Bolujem, ali činim sve da pamte Ružicu

Na Svetski dan pozorišta, 27. marta, u 12 časova, biće otkrivena spomen-ploča našoj velikoj umetnici Ružici Sokić, na zgradi u Krunskoj ulici broj 50. Čast nam je da svojim prisustvom uveličate ovu svečanost.

Možda smo i poranili da javimo o nezaboravu na veliku damu našeg glumišta, utisnutom u sadržaj ove pozivnice koju potpisuje Fondacija Ružice Sokić. Tu nameru nismo imali, jer nismo ni znali, jednostavno, instinkt nas je naveo da pre dva dana zamolimo Miroslava Mikija Lukića, supruga pozorišne i filmske dive, da nam odškrine delić srca u kome čuva uspomene na Ružu, njegovu ljubav, prijatelja i životnog saputnika tokom gotovo tri decenije zajedničkog života, koji je naglo i bolno prekinut 19. decembra 2013, kada se ona preselila u večnu, nebesku igru.

Topao je dom Miroslava Lukića i njegove Ružice, mada se, na trenutak, čini da smo u muzeju uspomena na uspavanu divu višedecenijske dramske umetnosti. Kud god da se okrenemo, ona je tu. Njene fotografije, nagrade, posvete. Njeni zapisi, knjige koje je volela, predstave u kojima je briljirala. I ne zna se da li su one proslavile nju, ili je ona njih uzvisila.

- Evo, to je ta spomen-ploča - pokazuje nam Miroslav Miki Lukić, dok uz sebe privija beleg, kao kakav lek. - Zahvalan sam ljudima iz Fondacije, Ružinim i mojim prijateljima, bez kojih ne bih mogao sam da ostvarim sve svoje planove koji i na ovaj način produžavaju njeno trajanje. Ako me pitate šta bi Ružica kazala, verujem da bismo se i u ovome, kao u svemu drugome do sada, saglasili: da je pamte oni koji dolaze.

Svetski dan pozorišta u koji će spomen utisnuti i velika Ružica Sokić - jeste vest, ali ona nije lajtmotiv naše priče...

Ovo je priča o ljubavi dvoje, sudbinski odabranih da žive jedno za drugo. O poštovanju, različitosti. Značaju sećanja na voljene. I, doslednosti: kako se istrajava u bolu poslednje poruke onih koji odlaze, a, mi, nesvesni da deo nas umire s njima, činimo sve da im produžimo život kojim su nas nadvisili.

- Ružin odlazak za mene je veliki bol, ali je blaži ukoliko učinim nešto da je pamte - kaže nam Miroslav Lukić.

Od odlaska Ružice Sokić, njen suprug uz pomoć Ružinih i svojih prijatelja osnovao je Fondaciju koja podstiče mlade stvaraoce u oblasti dramske umetnosti, nagrađuje ih i motiviše da pomere granice. Prva nagrada Fondacije dodeljena je Nadi Šargin. U međuvremenu predstavljena je i knjiga "Moja gluma", koju je objavila "Laguna" kao svojevrsnu zbirku i slojevitu priču o pozorišnoj i filmskoj igri Ružice Sokić. Otvoren je i Ružičin legat u novoj Kinoteci, veb-sajt... Ali, tu nije stavljena tačka na sećanje na jednu zvezdanu, za mnoge gotovo nedostižnu glumačku karijeru. Neoduženi dug Ružici Sokić uskoro će biti delimično nadomešten novom knjigom o komediji masa.

Ali, o tom - potom... Miroslava Lukića, uz iskreno izvinjenje što je očigledno da ga svako pitanje o Ružici iznova uzdrma, vraćamo na uspomene.

- Pitaju me, šta je, Miki, ljubav - slušamo Miroslava Lukića, u ne tako davno zajedničkoj toplini ovog doma u Krunskoj 50. - Ljubav je, kažem im, moja Ružica. Ljudi, ja sam Ružicu voleo. Pazite, jesmo se voleli, igrali se, ponekad posvađali, pa se pomirili. Ali, voleli smo se. Ljubav je i kad te različitosti spajaju. Ja sam ekonomista, a ona glumica. Suština je u tome da smo oboje bili i živeli, sa svim svojim manama i vrlinama, kao normalan svet, možda sa nešto više emocija. Da, sa mnogo više emocija. To je, valjda, ta tajna veza koja nas je spajala svih ovih decenija. Ona je više od svega volela tu svoju glumačku igru i ja sam je zavoleo, jer ko nije mogao da zavoli takvog čoveka koji je svim svojim bićem bio posvećen svom pozivu. Bila je posebna, kao što je bila posebna i ljubav prema njenoj glumačkoj igri. Igra je bila njen život. Spojilo nas je, nažalost, i to što nismo imali dece.

Dok razgovaramo pratimo Miroslava Mikija Lukića kroz zajednički dom, njegov i Ružičin, nema trenutka ni koraka u kome nema Ružice. Učini se, na momenat, kao da je nekud tek otišla, i samo što se ne vrati.

- Stalno mi, odnekud, izviru njeni rukopisi - kaže nam Miroslav. - Nisam ni znao da je toliko pisala. Da je toliko duboko promišljala, jer smo se mi sve vreme, na neki način, igrali. Putovali, družili se... Veliki mi je nedostatak moja Ruža. Veliki. Čak ne toliko, koliko mi nedostaje što ne živi da igra, da uživa u igri, jer je njen život bila igra.

Miroslav Lukić vraća sećanje na dan od koga je počeo njihov rastanak.

- Odveo sam je u bolnicu na pregled. Mislio sam da ću istog dana da je vratim. Istog dana. A, ne... Lekari kažu: ona mora da ostane... I, tako... Pitate me je li bilo poslednjeg razgovora... Ne, nažalost, nije bilo našeg poslednjeg razgovora. Bila je samo njena poslednja poruka: nemojte me zaboraviti.

DOBROTA, VRHOVNO NAČELO

RUŽICU Sokić redakcija "Večernjih novosti" pamti kao stalnog gosta na svečanosti u Skupštini grada, kada se u akciji "Najplemenitiji podvig godine" slavio život u čast ljudi čija je dobrota bila putokaz kako da budemo bolji. Prilazila je, redom, svakom dobitniku plakete i ljubila ga. Govorila: dobrota je vrhovno ljudsko načelo.