Ovde je nekada bila viseća „ćuprija”, a sada se na ostacima na obali Save okupljaju umetnici: Kako se kroz Brankov most čuvaju sećanja na građevinu kralja Aleksandra

Taj deo građevine projektovao je veliki ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, koji se, baš kao i mnogo njegovih zemljaka, našao u Beogradu posle Oktobarske revolucije.

ALEKSANDROV most je srušen u noći između 10. i 11. aprila 1941. godine, nekoliko dana posle šestoaprilskog bombardovanja. Minirala ga je, a potom i survala u Savu, Vojska Kraljevine Jugoslavije, u nadi da će na taj način makar donekle sprečiti nemačko nadiranje ka prestonici. Tada se završava priča o jednom, a uskoro počinje priča o drugom mostu.

Brankov most podignut je 1956. godine, na temeljima prethodne građevine, a poneo je ime Most bratstva i jedinstva. Tako je bilo do kraja sedamdesetih godina, kada su mu napravljene još tri trake. Precizno, stručnjaci objašnjavaju da je tada napravljen još jedan, potpuno zaseban most, koji je privučen uz već postojeći.

DANAS ovaj deo ima još jednu, gotovo skrivenu priču, duboko ispod gustog saobraćaja koji nemilosrdno tutnji gradskim ambijentom. O Galeriji "N.eon" razgovaramo sa urednikom programa Karlom Borasom.

- Prostor sa šest lukova, dve velike pomoćne prostorije i lagumom na koji smo naišli tokom restauracije, sastavni su delovi stare građevine - kaže Boras.- Tu je posle rata bilo smešteno stovarište auto-delova, a pre deset godina je naše udruženje građana sa Opštinom Savski venac rešilo da ga oplemeni. Bio je to zapušten deo, bez struje, vode, kanalizacije, a ispred lokala stajala je gomila šuta još iz doba izgradnje. Trebalo je prvo sastrugati malter kojim je bila premazana betonska podloga, ispeskariti celu površinu i konzervirati beton tako da bude kao na kraju izgradnje 1934. godine.

Posle uklanjanja šuta, entuzijasti su napravili zelenu oazu sa brezama, toliko retku u ovom delu grada, a začudio ih je i neobičan odnos neimara prema prostoru koji su zatekli.

Most viteškog kralja Aleksandra

- U to, predratno vreme, graditelji su na jednom mestu proširili parcelu, jer im se isprečio veliki orah. I danas, kada je drvo odavno "otišlo", parcela ima nepravilan oblik koji podseća na staro drvo. Dakle, sada imamo jedan omanji amfiteatar zahvaljujući tome što su stari neimari poštovali svako drvo. Eto nam životne lekcije za pamćenje.

TRUDEĆI se da prizovu autentične oblike vremena u kojem je most nastao, naši sagovornici donose rasvetu iz jedne ciglane u okolini Leskovca, koju je čekalo rušenje, dok su pločice u delu kupatila i toaleta dospele ovde na najneobičniji način.

- U jednom selu u Vojvodini protestantski sveštenik izbacio je sve stare pločice koje je zatekao u crkvi, i odlučio da kupi nove, kineske - objašnjava Boras. - Nama je rado ustupio stare, koje nisu bile upotrebljavane. To su cementne pločice livene u modli. Lako ih je naći na internetu, a njihove kopije koštaju oko 80 funti. Koliko staju originali, ne smem ni da upitam.

U unutrašnjosti prostora, koji se nalazi ispod pešačke staze mosta, okupljaju se umetnici svih profila. Ponajviše su ovde "likovnjaci", a Boras sa ponosom ističe da je iza njih više od 150 izložbi i umetničkih događaja. Imali su nastup Opere Narodnog pozorišta, mnogobrojne koncerte, poetske i književne večeri... Za sedam godina, koliko ova galerija radi, svi mladi ljudi koji su u njoj dobili priliku da predstave svoja dela unapredili su karijere do visine evropskih i svetskih umetničkih priznanja.

Tako jedan stari most, odnosno njegovi ostaci, ipak živi jedan novi život, duboko ispod asfaltiranih trasa kojima tutnje sadašnji Beograđani. Čuvajući sećanje na one, stare.

Karlo Boras