Dragoljub Anđelković: Molitvena revolucija će oboriti Đukanovića

ĐUKANOVIĆEV kartel je udario na još živo istorijski utemeljeno narodno biće Crne Gore. Kada se s pokušajem otmice svetinja SPC, koje su ugrađene u dušu većine građana koji se deklarišu kao Srbi i Crnogorci, krenulo putem njenog definitivnog "čupanja", spontano je, nalik onom što se dešavalo u Češkoj 1989, došlo do svojevrsne mirne narodne revolucije. U Pragu je otpočela Plišana revolucija, a u Crnoj Gori "molitvena". Uveren sam da će se i ona pre ili kasnije završiti kao i ona u nekadašnjoj Čehoslovačkoj, urušavanjem totalitarnog režima i demokratskim preporodom Crne Gore.

Ova očekivanja, u intervjuu za "Novosti", iznosi politički analitičar Dragomir Anđelković, komentarišući svenarodni bunt protiv kontroverznog Zakona o slobodi veroispovesti. On smatra da je sada režim prešao crvenu liniju koja za većinu građana ima sakralni karakter.

- Đukanović je navikao da ne pita narod, ali izgleda da je došlo vreme da mu on isporuči račun - uveren je naš sagovornik.

o Da li je u Crnoj Gori zaista došao taj istorijski trenutak kada je, kao što kaže Kusturica, vera važnija od hleba? I zašto smatrate da će Đukanović slomiti zube na litijama?

- Srpski narod Crne Gore je od 1945. izložen identitetskom inženjeringu, koji se nekada više a nekada manje, ali ipak kontinuirano, realizuje raznim metodama. Cilj je da se srpski identitet zameni, u nacionalnom smislu, crnogorskim. Nešto što je tradicionalno bilo državno-regionalno opredeljenje, planirano je da dobije novu dimenziju. Titoisti su taj proces lukavo započeli, ne negirajući srpske korene Crne Gore, već tvrdeći da su se na osnovu specifičnog državno-istorijskog razvoja Crnogorci izdvojili iz srpskog korpusa. Naravno, reč je o besmislicama, jer, primera radi, Dalmatinci su mnogo manje bili povezani sa ostalim Hrvatima, pa ne da komunističke vlasti nisu radile na njihovom nacionalnom konstituisanju, već su forsirale inkorporiranje tog dela primorskih Južnih Slovena, bili oni hrvatskog ili srpskokatoličkog porekla, u redove hrvatske nacije.

o U Crnoj Gori se namerno drugačije postupalo?

- Drugačije se postupalo usled želje da se srpski faktor što više oslabi. No, među građanima koji su se usled toga deklarisali kao Crnogorci, cela stvar nije dobila karakter o kome su sanjali kreatori tzv. crnogorske nacije. Za većinu Crnogoraca je do početka 21. veka crnogorstvo ostalo specifični vid srpstva. Kada je Đukanovićev režim započeo novi ciklus antisrpske ofanzive - sračunate na napuštanje i tzv. modela etničkog dvojstva, te agresivno kidanje svih srpskih korena - došlo je do dubinske podele među Crnogorcima. Reći da ste Crnogorac više, makar oficijelno, nije značilo da ste i Srbin, te se veliki deo građana Crne Gore direktno izjasnio u srpskom smislu. Što se tiče onih koji to nisu učinili, dve međusobno nezavisne studije - "Strategija simbolične izgradnje nacija na Zapadnom Balkanu" (2014) i "Crnogorska nacionalna izborna studija" (2016), pokazuju da oko 30 odsto deklarisanih Crnogoraca sebe i dalje smatra Srbima. Kada bi se dublje ispitivali njihovi stavovi, nesumnjivo bi se videlo da je mnogo više Crnogoraca svesno srpskih korena. O tome svedoči činjenica da je još na popisu 2003. godine 63,5 odsto građana Crne Gore izjavilo da je njihov maternji jezik srpski, da bi tek posle užasne režimske propagande i zastrašivanja 2011. broj onih koji i dalje imaju hrabrosti da kažu da je tako bio sveden na 43 procenta. Međutim, očito je srpski duh mnogo rasprostranjeniji. To vidimo danas kada je opskurna crnogorska vlast krenula u otvoreni juriš na SPC i tako izazvala revolt mnogih koji su mekšim metodama do sada bili u velikoj meri anestezirani, te su trpeli identitetsku operaciju.

o Mislite li da se Đukanović ovoga puta zaigrao osokoljen ranijim primerima, kada je poprilično bezbolno priznao Kosovo, okrenuo leđa Rusiji i uveo zemlju u NATO, ne pitajući narod?

- Đukanović je svestan da njegov kriminalno-autoritarni režim može da opstane samo u uslovima velikih podela i tenzija. Zato već dugo seje među građanima razdor i stvara nenormalnu situaciju u društvu. Nije njemu istinski stalo ni do novog crnogorskog identiteta, koji nameće najgrubljom diskriminacijom Srba. Evo, dovoljno je reći da naspram 30 odsto izjašnjenih Srba u državnim institucijama Crne Gore radi svega njih pet odsto, što podseća na nekadašnji aparthejd u Južnoj Africi. Ovde je reč o prljavoj strategiji vladavine, a dosadašnji uspesi su ga opili i inspirisali da sa sistemskim ludilom ide sve dalje. To mu je maska za sve probleme sa kojima se suočava Crna Gora. Svakako želi da poveća broj deklarisanih Crnogoraca i zaokruži njihov novi identitet, jer time meri svoj "uspeh", ali mu treba i sukob koji traje, kako u uslovima "mobilizacije" i "diferencijacije" većina ne bi pitala: "Gde su naše pare?"

foto Z.Jovanović

o Koliko je opasna težnja Đukanovića da oformi jednu pravoslavnu crkvu i kako tumačite dežurnu spekulaciju da će Amfilohije da bude njen poglavar?

