Istorija se ponavlja, i Edvard Munk je stvarao u vreme španskog gripa: Milan Cile Marinković za Novosti o dobu korone, karantinu i planovima

PARIZ - OD STALNOG DOPISNIKA

DOK slikam, gledam kroz prozor. Za tri sata prođe jedan automobil. Sa 18. sprata, vidim Pariz na dlanu. Koji stoji i ne pomera se. Samo se svetlo kreće, na potpuno istom nebu, kao u vreme impresionista. Istorija se ponavlja. I Edvard Munk je stvarao u vreme španskog gripa.

Tako, o slikanju u doba korone, govori Milan Cile Marinković. Sa svojom suprugom Bebom zarobljen je u njihovom stanu, nebu pod oblake, negde, tamo, malo južno od oboda Pariza. Sve se umirilo. Osim komšinice, koja besomučno udara po klavirskim dirkama i tako, svakodnevno, iz časa u čas, odbrojava mu taktove karantina.

- Osmatram ovaj neverovatni Pariz, odozgo, u kome ne radi nijedan kafe, nijedan restoran. Nikada, ni u najluđoj imaginaciji, nisam mogao da zamislim ovakav Pariz. Neki drugi, nepoznati Pariz, grad koji ne diše - kaže Cile i suče brkove nad umirenom prestonicom.

Nigde više ne toče vino, mrtav je Pigal, ne šetaju se frajle, koje je onoliko slikao. I to da se desi baš sad, u ovo vreme, kada je trebalo da traje njegova velika pariska postavka! Zato je i ostao tu.

- Preneli smo slike, plakate. Sad moraju da se prave korekture kataloga, banera, pozivnica. Da se zakazuju novi termini. Korona mi je uzela izložbu. Ali, šta da se radi. Nekima je uzela život, tako da ne treba razmišljati o drugim stvarima. Biće izložbi, kad sve ovo prođe.

Poslednjih godina Cile meru svetu više uzima u nebesima nad Kalenića pijacom. U Pariz dođe da obnovi gradivo, zategne pupčanu vrpcu i napuni stvaralačke rezervoare. Tu ga je i zatekla izolacija.

- Bio je momenat, jedne noći, kada smo gotovo bili odlučili da se vratimo u Beograd. Ali, shvatili smo da bi to bila nemoguća misija, sa svim tim ukinutim letovima i izolacijom. Bio bi to preveliki rizik. Ostali smo, na kraju, tu gde smo.

Kad je već tako, krenuo je pravo u inventar. Zagnjurio se među blokove i ramove, sortira, evidentira, premerava, fotografiše, popisuje, unosi u katalog, podešava boje za potpis.

- Imam veće muke nego da naslikam sliku!

Iskoči, tako, iz mraka i budžaka, poneko zatureno platno, zagubljeno u žurbi normalnog života, koje iznenadi i samog autora.

- Baš sam maločas pronašao neke glave, od pre dvadesetak godina, koje sam izlagao u Valensiji i Madridu. Upečatljive. Crvene. Crne. Zelene. Umbre. Jake, muške glave. Sad su glave u Španiji zabrinute. Tamo je potpuni haos.

U tom opštem svetskom haosu, Cile sada nema previše veliku inspiraciju da stvara.
- Nemam viziju, jer ne znam šta će da dođe. Zato i ne mogu da načnem veće teme. Zatežem platna i čekam. Uvek sam bio pomalo plašljiv. Hrabrost dolazi u momentu, kad se otkačiš i poludiš.

Kad kardiogram ljudskog roda s brojem obolelih bude počeo da opada, javiće se i unutrašnji porivi i optimizam. Spas sada nalazi u unuku.

- Slikam mog Stefana, na malim formatima, u svom viđenju. Mnogo mi nedostaje! Stalno mi Dana i Filip šalju video-nimke. Redovno se čujemo.

Kćerka Danica je u Londonu napravila program kako da zabavi sina Stefana. Tata, princ Filip Karađorđević, radi od kuće. Baš je nedavno bio u kupovini. Nabavio je potrebnu hranu, mleko, vodu, voće, opskrbio porodicu u ova sumanuta vremena. Kao i svaki otac i muž.

- Bila je tu i jedna boca francuskog vina. Da, bar tako, nazdravimo i budemo zajedno.
Za svaki slučaj, u iščekivanju dobrih vesti, Ciletu je ovih dana pristigla velika isporuka slikarskog materijala.

- Doneli su punu kutiju boja, platna i blind-ramova od čuvenog Marena. Spremam se za duži rad!

