NEĆE MOĆI, Primenjena umetnost

ZAŠTO nešto što u teoriji zvuči krajnje uzvišeno, poput predstavljanja kulture, u praksi može imati značaj i rezultat skroz suprotan prvobitnom smislu?

Foto Z. Jovanović

Znate li šta je bio "Kulturbund"? Puno ime ove organizacije osnovane 1920. godine u Novom Sadu bilo je Švapsko-nemački kulturni savez, a ova "nepolitička organizacija" imala je za cilj da čuva i razvija nemačku kulturu i jezik na prostoru cele Kraljevine Jugoslavije, posebno u Sremu, Banatu i Bačkoj, gde je nemačka manjina bila najzastupljenija. Zvuči lepo i uzvišeno, kao nešto čemu se "niko normalan" ne bi iz bilo kog razloga protivio. Čak nisu svoje događaje organizovali tokom značajnijih srpskih praznika poput Vidovdana.

Međutim, ispod ove jagnjeće kože, kao što to najčešće biva, krio se vuk. Osnivač "Kulturbunda" bio je Johan Keks, koji je odmah po nacističkoj agresiji na Jugoslaviju kulturu koju je do tada samo zastupao počeo da primenjuje u praksi kao SS šturmbanfirer (major) i pomoćnik komandanta 7. SS dobrovoljačke brdske divizije "Princ Eugen". Za ovu diviziju ste svakako čuli, pa neću detaljnije pisati o brutalnim zločinima koje je počinila nad Srbima. Keksa su u oktobru 1944. zarobili partizani i pogubili ga kao ratnog zločinca u Zrenjaninu mesec dana kasnije.

Vlasti Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije zabranjivale su u više navrata rad "Kulturbunda". Prvi put u aprilu 1924. na zahtev ministra prosvete Svetozara Pribićevića (za kog bi se teško moglo reći da je bio srpski šovinista - bio je čak u savezu sa Stjepanom Radićem, hrvatskim političarem kojeg je Puniša Račić ubio u Skupštini zbog onog pitanja o ceni srpske krvi). Ne kažem ovde da je svaka "kulturna razmena" u svojoj suštini nešto loše i zlokobno, ali iskustvo nas uči da treba biti veoma oprezan i prema ovakvim "dobroćudnim" pojavama i reagovati na vreme.

Ali zašto sada podsećam na "Kulturbund"? Ne zbog toga što im je 124. godišnjica osnivanja bila baš ovih dana nego zato što se ovih dana održava jedna manifestacija koja pod plaštom uzvišenosti ima podjednako zloćudan karakter. Reč je, naravno, o "festivalu" "Mirdita, dobar dan" koji za svrhu ima da "Srbiji približi kosovsku kulturnu scenu i obrnuto".

Tako to, makar, ovde predstavljaju pristalice autošovinističkog narativa poput, na primer, novinara Nove S Željka Veljkovića, koji na sestrinskoj televiziji N1 kaže:

"'Mirdita, dobar' dan nije festival koji nanosi zlo. Tamo dolaze ljudi koji ne promovišu nezavisno ili zavisno Kosovo. To je festival koji je lišen politike i bavi se pre svega kulturom." Veljković je pre navođenja ove tvrdnje naglasio da "taj festival prati već dugo". I ja bih isto rekao za sebe, ali se ne bih složio s ovom predstavom o ljudima koji tamo dolaze. Prvo pada na pamet da su na ovom "festivalu" gosti bili recimo "umetnici" Eliza Hodža i Fatmir Spahiju, pokretači kampanje "Sloboda ima ime - OVK", u čast i slavu lidera terorističke OVK i u znak protesta zbog procesa koji se protiv njih vodi u Hagu.

Lišeni politike skoro kao i Johan Keks.

Da ne razlažemo sada to što bi alternativa "nezavisnom" Kosovu bilo "zavisno" Kosovo, što je dosta rečito, ili što organizatorima ovog "festivala" kultura Srbije i "kultura Kosova" nisu u istom okviru. Srbija i "Kosovo" su u njihovom narativu odvojeni, a oni bi da ih "približe".  Ali da li je zaista tako? Da li je za njih deo "kosovske kulturne scene" i Pavlina Radovanović, slavuj iz orahovačkog geta? Ne, ona je za Željka Veljkovića simbol "opštenarodnog povratka u srednji vek", za razliku od gorenavedenih ljubitelja OVK.

Veljković je u svom zalaganju za valorizaciju "Mirdita, dobar dan" dao još jedan dokaz koliko je autošovinistima svojstveno da apsolutno zanemaruju i relativizuju svako ogrešenje o srpski narod. Komentarišući činjenicu da su hrvatski i albanski navijači u Nemačkoj uzvikivali "ubij Srbina", on kaže da "ne može da se zgražava nad time" i dodaje da ga više od tog skandiranja brinu ljudi koji se bore protiv "Mirdite", jer "njih viđa svakog dana na ulicama Beograda". Dakle, njega ne bi toliko brinuli povici na kongresu nacionalsocijalističke partije u Nirnbergu, nego neki Pribićevići koji bi da zabranjuju "Kulturbund", jer njih viđa svakog dana na ulicama Beograda.

A da li bi se Željko Veljković i ostala ekipa zabrinuli kada bi shvatila da su upravo ovi ljudi koji se bore protiv "Kulturbunda" i "Mirdite" zaslužni što na ulicama Beograda više ne možemo da vidimo nemačke oficire? Da li su svesni da bi ti što uzvikuju "ubij Srbina" u Nemačkoj, u Hrvatskoj, na "Kosovu", došli i (najmanje) do Zemuna, Vranja, Niša ili Kragujevca? Pri tome, mnogi od tih koje Veljković viđa na ulicama Beograda a bore se protiv ovog i sličnih "festivala", ne bi ni bili na prestoničkim ulicama da "umetnici" koji uzvikuju "ubij Srbina" nisu prešli na primenjenu umetnost, već bi još bili na ulicama svojih gradova - Knina, Sarajeva, Bihaća, Prizrena, Prištine, Peći. Ne brinu njega pristalice Nasera Orića, Atifa Dudakovića, Ante Gotovine, Agima Čekua i Fatmira Ljimaja. Ne brine njega kada predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović kaže da su Hrvati i Albanci "doslovce braća po oružju", iako znamo svi u koga je to oružje upereno.

Preporučujemo

Kolumne

0 3

NEĆE MOĆI: Vojevanje izgubljene bitke

13. 05. 2024. u 08:35

Kolumne

0 5

NEĆE MOĆI: Holidej u Strazburu

07. 04. 2024. u 07:00

Kolumne

0 0

NEĆE MOĆI: Građansko hapšenje

17. 03. 2024. u 09:15

Kolumne

0 3

NEĆE MOĆI: Da je Dušan netko

25. 02. 2024. u 14:26

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije