Tihomir Stanić: Publici sam otkrio celog sebe

ZA dobru ulogu vredi biti iskren do kraja i ne sakriti ništa pred publikom. Posebno mi je drago što sam upravo u Nišu dobio nagradu jer je ovo festival posvećen glumcima. Zato što ne postoji ništa slično kao ovo u Nišu.

Ovako, za "Novosti", prve utiske "slaže" Tihomir Stanić, ovogodišnji dobitnik Gran-pri Naisa Filmskih susreta u Nišu, za ulogu Dagija Popovića u "Delirijum tremensu" Gorana Markovića. Filmska ekipa je ovo delo posvetila Predragu Ejdusu, ali nam Stanić otkriva da je snimajući ovaj film razmišljao o Petru Kralju, Milošu Žutiću, Ljubi Tadiću, Đuzi Stojiljkoviću, Miši Janketiću...

- Mene su moje ćerke pratile na otvaranju festivala i išle su zajedno sa mnom crvenim tepihom kroz špalir publike i bile su ponosne na svog oca. Mi nismo nikakve glamurozne zvezde, živimo sudbinu ovog naroda. Vozim se gradskim autobusom i imam slične probleme kao većina građana ove zemlje, ali odjednom, u Nišu, vi vidite stotine ljudi koje stoje i pozdravljaju glumce. To nema nigde - kaže Stanić.

On je svoju nagradu posvetio meštanima sela Rakite koji se bore za očuvanje svoje reke na Staroj planini, ali dodaje da je najuzbudljiviji trenutak na dodeli ipak bio kada je Nataša Ninković spomenula Nebojšu Glogovca.

- Gledao sam kako hiljade ljudi ustaju iz poštovanja prema Nebojši Glogovcu, to je zaista nešto što je na mene ostavilo snažan utisak - kaže Stanić.

Dodaje da mu je drago što se film dopao ne samo glumcima, nego i mlađoj publici, te da očekuje da "nadživi ovu sezonu prikazivanja u bioskopima, da nadživi festivale, ove naše i svetske, na kojima će biti prikazan".

- Prilazili su mi klinci, studenti glume, i bili su potreseni i dirnuti, jer su prepoznali sopstvenu budućnost. Prepoznali su ono što ih čeka u ovoj profesiji, sav užas i lepotu - objašnjava Stanić. - Ima na kraju filma kadar kada taj glumac koji je odustao od svoje profesije - a i ja sam sam nekoliko puta odustajao jer mi se činilo da je besmisleno - kada taj glumac izađe na kraju na pozornicu, posle svega što doživi, i onda pre nego što progovori dobije aplauz. U jednom času, gledajući film, pomislio sam: Bože, kad jednog dana umrem, biće dovoljno da ovo puste, jer deluje nekako najemotivnije.

Pročitajte još - Gran pri Tihomiru Staniću

Iako se glumom bavi čitavog života, Tihomir nam otkriva da je imao ozbiljne pripreme za film.

- Razmišljao sam kako da dobacim, a da ne podbacim. Kako da dobacim, a da ne prebacim, kako da, u stvari, pogodim cilj. A cilj u ovoj ulozi je biti iskren do kraja i ne sakriti ništa. Znači, ne umotati tu istinu o sebi u celofan, ni u šarene papire, ne pretvarati se, ne nuditi publici samo vrline svoje, jer svi se mi uvek trudimo da ono što smatramo vrlinom nekako gurnemo u prvi plan, da to pokažemo - priča nam Stanić. - Ali, u ovom slučaju, usudio sam se da sve svoje mane otvoreno ponudim, a i bez straha odigram najiskrenije i najbolje što mogu. To je uvek veoma važno kad imate dobro napisan scenario.

Nišlije u velikom broju gledale filmove na festivalu

Za "Novosti" kaže da je zadovoljan ne samo ovom nagradom, nego i repertoarom koji je obeležio njegovu karijeru.

- Nema velikih glumaca bez velikog repertoara. To je ono čega se plašim, da su se zbog ograničenog budžeta za kulturu neka pozorišta odlučila da igraju beznačajne komade, gotovo estradne predstavice i tu ne može da se razvije ničiji talenat - kaže Stanić. - Imao sam veliku sreću da sam od početka karijere igrao veliku dramsku literaturu. Igrao sam Šekspira, Molijera, Beketa, Getea...