Ovde žene teško postaju heroine: Milčo Mančevski o novom filmu

NA 48. Festu, u okviru Glavnog takmičarskog programa, makedonski reditelj i scenarista Milčo Mančevski predstavio se novim filmom "Vrba", koji je svetsku premijeru imao na prošlogodišnjem festivalu u Rimu. Ovo uzbudljivo, neobično ostvarenje od "tri priče", u kojima se prepliću ljubav i snovi, bajkovite balkanske legende, stari vek i savremeno doba, ponovo je potvrdilo Mančevskog kao jednog od najvažnijih stvaralaca sa ovog prostora, autora autentične filmske poetike koji ima visoko mesto i na evropskoj sceni.

"Vrba" je i prvi film koji je posle devet godina snimio u Makedoniji (od 1985. živi i radi u Njujorku), a kako je izjavio u razgovoru za "Novosti", te slike i mirisi Balkana, koji su uvek izvan poznatih i poželjnih stereotipa, u dobroj meri su i odredili njegovu karijeru.

- U svojim filmovima uvek sam se bavio ljudima, nije me zanimala istorija i usud Balkana. To su bile priče o opšteljudskim pitanjima, a o tako suštinskim i važnim temama čovek najdublje, najistinitije i najiskrenije može da govori iz vizure sopstvenog sveta i bića. Zato su i drugi moji igrani filmovi koji su snimljeni pod makedonskom zastavom, uvek bili prepoznati od koproducenata iz gotovo čitave Evrope, i od fonda "Euroimaž" - kaže Mančevski, koji je već svojim prvim, debitantskim ostvarenjem "Pre kiše" osvojio Zlatnog lava u Veneciji, nominaciju za Oskar i još tridesetak nagrada na svetskim festivalima.

U novom filmu "Vrba" pitanje kojim se bavi je majčinstvo i borba za potomstvo.

- Ključna emocija koja me je odvela u ovu priču je kao neko osećanje koje bi dete imalo prema bajci, prema velikom, arhaičnom, nepoznatom svetu. To je bio okidač za mene, a zatim je usledio kontrast. Prva priča u ovom filmu je mitska, to je legenda iz 17. veka, i mada može i danas da se desi, ona je na neki način izvan realnosti. Snimljena je tako da deluje kao bajka i kontrapunkt drugim pričama, što omogućava vremenski i vizuelni kontrast, ali i kontrast po samoj teksturi. Druge dve priče su savremene, naturalističke, kako po tretmanu, tako i vizuelno. Ali, sve tri priče u filmu su arhetipske, negde sam ih čuo i podsvesno zapamtio.

"Vrba", prema rečima Mančevskog, fokusira tri Makedonke koje moraju da se bore sa kontrolom nad svojim telom, tradicijom, odanošću, trudnoćom, usvajanjem deteta...

Milčo Mančevski / Foto P. Mitić

- To su tri gorke priče, jedna srednjovekovna, dve savremene, ogledalo i suprotnost jedna drugoj. Sve istražuju temu ljubavi, poverenja i majčinstva, i sve ih povezuje borba različitih žena da postanu majke, jer one dele slične brige, tugu, radosti i snove. Stigma, iliti negativno obeležje i predrasude kojima su nekada bile izložene žene nerotkinje, na ovom našem prostoru prenose se generacijski i kulturološki, i traju i danas.

Na naše pitanje da li je sam naslov filma "Vrba" već sam po sebi simboličan, Mančevski ističe mitološki i religiozni značaj vrbe - Vrbica ili Lazareva subota je praznik dece, kada se mlade vrbove grančice iz crkve nose kućama.

U ovom filmu vrba je simbol borbe, neodustajanja. U prvoj priči, koja je legenda, žena sadi vrbu moleći se da joj Bog podari dete i da postane majka. U druge dve priče, današnje, koje govore o borbi dve sestre, jedna od njih sadi vrbu u svom dvorištu, čime se povezuje sa ženom iz 17. veka. Tu vidimo da su žene spremne na sve da bi se ostvarile kao roditelji - od magijskih rituala, lečenja, do veštačke oplodnje i usvajanja dece. Ali, u "Vrbi" vidimo i najveću misteriju ovog sveta, prirodno začeće deteta. Ove žene nisu nameravale da promene svet ili društvo, ali njihova borba da postanu majke čini ih malo verovatnim heroinama - kaže Milčo Mančevski.

OTVORITI SRCE

MANČEVSKI je stekao ugled kao dobitnik svetskih nagrada i za svoje dokumentarne i eksperimentalne filmove i muzičke spotove (osvojio je MTV nagradu za najbolji video za grupu Arrested Development), ali i kao predavač na Njujork univerzitetu i na Bruklin koledžu.

- Pored filmskog zanata, ono najvrednije čemu sam hteo da naučim svoje studente je da otvore srce. Važno je da film izlazi iz srca autora, i da oni treba da govore ono što iskreno osećaju. Film ne sme da bude proizvod neke organizacije ili komiteta koji ima finansijske ili političke potrebe, i to je ono čime sam se i sam, svih ovih godina, uvek rukovodio u svom radu, bez obzira na cenu koju sam plaćao - kaže Mančevski.

BEOGRAD, NAŠ GRAD

NA Festu 2011. Mančevski je nagrađen za film "Majke" (u tada jedinom takmičarskom programu "Evropa van Evrope"), a 2018. bio je predsednik žirija Glavnog takmičarskog programa 46. Festa, kada smo u Revijalnom programu videli njegov američki film "Bikini mun".

- Mnogo mi je lepo kad dođem ovde, pre svega zbog mojih bliskih prijatelja i ljudi s kojima u svojim filmovima već decenijama sarađujem. Beograd je za moju generaciju ostao naš grad, kao što je i bivša Jugoslavija ostala deo nas, i to nije pitanje razmišljanja, nego osećanja. A Fest je bar pola mog filmskog obrazovanja, i izgleda da sam bio njegov dobar đak. Mislim da je Jugoslav Pantelić kao umetnički direktor mnogo toga uradio da povrati evropski značaj Festa, onaj sjaj i dobri duh koji je imao u svojim najblistavijim godinama - ističe Mančevski.