Branka Veselinović: Neka vam Bog da moje godine

SVAKog dana sam sve starija, ali mislim - neću o tome da mislim! Važno je živeti bez zavisti, sujete, biti umeren u svemu i voleti ljude. Ako ne znate da praštate, naučite. Preskočite povređenost i idite dalje. Tome nas uči i naše pravoslavlje - kaže uvek vedra i nasmejana glumica Branka Veselinović, koja će u septembru napuniti 97 godina.

Vrele julske dane provodi u kući u Beogradskoj ulici, ispunjenoj uspomenama, priznanjima, lutkama, fotografijama. Na mnogima je njen suprug (glumac i prevodilac) Mlađa Veselinović, s kojim je u braku provela više od šest decenija. Preminuo je pre tri godine, ali je i dalje prisutan u svakoj drugoj Brankinoj rečenici. Saputnik u životu i na sceni Jugoslovenskog dramskog, verno ju je pratio u svim humanitarnim akcijama tokom jednog dugog, plemenitog života. A stizala je Branka svuda. U bolnice, staračke domove, među napuštenu decu. Da kaže utešnu reč, da im pokloni knjigu ili sliku, da sa lutkama razveseli mališane, ublaži patnje ranjenika. Pa i danas, na štakama, ne posustaje. Stiže i dalje da upriliči poneko umetničko veče, poseti prijatelje, ohrabri i pomogne.

U njenoj biografiji, uz glumački rad, ostalo je zabeleženo da je bila i ambasador UNICEF-a, vatrogasni oficir, član Diplomatskog kora žena, nosilac plakete “Najplemenitiji podvig godine” našeg lista... Sa suprugom Mlađom osnovala je i Fond za pomoć invalidnoj deci, a od pre tri godine od novca koji su njih dvoje (inače jedni od osnivača JDP) priložili, dodeljuje se i godišnja nagrada za najboljeg glumca na ovoj sceni. Koliko dobrote može stati u jedan ljudski život?

- Moja najbolja škola su bili moji roditelji. Mama je bila učiteljica, otac bibliotekar Matice srpske. Imali su i porodični hor, hor Aleksandra i Jovanke Ćosić u Novom Sadu. Pevalo je u njemu i nas šestoro dece: četiri sestre i dva brata. Još od malih nogu, svi smo nešto radili. Nažalost, danas sam samo ja živa... Moje dvoje sestrića, Temira i Vladimir Pokorni, baletski su igrači u penziji. Ali, i danas aktivni. Ona sa penzionerima Narodnog pozorišta vežba ritmiku svakog jutra, on povremeno svira klavir u Hotelu “Moskva”. I ja sam bila sportista. Vozila kola, išla na časove ritmike, odlično plivala...

Branka je upisala Glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu, 1936. godine. Prve umetničke korake napravila je na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ali se ubrzo vratila u glavni grad i nastavila karijeru u nacionalnom teatru. Kao prva generacija JDP, u ovoj kući je od osnivanja: bila je Francka u “Kralju Betajnove”, komadu kojim se 3. aprila 1948. godine otvorilo pozorište. Supruga Mlađu upoznala je tokom proba predstave “Ribarske svađe”, a njihovom braku je i bukvalno “kumovala” Mira Stupica. Nisu imali dece, ali su s njima proveli najveći deo života:

- Skupili smo oko šest stotina lutaka. Najveći deo poklonila sam Zmajevim dečjim igrama, na kojima sam boravila tridesetak godina. Sada pravim albume sa fotografijama, sa idejom da ih poklonim Biblioteci grada. Apelujem na kolege da rade isto. Kad odemo sa životne scene, zaboravi se da smo postojali... Ovako, dok posetilac čita knjige može da prelista i poneki album. Da zna da je nekada postojala dramska umetnica Branka Veselinović Ćosić - kaže naša glumica. - Tokom karijere imala sam puno dramskih uloga. Igrala sam godinama i na radiju, u emisiji “Veselo veče”. Ali, bila sam i dečji glumac. Od 1965. godine s mojim lutkom Sarnikom, a on je, znate, Rus Laponac - obišla sam svet. Sarniku mi je poklonio čuveni ruski lutkar Sergej Obracov.

Igrali su Branka i Mlađa i na engleskom jeziku: na gostovanju u SAD, izvodili su “Majku Hrabrost”.

- Govorim i ruski, nemački, pomalo francuski, a mađarski znam od detinjstva. Ako si živ, nemoj da misliš kako si svakog dana sve stariji. Ako si sam, razgovaraj sa slikama svojih dobrih prijatelja, razmišljaj glasno - pa nećeš biti sam. Ja recitujem. Čitam knjige, novine, gledam televiziju. Telefoniram. Ponosim se što još čitam bez naočara, dobro čujem. Nikad nisam pila mnogo lekova, pa ni sada. Ne jedem mnogo, izbegavam masnu hranu. Svakog dana radim gimnastiku. Istežem se na vratima, vežbam u krevetu. Čovek uvek može da uzme štapić i pomalo vežba. Stalno nešto pišem, slikam. Ceo dan mi je ispunjen radom. To savetujem i starima u domovima penzionera: “Ne dozvolite da vam se život svede na doručak, ručak, večeru...”

Iza nje su i dve zbirke pesama, druga se zove (a kako bi drugačije) “Knjiga o dobroti”. Deli je nesebično, kao i sve drugo. Televizijska publika nedavno ju je gledala i u seriji “Urgentni centar”. Na pitanje da li bi ovako vedra, vitalna, sa sjajnom memorijom, zaigrala još negde ako je budu zvali, kaže:

* Brankica sa Mlađom Veselinovićem sa kojim je provela šest decenija

- Moram da čuvam nogu. Još patim zbog povrede na sceni mog pozorišta, a zaradila sam je zbog nepažnje jednog radnika. Zato idem na štakama. Prihvatila bih uloge i sada, ali znam da ima mnogo glumaca bez posla koji treba da rade... Ipak, ja sam hrabra žena. I optimista. Često kažem ranjenicima koji su ostali u kolicima, da se ne treba ničeg stideti. Ni bolesti, ni starosti. Što bi rekla Desanka Maksimović, s kojom sam se godinama družila: “Daj vam, bože, moje godine. Ja u vaše više neću moći”...

PRIJATELjI

- SVAKI dan se čujem s mojom kumom Mirom Stupicom. Pet godina sam starija, ali odem joj i u posetu. Umrla nam je Marija Crnobori, pa smo sada ostale samo nas dve iz te prve generacije JDP. Čujem se i s Mirom Banjac. Velika, divna glumica. Doduše, ona je mnogo mlađa od mene. U stalnom kontaktu sam i s koleginicom Mirjanom Vukojičić, s predsednikom našeg Udruženja Vojom Brajovićem. Viđam i mlađe kolege. Obraduju mi se, ne mogu da kažem da su nas mlađi zaboravili.