NEĆE MOĆI: Briselski glasnik

Zašto je šef Delegacije EU u Srbiji Sem Fabrici čekao petnaest dana da nas obavesti da se Srbija saglasila sa Deklaracijom o Belorusiji?

Privatna arhiva

JEDAN od omiljenih romana u mladosti bilo mi je delo "Mihail Strogov: Carev glasnik", francuskog pisca Žila Verna. U ovoj uzbudljivoj avanturi smeštenoj u sredinu 19. veka, Strogov treba da prenese važnu poruku ruskog cara Aleksandra Drugog u Irkutsk, koji se nalazi pod pretnjom tatarske invazije. Iako su ruski kuriri tog vremena udaljenost od oko 5.500 kilometara od Moskve do Irkutska prelazili za osamnaest dana, Strogovu su bila potrebna cela tri meseca. Osamnaest dana je dakle bilo potrebno sredinom 19. veka da jedna poruka stigne od Moskve do Irkutska, a može se pretpostaviti da bi dobar kurir u to vreme 1.700 kilometara koji dele Beograd i Brisel mogao da pređe za manje od deset.

PRIRODNO se onda postavlja pitanje kako je moguće da na kraju druge decenije 21. veka jedna važna vest od Brisela do Beograda putuje celih petnaest dana, a upravo se to dogodilo sa informacijom o tome da se Republika Srbija pridružila Deklaraciji o predsedničkim izborima u Belorusiji. Šef Delegacije EU u Srbiji Sem Fabrici objavio je slavodobitno 26. avgusta kako je presrećan što se Srbija 11. avgusta pridružila Uniji u stavu da izbori u Belorusiji nisu bili ni slobodni, niti fer, konstatuje da je policija upotrebila "neprihvatljivu silu" u suprotstavljanju demonstrantima i poziva na pokretanje širokog dijaloga unutar beloruskog društva kako bi se izbeglo dalje nasilje. Ovo je odmah, svega nekoliko sati posle Fabricija, pozdravio i ambasador SAD u Srbiji Entoni Godfri, što su preneli i domaći i strani mediji poput "Njujork tajmsa".

DUGO radim u medijima, a neko vreme sam bio i u diplomatiji i znam da javne informacije poput ove deklaracije objavljene na sajtu EU ne putuju punih 15 dana do javnosti. Ne putuju ni 15 sati nego najviše sat i po do dva. Za dugo putovanje ove vesti u javnost mora postojati neki drugačiji razlog od "loših internet i telefonskih veza" na relaciji Brisel - Beograd i možemo samo nagađati o čemu se radi. Da li je u pitanju dovođenje srpskih vlasti u neprijatnu situaciju pred razgovore s Prištinom u Vašingtonu? Moguće. Ili pred sopstvenom javnošću koja je naklonjenija "Batki" nego prozapadnim demonstrantima? Moguće je i to, ali najverovatnije se radi o pokušaju kvarenja odnosa Beograda i Minska poput onog pokušanog pred izbore u toj zemlji kada su pohapšeni navodni ruski plaćenici.

DEKLARACIJA od 11. avgusta je po svom rečniku benigna i umerena, te ne iskače iz uobičajenog okvira diplomatskog diskursa. U njoj nema ničega što bi Beogradu predstavljalo crvenu liniju koja se ne sme preći i procenjeno je da je bolje pridružiti joj se nego ići uz dlaku EU, što se poslednjih godina prečesto radi. Stav EU iznet posle sastanka Evropskog saveta da se ne priznaju rezultati beloruskih izbora i Lukašenkova pobeda mnogo je ozbiljniji i to je doista nešto čemu Srbija ne bi trebalo da se pridružuje. A i nije. Dva dana posle toga, 21. avgusta, šef srpske diplomatije Ivica Dačić izjavio je da se Srbija neće mešati u unutrašnje stvari Belorusije, a to je i jedini ispravan stav o tom pitanju.

NE TEBA, dakle, naš premijer Ana Brnabić da se brine hoće li nam Lukašenko oprostiti. Ne samo da uistinu nema šta ni da oprašta već je i u prošlosti pokazao da mu ne manjka razumevanja za poziciju u kojoj se Srbija nalazi. To je, na primer, pokazao 2012. kada je vlada Mirka Cvetkovića odlučila da se priključi tadašnjim sankcijama EU protiv Belorusije, što je Ketrin Ešton, poput danas Sema Fabricija, s oduševljenjem pozdravila. "Žao nam je zbog ove odluke. Očigledno je to demonstracija lojalnosti prema centru moći koji zahteva takve akcije i spreman je da ih nagradi", rekao je tada portparol beloruskog Ministarstva spoljnih poslova Andrej Savinih, ističući da njegova zemlja neće uvoditi nikakve kontramere prema državama koje su podržale sankcije.

TE 2012. godine hvalili smo se kako je naša usaglašenost sa spoljnom politikom EU, odnosno "lojalnost centru moći", kako bi Savinih rekao, čak 98 posto. Prošle godine procenat usklađenosti spoljne politike Srbije sa EU iznosio je 53 posto, a u prvih šest meseci ove iznosi 48 odsto, uključujući i odbijanje da se priključi ijednoj deklaraciji u vezi sa sankcijama protiv Belorusije od 31. marta. To je dokaz da se sve više trudimo da vodimo sopstvenu i suverenu spoljnu politiku usklađenu s našim interesima, a ne briselskim.

ŠTA je vešta diplomatija možemo videti na primeru ponašanja velikih sila u Savetu bezbednosti UN. Pet stalnih članica Saveta - Rusija, SAD, Kina, Francuska i Velika Britanija - pravo veta koriste retko i isključivo u krajnjoj nuždi, kada je to baš potrebno. Tako i Srbija, ako namerava da održi balans u svojoj spoljnoj politici između deklarisane namere za učlanjenje u EU i bratskih i partnerskih odnosa sa istočnim silama, mora mudro da bira kada će upotrebiti "pravo veta", odnosno kada će odbiti da se saglasi s briselskim hirovima, a kada joj je to prihvatljivo. Usaglašenost Crne Gore, na primer, sa spoljnom politikom EU već godinama iznosi sto odsto. Kada smo već kod toga, Crnogorci, hoće li danas pasti, da osvježi?

Preporučujemo

Kolumne

4 1

NEĆE MOĆI: Pogledaj dom svoj, Palmere

09. 08. 2020. u 09:29

Kolumne

4 1

NEĆE MOĆI: Suočavanje sa Ivanom

16. 08. 2020. u 05:00

Kolumne

3 3

NEĆE MOĆI: Svete krave

02. 08. 2020. u 06:00

Kolumne

7 4

DOSTA NAM JE OVOG EPIDEMIOLOŠKOG RIJALITIJA: Do kada će članovi Kriznog štaba sami sebe da demantuju?

28. 08. 2020. u 12:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije