Jugoslavija u sećanjima: U obnovljenom 25. maju dve izložbe o fenomenu bivše države

BEZ obzira na to što je minule godine centralni objekat Muzeja Jugoslavije, Muzej "25. maj", bio pod rekonstrukcijom, kompleks koji čuva sećanje na zemlju koje više nema, oborio je vlastiti rekord posećenosti. Pohodilo ga je 10.000 više ljudi nego prethodne godine, kada je poseta bila 120.000.


Postavka "Devedesete: Rečnik migracija", Ane Panić i Simone Ognjanović (dobitnica nagrade "Lazar Trifunović" za tekst u katalogu) rasvetljava bolnu deceniju raspada kroz radove 30 umetnika, dok su u "Projektu Jugoslavija" (saradnja sa platformom "Kiosk") Ana Adamović i Milica Pekić razgovarale sa 100 ljudi, tragajući za odgovorom gde su nestali postulati na kojima se držala socijalistička zajednica Južnih Slovena.

Da bi mlađi gledaoci razumeli radove o nečijem odlasku iz Srbije, ili dolazak ovde ljudi koji su bežali od oružanih sukoba u Hrvatskoj ili Bosni, umetnička dela morala su da budu stavljena u istorijski kontekst, priča sagovorica:

- Tako je nastao naš rečnik migracija, jer smo želeli da izbegnemo otuđeni, administrativni jezik. Hteli smo i da bude različit, jer su migracije ovde bile na svoj način specifične i drugačije od onih u svetu. Pokrili smo sve migracione procese, uključujući i interno raseljavanje, kada je u pitanju Kosovo, organizovani dolazak kineskih državljana...

Iako su svoje istraživanje započele sa istorijske distance od tri decenije, autorke su se, objašnjava Panićeva, suočile sa činjenicom da o tom periodu postoji tek poneka sociološka ili antropološka studija i malo istorijskih tekstova.

- Demografi su najdalje odmakli, jer imaju preciznu faktografiju koliko je ljudi otišlo u koje zemlje - nastavlja sagovornica. - Krenuli smo od umetnika i njihovih radova jer su oni bili akteri sećanja, beležili u delima šta se dešavalo oko njih.
Zanimljivo je da je većina imala migrantsko iskustvo. Neki su u Srbiju došli kao izbeglice, drugi još žive u inostranstvu. Pored umetnika u ovu priču uključile smo i aktiviste i nevladin sektor koji deluje na polju umetnosti. Izložba se bavi i onima koji su ostali, i na neki način bili izbeglice u svojoj zemlji.
Iz svih zbirki MJ, Ana Adamović i Milica Pekić odabrale su opise 100 eksponata (kartice na kojima piše kada su i od koga predmeti dobijeni i šta predstavljaju). U "Projektu Jugoslavija" zatražile su od svojih sagovornika, iz svih krajeva nekadašnje zemlje (najstariji je rođen 1920, a najmlađi 1991. godine), da iznesu svoje mišljenje o onome što je u tim karticama napisano.

Predmeti (kartice) su birani, kako za "Novosti" objašnjava Ana Adamović, tako da odslikavaju osnovne ideje bivše države - antifašizam, bratstvo-jedinstvo, nesvrstavanje, samoupravljanje; njene bitne karakteristike - emancipaciju žena i radnika, progres, ali i probleme - kult ličnosti, idolopoklonstvo...

- Bez zaključaka, poruka i preporuka, želeli smo da razgovaramo o tim temama, jer su mnoge i danas prisutne - kaže Adamovićeva. - Sada su nam puna usta antifašizma, ali i fašizma. Mnogi jedni druge nazivaju fašistima, a najčešće se i ne shvata šta taj pojam znači. Bavili smo se time kako se pravi kult ličnosti i u ovom našem vremenu.

Sagovornici su im bili ljudi koji su živeli u Jugoslaviji, a među njima i oni koji su uticali na politiku, javni život i kulturu te zemlje.

- Razumljiva je i nostalgija sa kojom govore o Jugoslaviji, jer je ona odraz sadašnjosti, a ne prošlosti. Ne bi se ljudi, posle 30 godina, sa emocijama osvrtali na život u toj zemlji, da nam cveta hiljadu cvetova. Većina sagovornika pesimistički govori o svojim državama, kao i o tome gde se svi zajedno danas nalazimo, na šta pristajemo, kako nas tretiraju, kako sebe tretiramo... Nacionalni lideri su svoje zemlje pretvorili u neoliberalne, marginalizovane kolonije. I dok se pred svojom javnošću busaju u snažne grudi, prodaju šta god stignu - zaključuje Ana Adamović.

Instalacija "Nekad i sad"

IZBEGLIŠTVO KOD ROĐAKA

- IZBEGLICE su najčešće dolazile kod rođaka. Svetske humanitarne organizacije stalno su bile zbunjene da postoji veliki broj izbeglica, a veoma malo ljudi u kolektivnim centrima. Mnogi ljudi, u svim krajevima Jugoslavije, ostajali su tada bez državljanstva. Najdrastičniji je verovatno primer Slovenije, sa 30.000 ljudi "izbrisanih" iz tamošnjeg državljanstva - priča Ana Panić.

Dodaje da je deo postavke i projekat Vojvođanskog građanskog centra "Neispričane priče" koji se bavio prinudnim mobilizacijama izbeglica devedesetih.

NAROD NIJE BIO NEDUŽAN

LjUDE koji su aktivno učestvovali u gradnji i razgradnji Jugoslavije, pitali su ko je rušio tu zemlju, kada svi tvrde da oni to nisu radili, objašnjava Ana Adamović:
- Malo njih je označilo strane sile kao one koji su rušili Jugoslaviju. Među našim sagovornicima kristalizovala se svest da smo je rušili mi - Jugosloveni. Ipak smo se mi poklali i etnički čistili. Stvara se ta svest da narod nije bio nedužan u tom procesu koji se desio. Jugoslavija se nije samo raspala, već se raspala u krvi do kolena.