Sve, lepo, donesu do kuće. Ali, ostave pred vratima, zazvone, pa zbrišu. Nikome danas nije svejedno. U takvim uslovima Cile kaže da mu izolacija ne pada previše teško.
- Kad radim, ionako se potpuno izolujem. Onda rešavam samo slikarske probleme. Profesija slikara je takva. Slikar je uvek sam, pred belim platnom.


Dan je u karantinu već uhvatio svoj uobičajeni ritam.

- Ustajemo u devet, popijemo kafu, pa na rad. Popnemo se na galeriju, uključimo mašinu, nešto se pere, pustimo malo muzike, pronalazimo slike i crteže koje nisam otvarao deset godina. Spremamo onda ručak, malo se odmorimo, pa ponovo.

I, vreme proleti.

- Dok pogledaš na sat, već je šest po podne. U to doba smo se u normalna vremena uvek vrzmali napolju, kružili oko kafića. Sad ne mrdamo. Tek u ovoj situaciji shvatamo koliko jedna obična stvar, kao što je šoljica kafe u baru, postaje pravi luksuz. Uveče slušamo vesti. Zovem brata, premećemo po laptopu, tražimo informacije.

A vesti grozomorne. Marinkovići, zato, satisfakciju traže u kuhinji.

- Pravimo dobru klopu! Seckam đumbir. Režem beli luk. Tranširam papriku. Volim da kuvam, a sada savladavam dodatne kulinarske veštine. Na meniju su riblji specijaliteti, rižota, crvena mesa, salate. U hrani pre svega tražimo zdravlje, što je preporučljivo za naše godine.

U tanjiru žuto, crveno i zeleno. Kad se ohrabre, opipaju malo i puls ulice.

- Ovde nema potpunog karantina, ali možemo da izađemo samo nakratko. Za svaki izlazak, potpisujemo potvrde. Sve je manje-više zasnovano na samodisciplini. Izašli smo dva puta za poslednjih desetak dana, na sat, do apoteke, pošte i u nabavku. Držimo se propisa.

Karantin su, kaže, veoma ozbiljno shvatili.

- Pre izlaska, Beba me priprema. Pita me da li sam stavio masku, poneo rukavice, naočare. Kao da ćemo da opljačkamo banku! Svaki čas očekujem da me pita da li sam poneo revolver - duhovito kaže Cile.

Kao za vreme rata. Povest se vrti ukrug. I ovo će neko opisivati. Kad se brzinski vrate u stan, Cile se, ponekad, dohvati i stare, zaboravljene gitare. Prebire malo po žicama. To mu dođe nešto kao dekor trenutka. Podsećanje na slobodne dane mladosti.

- Svirao sam nekada. Sada sviraju za mene. Udarim tek poneki akord. Proizvedem tonove nekih pesama koje sam voleo kao mlad i pevao ih zajedno sa izvođačima, na igrankama "Silueta".

Sledi, zatim, kratko uputstvo kako napraviti fotografiju. Danas svi moraju da se snalaze. Da stiču nova znanja i profesije. Svetlo, s prozora, ka licu. Objektiv leđima ka prozoru. Zalazak sunca. Senke jake. Snimak odličan za novine.

Cile se uhvatio za četku. I šalje poruku svojoj zemlji i svom gradu. Držite se i vi ljudi, i čuvajte se.

KORONA DA POŽURI, IMAM KARTU

KOLIKO će sve ovo da traje?

- Ne bih, naravno, voleo da traje dugo. A kažu, trajaće do juna. Imamo povratne karte za maj, valjda će o tome virus da vodi računa - okreće Cile na šalu.

IZ SVEGA ĆEMO IZAĆI OSLOBOĐENI

OVAJ virus je neka božja kazna. Očigledno smo napravili velike greške. Jer, ovo je nešto što ume da stoji u vazduhu! Čudo neviđeno. Jedini spas nam je ostao da sve provetrimo. Odeću, obuću, uspomene, kofer s bojama. Ne verujem da će svet ponovo da bude isti. Ljudi će malo da se zamisle. Sada je u njima mnogo straha, ali iz svega će izaći potpuno oslobođeni. Promena nabolje mora da dođe. Cenićemo više slobodu, prijateljstva, prirodu, vreme.

EKSPERIMENT

U FRANCUSKOJ se mnogo govori o famoznom tretmanu doktora Raulta protiv virusa korona. Ali, Cile sumnjičavo vrti glavom.

- Ne znam da li bih imao snage da budem deo eksperimenta!