Život se ne planira, on se desi: Mirjana Joković pred projekciju u programu Fest fokus

MNOGO sam srećna kad dođem u Beograd, sve mi je ovde lepo. Mi smo žilavi i snažni duhom, i sve ćemo preživeti. Divno je videti mlade i hrabre ljude, i ja im želim da imaju onu vrstu slobode da mogu da budu ono što jesu, jer može da bude problematično kada ljudima nije dat prostor da se realizuju - kaže, za "Novosti", Mirjana Joković, jedna od naših najvećih glumica, koja od devedesetih godina živi i radi u Americi.

Ovog puta, ona je u Beograd stigla sa filmom Easy Land, kanadsko-srpske rediteljke Sanje Živković, koji će večeras premijerno biti prikazan na Festu, u Dvorani kulturnog centra, u okviru novog takmičarskog programa "Fest fokus". Naši filmofili videće ovu potresnu socijalno-psihološku dramu posle publike na festivalima u Torontu, Geteborgu, Palm Springsu i Vankuveru, na kojima je doživela veliki uspeh, a Mirjani Joković donela mnogobrojna priznanja kritike.

Kako objašnjava, junakinja koju igra je imigrantkinja, arhitekta iz Srbije, koja je u Kanadu došla da za svoju ćerku i sebe stvori bolju budućnost. Iako je vrlo talentovana i stručna u svojoj profesiji, ona je ipak zaposlena u radnji kao prodavačica.

- To je jedna vrlo potresna emotivna drama koja ima mnogo slojeva, ne govori samo o iskustvu imigranata i njihovim pokušajima da stvore novi život, jer je žena koju igram mentalno vrlo osetljiva, tako da je njen problem malo ozbiljniji. Ovde se fokusira na to kako da funkcionišeš u sistemu koji je surov - ona je arhitekta, što je muška profesija, i spremna je na kapitulaciju na mnogo nivoa, zato što to svet koji je okružuje od nje traži. Zbog mentalne bolesti, i njen odnos sa ćerkom je vrlo komplikovan, i zato je meni uloga te žene, Jasne, bila tako dirljiva i izazovna.

Na naše pitanje kako se ona osećala kada je napustila domovinu svog jezika, i koliko je njoj bilo teško da počinje karijeru iz početka, ona ističe da nije planirala taj definitivni odlazak.

- Ja sam samo želela da vidim ko sam u nekom totalno novom sistemu. Kad sam odlučila da živim negde drugde, a to je bila Amerika, pored toga što sam volela tu zemlju, planirala sam da tamo ostanem mnogo kraće vreme, i da se vratim. U tom smislu, ja svoj jezik nikada nisam ostavila, namerno nisam promenila srpski akcenat, i volim kada me ljudi tamo pitaju odakle sam a ja im kažem da sam iz Srbije, Srpkinja.

Rediteljka Sanja Živković, Mirjana Joković i Nina Kiri Foto P. Mitić

To je bila jedna od mojih, da tako kažem, odluka u Americi, da ću od početka da budem ono što jesam, i da ću u tu drugu zemlju da donosim nešto što mi imamo a oni nemaju. A to su naš duh i naša kultura, i sa tom vrstom slobode sam krenula u tu novu avanturu. Mislim da mi je zbog toga bilo lakše, jer nikada nisam htela da se promenim, da budem neko drugi, i stalno sam mislila da sam otišla odavde samo na neko vreme, a to vreme je, sticajem okolnosti, ispalo trideset godina. Jer, život se ne planira, on se desi.

PROČITAJTE JOŠ: Filmu “Otac” dve nagrade na Berlinalu: Uspeh drame Srdana Golubovića na filmskom festivalu

Mirjana Joković je započela novu karijeru u Americi u trenutku kada je ovde bila zvezda, ali kaže da ne razmišlja na taj način i da ne žali ni za čim.

- Nije bilo velikog "vakuuma" u profesiji, ja sam otišla, ali sam se vraćala ovde da uradim neke važne filmove, "Vukovar, jedna priča" i "Podzemlje", a posle i "Bure baruta", a paralalno sam i u Americi stvarala karijeru. Ja sam veoma rano počela da igram, dobila sam neviđene darove u karijeri kroz rad sa rediteljima i glumcima s kojima sam sarađivala i sa kojima sam stvarala svoju umetnost. Zato nemam ni tu vrstu žala da sam nešto propustila. Mislim da je u životu najvažnije da pratiš svoj impuls, a mene su moji impulsi vodili možda malo neobično za neke druge ljude, ali sam ih sledila - kaže Mirjana Joković.

OSVOJITI PROSTOR

Igrala sam u američkom univerzitetskom pozorištu na Harvardu, u Bostonu, godine sam provela tamo i na Brodveju. Više sam imala pozorišnu nego filmsku karijeru, tako da je tu od početka postojao jedan kontinuitet koji mi je bio važan. Ne mislim da sam u tom smislu nešto propustila što sam otišla. Mislim da je bitno da mi svi negde imamo prostora za sebe, i da ovi predivni mladi glumci u Srbiji treba da imaju svoj prostor. Uživam u njihovim uspesima i karijerama, mislim da se sve to po nekom planu dešava, i da karijera nije ničija "teritorijalnost", jer nemam tu vrstu posesivnosti.