- Đukanović zna da u očima pravoslavnog stanovništva Crne Gore Mirašev putujući kvaziverski cirkus ima tragikomičnu dimenziju. Ni ljudi iz vrha DPS ne krste decu ili unuke u toj lažnoj crkvi, niti pozivaju njene "sveštenike" da drže opelo za njihove bliske koji preminu. Politika za politiku, ali kada se stigne do tih suštinskih, životnih pitanja, postoji samo SPC. Zato je režim naumio da je postepeno otme. Stvorio je udbašku sektu koja služi za podsmeh, ali ni Dukljanska akademija nije bila ništa više naučno-umetnička ustanova nego što je tzv. CPC. A onda, pošto je vlast izmrcvarila Crnogorsku akademiju nauka i umetnosti, lažnu dukljansku i tu pravu naučnu instituciju spojila je u jednu, i toj novoj CANU nametnula je kontrolu. Ali Srpska pravoslavna crkva nije Crnogorska akademija nauka i umetnosti, niti je njihovo mesto jednako u srcima naroda. Tvrd je orah i Amfilohije.

o Zbog čega je tvrd orah?

Zato što nije ni nalik (ne)odgovornim ljudima koji su dopustili obesmišljavanje CANU. Sa Mitropolijom crnogorsko-primorskom to se neće desiti. A da je mitropolit hteo da, kao što neki tvrde, sadi tikve sa đavolom, davno bi to učinio i stanje bi po naše nacionalne interese u Crnoj Gori odavno bilo mnogo gore. Ne bi čekao da napuni 82 godine, već bi ono što mu se neosnovano prebacuje intenzivirao mnogo ranije, kako bi lično ubrao plodove takvog delovanja. To nije učino. Naprotiv, uvek je nastojao da bude na liniji odbrane pravoslavlja, srpstva i autentičnog crnogorstva, koje je organski deo srpstva. Svakako je i mitropolit pravio greške, kao što je u vezi sa srpskim pitanjem u Crnoj Gori činila i zvanična Srbija, ali niti je to bio odraz loše namere, niti ima fatalne posledice. Ko radi taj i greši, a u tom pogledu Amfilohije je podložan i manjim zamerkama nego oficijelni Beograd, koji je dugo bio pasivan u odnosu na Đukanovićev režim.

KORIST I OD AUTOŠOVINISTA

ČUDI li vas to što većina onih koji su jeli burek kod Đure u Borči nema građansku senzibilnost kada režim u Podgorici otima Ostrog?

Ne čudi me, jer sam već navikao na autošovinizam tzv. anti-Srbije, koja nije ništa bolja od dukljanske Crne Gore. U svakom društvu postoje razne patološke pojave. I među Rusima ima onih koji kunu Putina što je matici vratio Krim. U Izraelu ima Jevreja koji ne odobravaju postojanje države svog naroda. Nismo mi jedini koje nagriza nacionalna rđa. No, da se vratimo onima što u Srbiji slave Đukanovića i Haradinaja a osuđuju sve srpsko. Njihovo postojanje i delovanje ne treba da nas brine jer se radi o marginalnim skupinama koje nemaju veći uticaj. Kada uz pomoć raznih medijskih i drugih resursa, koje su im posle 5. oktobra stavili na raspolaganje naši "postmoderni okupatori", nisu uspeli da isperu mozak ovom narodu, to više neće moći ni da sanjaju. Sada čak, gle paradoksa, imaju i pozitivnu funkciju.

foto Z.Jovanović

MANTRA ZA DAVLjENIKA

KAKO objašnjavate to što je i u slučaju Crne Gore opet u upotrebi izanđala mantra o velikosrpskom nacionalizmu?

- Našom izrekom: "Davljenik se i za slamku hvata". Istrošeni Đukanovićev režim pokušava da se služi zapadnim antisrpskim predrasudama kako bi relevantne centre moći ubedio da se bori protiv onoga što su kao negativno markirali početkom devedesetih godina. Ali u svemu tome je problem što je baš Đukanović odraz svega onoga objektivno najgoreg, što nas je tada karakterisalo. Mi smo se branili od raznih vidova agresije, ali, ipak, i među nama je bilo onih koji su iz interesa, ili plahovitosti, zapadali u ponor šovinizma. Jedan od njih je i Đukanović, koji je zloupotrebljavao srpstvo kada je to za njega bilo kurentno. To je čovek koji je Srbin kada deluje da će srpska stvar trijumfovati, a postane antisrbin kada vidi da se stvari ne razvijaju kako mu je prethodno izgledalo. On je prijatelj Rusije kada mu odatle stiže novac, a postane NATO fanatik kada tu prepozna nove mogućnosti za sebe.