Uticaj ruskih arhitekata u Beogradu

DOLASKOM ruskih arhitekata u Srbiju, posle Prvog svetskog rata, Beograd zapljuskuje talas novog akademizma. Dela Krasnova, Baumgartnera, Verhovskog dala su novi lik našoj prestonici. Zahvaljujući njihovim zdanjima, koja su primer eklekticizma, Beograd i danas ostavlja sliku starijeg grada koji nije suviše često rušen.

Nikolaj Krasnov, jedan je od 50.000 ruskih izbeglica, koji su u Srbiju prebegli posle Oktobarske revolucije. Odmah po dolasku postao je inspektor Arhitektonskog odeljenja u Ministarstvu građevina. U Beograd je 1922. došao sa titulom “carskog arhitekte ruskog dvora”, koju je stekao 1911. posle izgradnje dvorca na Krimu. Završio je Moskovsku školu za slikarstvo, skulturu i projektovanje 1885. i igrom sudbine najznačajnija dela stvorio je u Beogradu.

Krasnovu naruku je išla i posebna naklonost suverena, kralja Aleksandra Karađorđevića prema Rusima. Ne umanjujući stručnost arhitekte, upravo u toj kraljevoj simpatiji treba tražiti i naći razloge što je Krasnovu pripala čast da projektuje najveće palate za birokratiku Kraljevine, ali i groblja u Grčkoj (na Krfu i Zejtinlik u Solunu), za srpske junake stradale u Prvom svetskom ratu.

Iako je tek pomenut sa par redaka u studijskom katalogu Muzeja savremene umetnosti “Srpska arhitektura 1900-1970”, (objavljenom 1972), gde god se Beograđani, namernici ili turisti okrenu videće Krasnovljevo zdanje!

Ulicom kneza Miloša dominiraju njegove palate, na uglovima zasvođene kupolama. Sadašnja zgrada Vlade Srbije, nekadašnje Ministarstvo finansija, građena je od 1922, odmah po njegovom dolasku u Srbiju, pa do 1926. godine. Njegovo delo je i aktuelno Ministarstvo finansija, smešteno u neposrednoj blizini zgrade Vlade, ali i monumentalna palata Ministarstva inostranih poslova (predratno Ministarstva šuma i rudnika) koja zauzima ceo gradski kvart. Njeno zidanje je počelo odmah 1926. i trajalo je do 1929. Moglo bi se reći da Krasnov nije stizao da udahne vazduh od posla!

Još dok je nicala palata današnjeg Ministarstva inostranih poslova, Krasnov je već zidao Arhiv Srbije (1928) u Karnegijevoj ulici. Ali, on je i autor enterijera Starog dvora na Dedinju, Narodne skupštine, čija gradnja je počela još 1907. Krasnov u ovaj projekat ulazi 1934. godine. Osim enterijera, dizajnirao je i prozore, vrata, štuko-dekoracije, lamperije... nameštaj. Autor je i ograde od kovanog gvožđa oko Skupštine, koja je 1956. demontirana i delom preneta u Ohrid, za vilu “Biljana”, ali i na Dedinje, gde je opasala Beli dvor.

Uticaj Nikole Krasnova na lik glavnog grada Kraljevine je izuzetno velik. Ne samo brojem zdanja i monumentalnošću palata, njegov opus dominira prestonicom. Sve do smrti 1939. godine rukovodio je grupom projektanata Odeljenja za monumentalne građevine.

Zvanične porudžbine bile su rezervisane za predstavnike akademskog stila, a mlada buržoazija, iako finansijski ne tako moćna kao država, poručivala je projekte kod arhitekata koji su prepoznali novo vreme i koji su bili pioniri moderne u srpskoj arhitekturi. Iako su iza Krasnova ostale brojne građevine, teško će ga ko naći u relevantnoj stručnoj evropskoj literaturi, u pregledima najznačajnijih arhitektonsih ostvarenja 20. veka, ali Milana Zlokovića, autora Dečje klinike u Tiršovoj, tu sasvim sigurno ima.

Vreme između dva svetska rata, kad je Beograd drastično menjao lik, od kasabe blatnjavih i(li) kaldrmisanih ulica izrastao u evropski grad avenija i palata, istovremeno je period “takmičenja” eklekticizma i moderne. Ovu paralelu, sticajem okolnosti, dodatno rasvetljava sjajna izložba fotografija Ace Simića u Muzeju grada Beograda. Jer, Simić je kao “gradski nomad”, upravo svojim objektivom zabeležio te dinamične promene.