VLADIMIR VELIČKOVIĆ (1935 - 2019): Pionir vizionarske apokalipse

STVARALAČKI i životni put Vladimira Veličkovića (Beograd, 1935 - Split, 2019) uprkos prizorima prikazanim na njegovim crtežima, slikama i grafikama, bio je srećan i dosledan, spokojan i radno istrajan. Govorio je da u atelje odlazi kao na posao, da ne traži inspiraciju, već da radi osam sati. Premda je kao i njegovi saborci iz sveta Mediale (sa kojima je učestvovao na izložbama i u jedinoj monografiji te grupe) isprva slikao tamne i po atmosferi teške podrumske i tavanske scene, on dolazi iz sređene i uspešne porodice. Tim je njegov podvig usvajanja duha andregraunda Beograda pedesetih godina veći, nije iskusio nemaštinu i glad, iskreno je voleo beznađe Mediale. Govorio je da su na njega snažan utisak ostavile scene iz bombardovanog Beograda i stravične fotografije iz novina, koje je sakupljao celog života. Ta prva iskustva su slična onima Dada Đurića i Uroša Toškovića ili, kako je jedan francuski poznavalac rekao: "Vi Srbi slikate samo rat!" Reč je i o unutrašnjem ratu duha i tela, tj. kako Veličković kaže, "umetnik je svoj sopstveni neprijatelj, on se bori sa samim sobom". Još kao dečak počeo je da crta i proučava knjige iz porodične biblioteke o Direru, Šongaueru i nemačkoj renesansi, roditelji ga nisu u tome sprečavali, on nije kao većina umetnika imao neprijatelja u ocu. To je sve unapredio na studijama arhitekture, gde je sa Leonidom Šejkom i Sinišom Vukovićem činio urbano, beogradsko jezgro grupe Mediala.

Pročitajte još - ODLAZAK SLAVNOG VLADIMIRA VELIČKOVIĆA: Stigao ga je crni gavran sa platna

Njegova majka Lenka, učena žena, rekla mi je da je Veličković deveta generacija Beograđana, a ona je kao bibliotekar arhivar u SANU uspela besprekorno da sredi njegovu ogromnu bibliografiju. O Veličkoviću je verovatno najviše pisano od svih srpskih umetnika, on ima i najviše monografija, za mnoge od njih je uzeo učešća u grafičkom oblikovanju. O njemu je nedavno objavljena najobimnija i po formatu najveća knjiga koja je do sada izašla o nekom srpskom umetniku. Ljuba Popović je tvrdio da izrada takve monografije na Zapadu košta pola miliona evra. Bilo je u pisanju o njemu i promašaja, kao što je esej Danila Kiša "Zašto Veličkovićevi trkači nemaju glavu". Na početku karijere slikao je najviše glave, a i pri kraju ih je istrajno crtao i grupisao na većim formatima. Promašio je i Milan Konjović, tobože Veličković nije umetnik jer slika pacove koji iskaču iz vulve. Konjović očigledno uopšte nije poznavao istoriju moderne umetnosti, u kojoj se ređa užas za užasom, iz generacije u generaciju sve snažnije šokantne predstave, spram kojih su Veličkovićeve skoro naivne. Isto tako se možemo upitati po čemu je Konjović vojvođanski slikar, kakve veze ima njegov nemački surovi ekspresionizam za pitomom Vojvodinom, koju su jedino odgovarajuće naslikali Milan Kečić i Vasa Dolovački.

Veličković je stalno tragao za snažnim prizorima, imao je prepariranog gavrana, crtao je i slikao pacove, sove i slepe miševe, istrajno se posvećivao poemi "Gavran" Edgara Alana Poa i najstrašnijem Hristovom raspeću u istoriji, Grinevaldovom sa Izenhajmskog oltara. Ko, međutim, od velikih slikara nije bio u potrazi za jakim i upečatljivim scenama, to je praksa zapadne umetnosti od Karavađa? Veličković je po tome preteča postmoderne umetnosti katastrofizma, pionir je vizionarske apokalipse, tematike o kojoj sada i kod nas izlaze ozbiljne studije i zbornici.

Veličković je teolog zla ili, kako o njemu piše vodeći francuski filozof Mišel Onfre, on "slika geologiju zla, iscrtava mape teritorija koje mirišu na smrt..." Zašto? Odgovor je dao jedan srpski likovni kritičar. Zato što na njegovim slikama ništa nije izmišljeno, apsolutni pesimizam odgovara zloj svakodnevici, predvideo je ratove na prelomu dva veka i u novom veku, stalne požare, koji se sada dešavaju svuda po planeti, i širenje pustinja. Sve što je predstavljao stalno se događa, on je uspeo da bude slikar fantastične figuracije koja nije ništa drugo do odraz realnog sveta koji je opisao ili najavio jer, kako kaže Nebojša Pajkić: "Od Adama sve je pad".