NEĆE MOĆI: Logika seoske mlade

SAMO uz Evropsku uniju može biti rešenja kosovskog problema, jer ko hoće u EU, mora da razgovara sa EU, rekao je, u intervjuu za "Dojče vele", nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas, uvređen zbog činjenice da je Vašington, kako piše nemačka štampa, "preuzeo dizgine" dijaloga koje je 2010. tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić predao Briselu.

Privatna arhiva

Evropska unija poslednjih deset godina, poput "seoske mlade" koja se stalno preterano licka i doteruje dok se istovremeno femka, nudi Srbiji brak i ujedno od tog braka beži nalazeći vazda neke nove izgovore, ali onda se silno uvredi kada Srbiji zaigra oko zbog neke primamljivije ponude. To je najočiglednije u sadašnjoj situaciji u vezi s dijalogom Beograda i Prištine.

OTKAKO je ovaj dijalog započet marta 2011., nikakvog konkretnog rezultata za Srbiju on nije doneo, jer je Priština ubirala ono što njoj odgovara, a ono što smatra suprotnim svojim interesima samo ignorisala, i to uz ponekad aktivnu, a ponekad pasivnu podršku Brisela i Berlina. Setimo se samo Zajednice srpskih opština na koju su danas gotovo svi zaboravili, a upravo je njeno formiranje bilo razlog zbog kojeg je Beograd pristao na potpisivanje Briselskog sporazuma 2013. i davanje brojnih ustupaka Prištini. Sada, kada je seoska mlada shvatila da joj mladoženja izmiče, požurila je da se napirlita i podseti na svoje postojanje, te je poslala svog specijalnog izaslanika Miroslava Lajčaka u Prištinu. Na stranu to što je jedan deo vođstva kosovskih Albanaca jasno demonstrirao koliko značaja evropskom diplomati pridaje - takozvani predsednik Kosova Hašim Tači tek u poslednjem trenutku je pristao da se s Lajčakom sastane. Važniji od toga je gest premijera Avdulaha Hotija, koji je odmah posle susreta s Lajčakom otišao da otvori izgradnju spornog puta Dečani - Plav, što je šamar ne samo Srbima i Beogradu nego i EU. Put prolazi zaštićenom zonom u blizini manastira koji je pod zaštitom Uneska (čija članica kosovski Albanci žele po svaku cenu da budu) i ta trasa je protivna dogovoru u čijem su postizanju učestvovali i EU i OEBS, kao i "ustavu Kosova", na koji se Priština poziva samo kada joj to odgovara.

S OVIM u vezi zanimljivo je da su pre mesec dana, 19. maja, ambasadori SAD i Velike Britanije u Prištini još jednom pozvali vlasti u Prištini da sprovedu već četiri godine staru odluku svog ustavnog suda o vraćanju 24 hektara zemljišta manastiru Dečani, dok članice EU, uključujući tu i Nemačku, sa kojima po Masovom mišljenju moramo da razgovaramo - ćute. Pošteni posrednik Lajčak ni reč tim povodom nije rekao, iako se sve dešavalo pred njegovim nosom, dok je bio u Prištini. Nije EU mnogo čvršća ni kada je u pitanju sprovođenje sporazuma o ZSO koji Albanci odbijaju da ispune upravo tvrdeći da moraju da poštuju svoj "ustav". Nije bila efikasna ni kada je Priština prekršila sve moguće trgovinske sporazume uvodeći takse na srpske proizvode, nego je ovaj problem rešen zahvaljujući snažnom pritisku SAD usled kojeg su srušene čak dve vlade kosovskih Albanaca, što je Berlin i Brisel užasnulo.

Očigledno je da EU predvođena Berlinom ili ne može ili, verovatnije, ne želi da dijalog za koji se snažno borila da bude pod njenim kišobranom, uspešno privede kraju, odnosno makar nekom napretku na obostrano zadovoljstvo. Zašto bi se, onda, bilo kakav dijalog vodio pod njihovim okriljem? Zato što "mora", pošto želimo "brak" s njegovom "seoskom mladom"? Zaboravlja Mas da ta njegova mlada stalno beži od mladoženje, kad god joj se on približi, a i da posle 20 godina jurnjave više nije ni blizu onako privlačna kao što je bila na početku zabavljanja.

S DRUGE strane, nikakve zdrave logike nema ni u tome da dijalog predvode SAD. Niko ih za to nije ovlastio. Ako smo rezolucijom na Generalnoj skupštini UN 2010. pristali na prenos posredovanja sa UN na EU, nismo pristali na SAD. Posebno što smisleni dijalog i put ka rešenju krize ne može zavisiti od toga koja je administracija na vlasti u Vašingtonu i šta joj se u trenutku ćefnulo. U krajnjoj liniji, sve je očiglednije da je i ta "američka lepota" sasvim prolazna. Zbog toga bi trebalo dijalog vratiti pod okrilje UN. To što je taj put dug koliko i neizvestan ne znači da od njega treba odustati.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije