Jadranka i Dino

Da li sudbina Jadranke Barjaktarović pokazuje da se budi meka moć Srbije, ili je ona samo izuzetak koji potvrđuje kulturni mazohizam mnogih Srba

Privatna arhiva

ČITAM ovih dana kako je karijera crnogorske pevačice sa Vračara Jadranke Barjaktarović skroz propala zbog njenog skandaloznog učešća na "patriotskom" skupu crnogorskih šovinista održanom 6. septembra u Podgorici. Obuzeta patriotskim zanosom, kako je objašnjavala svoj potez, Jadranka je tada uz pratnju okupljenih Montenegrina reinterpretirala čuvene stihove Mitra Mirića "ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine" zamenivši reč "sudbina" sa "Srbija". "Ja sam Crnogorka volim svoje, a poštujem tuđe. Oni koji me znaju, znaju da ništa loše nisam mislila. Međutim, ko hoće da razume nek razume, ko neće, neću nikom da se izvinjavam", rekla je ona tada pokazujući čudan neki način "poštovanja tuđeg". To da "ništa loše nije mislila" joj sasvim verujem. Poznata je ona izreka da ko peva zlo ne misli, pa ako kada Tompson peva o Jasenovcu i Gradiški staroj misli dobro, zašto bi sa Jadrankom bilo išta drugačije? Usput, i njegove su se pesme orile tih dana Cetinjem i Podgoricom. Da li bi išta drugačije bilo da je odlučila da se izvini, ili ne ne znam, ali ovih dana se pojavljuju tekstovi po kojim za nju "više nema posla i zatvorena su joj sva moguća vrata", pa ona razmišlja da se prekvalifikuje u prodavačicu "krpica", odnosno da otvori butik.

ŠTA je sad u svemu ovome čudno? Da smo u Hrvatskoj, na primer, sve bi bilo sasvim normalno. U stvari, čudno bi bilo što se uopšte raspravlja o pevačkoj karijeri u Hrvatskoj osobe koja je na neki način uvredila tu državu. Tamo čak i verovatno najbenignijem i politički najneaktivnijem pevaču kojeg je Balkan ikada video, Momčilu Bajagiću Bajagi, otkazuju koncerte pod pritiskom javnosti koja ga sumnjiči za nekakav "velikosrpski nacionalizam". Čudno je što su se kola slomila baš na njoj, ako su navodi o krahu njene karijere među Srbima tačni. Ne mislim da ona ne treba da snosi posledice svog izbora, stava i nastupa. Naprotiv. Nego se čudim zašto baš ona i zašto baš zbog tog jednog gafa, kada ima "umetnika" koji su izgovarali i radili stvari mnogo gore od nje, a u Srbiji im cvetaju ruže, uvek su lepo dočekani i uvek odavde odu vukući kofere pune para.

NE mislim sad samo na umetnike poput "Parnog valjka" koji pesmom "Kekec je slobodan, red je na nas" učestvuje na kompilaciji "Rok za Hrvatsku" iz 1992. godine zahvaljujući kojoj se Marko Perković Tompson proslavio. Ne mislim ni na "Psihomodo pop" koji je na istoj kompilaciji imao pesme "Hrvatska mora pobijediti" i "Pobjeda", Josipu Lisac, Juru Stublića i slične. Moglo bi se reći da su i oni, kao i Barjaktarovićeva imali jedan "gaf" zaneseni nekakvim patriotskim nabojem u određenom trenutku. Istina, ni oni se nikada nisu izvinili zbog svog mogućeg prekršaja, ali im je oprošteno i rado su viđeni gosti među Srbima.

ČUDI me, međutim, kako to da Srbi opraštaju, vole i primaju i one umetnike koji iznova i iznova pljuju po njima i omalovažavaju ih. Mislim, na primer, na Edina Dervišhalidovića, alijas Dina Merlina, čoveka koji je posvećivao pesme Aliji Izetbegoviću i Zelenim beretkama, veličao ustaše i zločine nad Srbima, Beograd nazivao leglom fašizma, a Srbe bolesnicima sa kojima je suživot nemoguć i koje će Bog ukloniti puškama, i priželjkivao da granate padaju po Beogradu, u čijem je kafiću u Sarajevu navodno pisalo "Zabranjeno za pse i Srbe". Čudno je, zaista, da tako veliki broj Srba ide na njegove koncerte i puni beogradsku "Arenu" i po nekoliko večeri zaredom. Šta je tu u pitanju, ne mogu da razumem.
ILI Emir Hadžihafisbegović čije se predstave i serije gledaju po Beogradu i Srbiji, a koji i dalje i dan-danas uporno ponavlja sve najgore o Srbima od toga da ih naziva genocidnim narodom, do toga da priželjkuje da Amerika "toj političkoj aždaji (Srbiji) odseče glavu" ili žali što "bosanski muslimani nisu išli u Negotin i Kraljevo i tamo ubijali srpske majke".

SAD se ja pitam ko je tu gori. Da li oni što toliko mrze Srbe, pa opet dolaze ovamo po nagrade i novac, ili mi što im taj novac, nagrade i poštovanje dajemo uprkos svemu zadovoljavajući tako valjda neku čudnovatu mazohističku potrebu. Čestiti su mi pokojni Oliver Dragojević ili Mišo Kovač koji lepo imaju svoj stav i princip i drže ih se, ali ovi mi predstavljaju najgoru vrstu licemerja. Posebno kada ga pokušavaju racionalizovati i sebi i drugima poput Merlina koji kaže da je "većina (Srba) bolesna i da je to jedan od razloga zbog kojih bi trebalo da ide u Beograd, jer bolesnici se obilaze".

I ONDA se kola slome na Jadranki Barjaktarović? Ako je samo to, tužno mi je da se na njoj sirotici iživljavamo, a da ove zlotvore puštamo i dvorimo. Ako se radi o nekakvom buđenju samopoštovanja kod Srba, buđenju nekakve meke moći zahvaljujući kojoj će oni što se ogreše o ovaj narod morati da snose neke posledice, onda je dobro, jer se moralo od nekud početi.

Preporučujemo

Kolumne

4 9

NEĆE MOĆI, AMERIČKO ZLO! Licemerna "pseudoimperija" traži "pravdu, a ćuti o Milici Rakić i srpskim žrtvama

20. 09. 2020. u 07:00

Kolumne

1 8

NEĆE MOĆI: Vapaj podrške

13. 09. 2020. u 11:00

Kolumne

11 4

NEĆE MOĆI: Lament nad Milom

06. 09. 2020. u 11:13

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije