valjevu. Jer, tamo se za živote svojih sugrađana borila neustrašiva lekarka Draginja Babić. Škole, kafane, privatne kuće, magacini, sve je bilo prepuno obolelih. Pegavac je kosio, umiralo se masovno. Draginja je u to vreme radila neprestano, trčala s jednog na drugo mesto, pokušavajući da pruži pomoć svim bolesnicima...

Priču o velikoj srpskoj lekarki zabeležila je Vera Gavrilović u knjizi „Žene lekari u ratovima 1876-1945”. Time je otrgla od zaborava damu koja je život dala za svoju zemlju. U srpskim enciklopedijama, međutim, o njoj je samo zapisano da je bila „upravnik i jedini lekar rezervne vojne bolnice u Valjevu u toku oba balkanska rata”. Prilažući svoju biografiju na nemačkom jeziku uz doktorat, Draginja Babić je napisala:

„Rođena sam 3. oktobra 1887. godine u Valjevu kao kćerka trgovca Janka Babića iz Valjeva i njegove žene Jelene, rođene Mitrović i pravoslavne sam vere. Školske godine 1904/5. završila sam 8. razred u III beogradskoj gimnaziji i u istoj maturirala 23. maja 1905. godine... U zimskom semestru 1905/6. upisala sam Medicinski fakultet Univerziteta u Cirihu, a posle pet semestara studija na tom univerzitetu, u zimskom semestru 1908/9. upisala sam se na Medicinski fakultet Univerziteta u Berlinu.”

Draginja Babić je tako postala prva Srpkinja koja je završila studije medicine na Berlinskom univerzitetu 1911. godine. Pored Drage Ljočić (završila studije medicine u Cirihu 1879. godine), Babićeva je promovisana kao prva srpska lekarka. Prema nekim svedočanstvima iz tog vremena, u Berlinu su hteli da je kao odličnog studenta zadrže na fakultetu, ali ona je odlučila da se ipak vrati u svoju Srbiju.

- Žene lekari koje su završile medicinski fakultet u inostranstvu od 1866. do 1911. godine su na početku Prvog balkanskog rata obuhvaćene opštom mobilizacijom. Njih nisu slali u borbene redove, nego u unutrašnjost zemlje za upravnike rezervnih vojnih bolnica koje su nastajale iz okružnih građanskih bolnica. Često su bile jedini lekari u gradu – tvrdi dr Vojislav Subotić, hroničar Srpskog lekarskog društva.

Draginja je bila lekarski pomoćnik valjevske Okružne bolnice, a kad je položila državni ispit, postavljena je na mesto lekara valjevske opštine. U oba balkanska rata bila je upravnik rezervne bolnice u tom gradu. Na početku Prvog svetskog rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice. Međutim, posle Kolubarske bitke odlučila je da se vrati u rodni grad, kada su iz njega svi bežali i da pomogne svojim Valjevcima. Imala je tek 28 godina.

U Valjevu je umiralo stotine ljudi dnevno. Pored velikog broja stanovnika koji su preminulu od pegavca, u statistikama je ostalo zabeleženo da je u gradu stradalo i oko 3.000 vojnika koji su sahranjivani u masovne grobnice. Prevelik teret za jednu ženu. Odlazila je u domove svojih sugrađana u kojima su svi ukućani bili bolesni od tifusa, ložila je vatru, hranila ih, obilazila i po nekoliko puta dnevno, poklanjala im pažnju i ljubav...

- Jednog dana poverila se kolegi kako oseća da će se razboleti. Već posle nekoliko noći nije mogla da ustane iz kreveta. Umrla je u januaru 1915. godine. Tako je završila život ova mlada lekarka koja je žrtvovala sebe da bi pomogla obolelima i svojoj zemlji - zapisala je Vera Gavrilović.

Posle Draginje Babić, u Valjevu su od pegavog tifusa ubrzo umrli i lekari Pavle Vojteh i Selimir Đorđević, dobrovoljna bolničarka slikarka Nadežda Petrović i drugi. Od tuge za ćerkom, tri dana posle njene smrti je preminuo i otac Jovan, ne mogavši da prežali odlazak mezimice... Za humanost, hrabrost i požrtvovanje Draginja je od Srpske pravoslavne crkve odlikovana Ordenom Svetog Save.