POGLED ISKOSA: Socijalizacija pogleda

Jedna od najboljih izložbi u gradu je izložba slikara i crtača Petra Mošića (Beograd, 1981). Završio je osnovne studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i doktorske umetničke studije. Ovaj mladi umetnik višestruko je nagrađivan za osoben, publici i kritici prepoznatljiv stil, cenjen i u inostranstvu. Jedna od poslednjih nagrada je Zlatna paleta sa Prolećne izložbe ULUS-a (2016). Učestovao je u međunarodnim projektima i rezidencijama, kao što je Glo'Art u Belgiji (2016, 2017, 2018, 2019). Bio je član grupe realističkih slikara i crtača ST.ART. Njegovi radovi su se isprva teško probijali na našoj galerijskoj sceni, bio je stalno odbijan kao izraziti majstor realističke figuracije, a sada je zvezda u najvećem usponu, za koga su zainteresovani mnogi domaći kolekcionari.

Razmišljajući o njegovom opusu, pomišljamo na snagu slike i sliku snage. Razmislimo najpre o drugom delu ove postavke. Šta bi bila slika snage? Predstava bildera, ženske lepote od koje podilazi "galvanska jeza", kako bi rekao Šarl Bodler, taj Ahasfer među kritičarima ili možda prikaz kolektivne snage? Petar Mošić je u vreme napuštanja institucije porodice i zamrzavanja ljudskih osećanja potvrdio snagu intime i bliskosti, do kojih se paradoksalno može doći i preko straha. Zato kod njega ima napetosti, dramatičnih likova u kontrasvetlu, ali i smelih vizija čiste ljubavi, devojčice koja u naručju drži lane ili portreta religiozno zanesenih, očiju barokno uprtih nagore. Setimo se reči Majstera Ekharta "Jaka kao smrt je ljubav", a ona je i u čuvanju, pažnji, blagosti i obrazima mladih devojaka crvenih kao vino.

Pročitajte još - Izložba slika na staroj lokomotivi

Usamljeno u svojoj generaciji, a možda i u celoj novijoj srpskoj umetnosti, pojavio se mladi a nadmoćni slikar, čiji je jedini cilj da u vreme raspada vrednosnog kriterijuma, ništavila entropije savremene umetnosti, uprkos aktuelnom ikonoklazmu, uspostavi ponovo vrednost lika, a time i Prvolika. Svoju novu izložbu nazvao je "Pogledi". On riče kao lav u pustinji i sve više se u Evropi čuje njegov glas. Sada i ovde Petar Mošić preduzeo je spektakularni ustanak lepote protiv ružnoće, obrt, izmenu toka poništenja ljudskosti. On to čini možda samo u ime deteta, a koje dete danas nije napušteno od svojih roditelja? Taj razotuđivač, kontraanihilator, mladi majstor, slika tako da sažima epohe i stilove; njegova platna pripadaju koliko italijanskom manirizmu i evropskom baroku toliko i epohi posle postmoderne. Početak je u istoriji, u individualnom, u liku i telu, a kraj u nadistoriji - u večnom. Slika je arhajski ekran, prozor u dušu. Njoj kod Mošića prethode složene pripreme suprotne gestualnom, akcionom i ekspresivnom, ali postoji u njegovom radu izrazita konceptualna i teorijska pozadina, autopoetička elaboracija (i u vidu predgovora u katalogu izložbe), jer kako Leonardo da Vinči kaže: "Slika je mentalna stvar".