Umetnost bez inostranih pozajmica: Pažnje vredni u prvom redu stvaraoci koji u svoja dela unose autentičnost

PITANjE nacionalnog izraza u srpskoj umetnosti se povremeno i sa različitim intenzitetom postavljalo kroz ceo 20. vek, kao što se to čini i danas. Činilo se to u prvim decenijama povodom nastojanja da se u arhitekturi izgradi srpsko-vizantijski stil, zatim u primenjenoj umetnosti zbog dela i delovanja Dragutina Inkiostrija Medenjaka, a još više u vezi sa skulpturama Ivana Meštrovića iz Kosovskog ciklusa i njegovog rada na ostvarenju Kosovskog hrama. Nažalost, ratovi, i sa njima, prerana smrt omeli su najznačajniju srpsku slikarku i nenadmašnog rodoljuba Nadeždu Petrović da ostvari svoj tek započeti Kosovski ciklus...

... U svakom slučaju, Nadežda je bila najbolji i najznačajniji nastavljač ideja i estetičkih shvatanja Đorđa Krstića, čiji je bila učenik. To znači da je sadržajem i suštinom bila umetnik svog naroda, a da je formom i načinom izražavanja bila evropska i univerzalna, upravo kako je smatrao ispravnim, odnosno kako je radio i, naravno, podučavao Krstić.

PROČITAJTE JOŠ: Peter Handke: Oživljavaju me Srbi sa Kosova

Zahvaljujući spoznaji tih vrednosti njenog stvaralaštva iskristalisao se potom kritički pristup prema onom golemom delu srpskog likovnog stvaralaštva koje po svojoj suštini proističe iz tzv. zapadnjačkog poimanja bića slike. Postalo je, naime, jasno da su u tom delu srpskog likovnog stvaralaštva 20. veka pažnje vredni u prvom redu oni umetnici koji su znali da nije važno koliko preuzimaju od svojih zapadnih uzora, određenih prirodom slike, već koliko svoga i stoga autentičnog u svoje stvaralaštvo unose.

Izvanredan primer takvog kritičkog pristupa ponudio je Miodrag Kolarić kada je, ocenjujući delo Peđe Milosavljevića, napisao: "... ni za jednog se srpskog slikara ne kaže da je toliko evropski umetnik, toliko zapadnjački rafiniran u stilu i jasan u izrazu, kao za njega - koji, što jeste najbolja pohvala - ne pripada zapadnjačkom slikarstvu po onome što je primio, već po onom što je dao."

Ljuba Popović

O prirodi toga što je Milosavljević slikarstvu dao svedoči on sam u dragocenom eseju "Između trube i tišine" (1951). U njemu je, citiramo po izboru Ljubice Miljković, objašnjavao svoje delo na sledeći način: "Šta traže u tvojoj samoći vizije asirske i egipatske i grčke i aveti iz duboke grobnice Pompeja i urne iz Monte Albana? Šta traže u tvoje doba, u tvom veku, pastiri iz Sopoćana (koje kiše i sunce čuvaše dva veka) i pastiri oko surog Šartra? Zašto su u tvom srcu u svakoj sceni slikari Mileševe i Peći i Nagoričina i Mazačo i Pjero de la Frančeska i Učelo i Ticijan i Greko i Van Ajk i Memling i Rubens i Vato i proči? Da te podsete da tok pokreću izvori. Da te osnaže na tvome izvoru. Da te dovedu na vrelo nepresušivo: na izvor krvi. Ako kroz tvoje telo zaista teče krv iz fresaka, da te po zakonima toka odvedu u svet novi, iz tog toka da stvoriš duh novi. I da uzmogneš sa ovim duhom da prodreš u vreme novo. Da granice tvog dela ne budu tvoji horizonti ni horizonti tvog veka. Da ono nadživi tvoj ograničeni duh, da diše i do tvog poslednjeg daha."

Petar Lubarda 1953.

Ukratko, ovde navedene reči i iznete poruke, jednako Kolarića kao i Milosavljevića, svojim smislom predstavljaju valjano merilo po kojem se mogu, štaviše moraju, da određuju, kao što ovim izborom slika činimo, vrednosti učinka onih srpskih umetnika 20. veka čije se stvaralaštvo temelji na, imenujmo ga tako, zapadnjačkom estetičkom iskustvu i poimanju umetnosti...

PROČITAJTE JOŠ: Handke za Novosti otkrio istinu o pasošu SRJ i državljanstvu

... Naklonost u Srbiji uživali su umetnici formirani u duhu pariske škole, što znači oni koji se svojim estetičkim internacionalizmom nisu opirali političkoj pragmi jugoslovenstva, koju je nepokolebljivo sprovodio kralj Aleksandar Karađorđević. Stoga stavovi koje je formulisao Milan Kašanin 1930. godine povodom izložbe jugoslovenske umetnosti u Londonu nisu mogli u praksi da naiđu na presudan odjek. On je tada pisao: "... govorićemo svaki dan sve više, da se u školu ne ide radi toga da se nešto ponovi, nego da se nauči i time koristi.

Milo Milunović "Klopka za ptice" 1958.

I u umetnosti i književnosti mi možda suviše uzimamo inostranog zajma. Nebo nad Avalom i nebo nad Monmartrom nije isto, i drukčiji je zalazak sunca na Kalemegdanu, a drukčiji na Seni, isto onako kao što Šumadija ne liči na Normandiju. Ko će to otkriti i naslikati? Ni dekretom ni poukama se to ne može odrediti. To zavisi od lične snage, koju neko ima ili nema."

Upravo ovo mudro Kašaninovo zapažanje, svojevrstan vapaj, opomena i uputstvo istovremeno, predstavljaju moto ili osnovni kriterijum po kojem je pravljen značajan deo ovde ponuđenog antologijskog izbora dela srpskog slikarstva 20. veka.

Nikola Kusovac,foto N.Fifić

(Organizator postavke u Velikoj galeriji Doma Vojske, kao i izdavač monografije je Fondacija "Plavo")