POZORIŠNA KRITIKA: Ženska emancipacija u umetnosti

Dramski tekst mlade spisateljice Hristine Mitić (rođene 1996) "Slikarke", o tri sudbine umetnica koje su živele na raznim stranama i u raznim vremenima, a borile se grčevito za pravo na sopstveni izbor, govori najviše o američkoj slikarki Džordžiji O'Kif (1887-1986). Druga je naša Nadežda Petrović (1873-1915), a treća je Milica (odlična Katarina Arsić), devojčica koja se bori da postane ono što želi, uprkos brizi majke za njenu nesigurnu budućnost, kao likovne umetnice.

S obzirom na iskustvo priznatog reditelja Stevana Bodrože, koji se vrlo uspešno, više puta, bavio sudbinama umetnika i njihovim unutrašnjim i društvenim konfliktima, čudno je to što tekst mlade autorke dospeva na scenu dramaturški vrlo neujednačen, tako da Nadežda i Milica postaju samo ukras središnjoj priči o Džordžiji O'Kif. Poslednja priča, o Nadeždi i njenom patriotizmu, odluci da životom plati svoj izbor i da umre od tifusa u ratnoj bolnici, lečeći svoj narod, sa završnom scenom, gde glumica (zanimljiva Jasminka Hodžić) izvikuje rodoljubive parole na predimenzioniranom drvenom dečjem konjiću, izaziva grotesknu reakciju i skreće poruku reditelja u pogrešnom, patetičnom smeru.

PROČITAJTE I: POZORIŠNA KRITIKA: Ceo svet je mesara

"Život i stvaralaštvo" Džordžije O'Kif, poznate američke slikarke, zapamćene po slikanju cveća i pustinjskih motiva, uz boemski i društveno osuđivan privatni život, uprkos vrlo lepim sredstvima (kojima su je obojile glumice Evgenija Stanković i Vesna Josipović), režirani su kao kliše scenskog prikazivanja poetskih momenata umetničke duše. Otresitost Džordžijina i njena društvena avangardnost, opiranje važećim društvenim konvencijama, čega ima u tekstu i u interpretaciji, bitno su umanjeni scenom ljubavnog odnosa slikarke i njenog galeriste i ljubavnika među belim zavesama od tila, krajnje melodramatičnim. Potpuno prihvatljiva i dobra igra ostalih učesnika u predstavi (Vesna Josipović, Katarina Arsić, Jasminka Hodžić, vrlo dobar Aleksandar Krstić) ostala je u senci opštih mesta, najpre u tekstu, usled neiskustva autorke (više se prepričava, nego što se odigra), a onda i nedovoljno inventivnim rešenjima poetski nastrojenog reditelja (video je bio povremeno i neukusan). Malo psihološkog, mnogo spoljašnjeg, ilustrativnog, literarnog, problem je ove predstave koja se igra na Maloj sceni, a ne koristi priliku da publika bude među akterima, nego ih posmatra akademski, sa distance.

"Slikarke" su, uprkos dramskoj nedosegnutosti, korisna repertoarska predstava, koja ima svoje mesto u edukativnom i klasičnom repertoaru Narodnog pozorišta u Nišu. Nadamo se da će nova uprava, na čelu sa direktorom, dramaturgom Spasojem Ž. Milovanovićem, proširiti svoj repertoarski plan značajnim dramskim predstavama.

(Kritika je nastala kao deo Kritičarskog karavana, pod pokroviteljstvom Udruženja kritičara i teatrologa i Ministarstva kulture i informisanja Srbije)