VEĆ VIĐENE KOLONE: Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik

OTKAD je Tito "jahao na čelu kolone" i otkad je "peta kolona" postala globalna metafora, nije se nigde više pričalo o kolonama nego pred decembarske izbore u Srbiji.

ВЕЋ ВИЂЕНЕ КОЛОНЕ: Милорад Вучелић, главни и одговорни  уредник

Milorad Vučelić

Da li protiv Aleksandra Vučića ići sa jednom, dve ili više kolona pitanje je sad. Ako se formira pravi broj kolona, sve je završeno. Prozapadna koalicija se već svrstala u jednu kolonu koja još nema svoj redni broj. Ujedinili su se, kažu, bez obzira na razlike među njima, i dodaju "naše razlike su naše prednosti".

I pored najbolje volje nemoguće je ustanoviti o kojim i kakvim njihovim razlikama je reč.

Da bi se ustanovile razlike neophodno bi bilo da upo­redimo programe tih stranaka ili pokreta, koje se uopšte ne ispoljavaju u bilo kakvom pojedi­načnom programu koga i nema.

Postoji samo pra­zna priča o tome kako su oni tobože zarad opšteg dobra, a to je pobeda nad Vučićem, na neki veliki oltar priložili žrtvu uverenja i ubeđenja, koje uopšte nemaju. Izuzev, naravno, ubeđenja da tre­ba da preuzmu vlast.

Sve u svemu reč je o reciklaži taktike DOS iz 2000, što nas samo mora podsetiti na katastro­falan državni, nacionalni i ekonomski krah Sr­bije nakon 5. oktobra te godine.

S punim pravom se zato ova vrsta opozicije naziva snagama biv­šeg režima. Naravno, ovakva taktika priziva i podrazumeva veliku zapadnu pomoć, a pre svega obaveštajnu, medijsku i finansijsku. Zbog toga se s njihove strane, povodom događaja u Banjskoj, i traže sankcije protiv Srbije i "čerečenje" Vuči­ća. Tek onda bi taj paket bio kompletno upakovan. Što se srpskog naroda i birača tiče, oni igraju sporednu ulogu u toj i takvoj igri.

U političkom nastupu ove prividno šarolike družine preokreta, pokreta, davljenja, ekolo­gije, zelenila i žutila, zavedene pod šifrom Đilas-Šolak, uporno se sa tušta i tma mračnih prideva opisuju opasnosti, stanje i situacija u kojoj se Srbija, pa i svet, nalaze. Ali, veoma retko ili skoro nikada oni ne izriču vlastiti stav ili rešenje.

Izuzev kada je reč o uvođenju sankcija Rusiji ili već banalnim frazama da "EU nema alternativu" i da se zemljopisno nalazimo na evropskom kontinentu. Tu su izričiti.

Uglavnom im je običaj da sačekaju šta će Vučić uraditi da bi ga napali ili optužili. Oni koji su Kosovo davno otpisali i dugo ga već pominju kao nezavisnu državu su svakog trenutka spremni da za izdaju Kosova optuže Vučića. Uzgred, prote­stantima protiv nasilja u Beogradu nikada u fo­kusu nije bilo nasilje i teror prema Srbima koje vrši prištinski režim Aljbina Kurtija.

U sagledavanju sveta i prilika u njemu njima još nije došlo do pameti da su, pored Amerike, i Ru­sija i Kina velike sile i da se u vođenju Srbije o tome i te kako odgovorno i vešto mora voditi računa. Baš kao i o činjenici da je briselska EU u ogromnoj višestrukoj krizi. I da se rađa BRIKS. To je sasvim sigurno veoma loša preporuka za uspešno vođenje Srbije. Figurativno rečeno, naša prozapadna opozicija čak i ako vidi mno­go stolica na koje bi se moglo sesti, nikada ne bi izabrala da sedne na onu srpsku, čak i ako na njoj to piše.

Možda se te već pomenute "razlike" ni u izbor­noj kampanji koja sledi neće moći uočiti niti prepoznati, ali se zato ono što im je zajednič­ko lako može ustanoviti i bilo bi zaista fer to otvoreno i pokazati.

Sankcije Rusiji bi odmah bile uvedene. To se podrazumeva. Ni Kina ne bi bolje prošla. I tu bi bilo nekih sankcija, i to odmah. Sa Kosovom bi bilo još malo komplikacija, ali bi brzo krenu­lo. Brzo bi se udaljavali od Rezolucije 1244 SB UN, baš kao i u vreme starog režima. Vratili bi se staroj DOS tezi da je Kosovo demokratsko pita­nje. Pošto se režimi Vučića i Kurtija, po našoj prozapadnoj koloni, međusobno dozivaju i uslo­vljavaju poput spojenih sudova, posle pada Vučića Albanci bi odmah smenili Kurtija i njegove i pretvorili se masovno u pacifiste i altruiste, te bi sve išlo glatko i lepo. A možda bi se i sam Kurti, kada nema Vučića, popravio. Mada, bri­selsko-zapadnjačkoj koloni ni sada on nije tako loš. Naprotiv. Uostalom kada bi pao Vučić svi bi se popravili, i Vljosa, i Eskobar, i Šolc, i Zelenski, i Džeferović, i sve četiri dahije i Sma­il-aga Čengić, i Šicer.

Zatim, u EU se ne ulazi sa spornom državnom teri­torijom, a u EU moramo po svaku cenu.

I sa Hrvat­skom imamo sporove oko teritorija, ali to bi se lako rešilo u korist države koja je već članica EU. Ideje o otvorenom Balkanu bi bile suspendo­vane. Valjano bi se poradilo i na jačanju autono­maštva u Vojvodini. Sa Orbanom i Mađarskom bi se odmah promenili i zahladneli odnosi.

Poštovale bi se sankcije koje su zapadne zemlje uvele Miloradu Dodiku i njegovoj porodici. Za početak bi se stidljivo a onda otvoreno okrenu­li od Republike Srpske i počeli intenzivnu sa­radnju sa Kristijanom Šmitom u susret reviziji Dejtonskog sporazuma. Britanska deklaracija o genocidnosti srpskog naroda i Srebrenici bi se odmah našla na dnevnom redu radi usvajanja.

Vojna neutralnost Srbije bi bila dovedena pod znak pitanja, a putovanje u NATO bi se nastavilo tamo gde su žuti i Ponoš onda stali. Počelo bi ponovno razoružavanje Vojske Srbije.

Tako, otprilike, izgleda politika prozapadne opozicione kolone, bar u onom delu gde vlada podrazumevajuće jedinstvo. Ostaje nam samo da vidimo u čemu su njihove razlike.

Nesumnjivo je da će ovako jasno uočeni ciljevi ove kolone privući izvesnu pažnju ljudi.

Šteta je samo što nisu otvoreno i jasno deklarisani. Međutim, to će možda i biti učinjeno.

Ali, na putu njihove pobede i realizacije pome­nutih ciljeva ove kolone isprečila se izborna volja građana 17. decembra i Aleksandar Vučić. To im valja i treba prebroditi.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

NEOČEKIVANO: Alkaraz se odlučio na nesvakidašnji potez pred Australijan open (FOTO)