NEĆE MOĆI: Slobodarski nihilizam

DA LI je parola "sloboda ili ništa" najgluplja deviza u istoriji političkog marketinga, i zašto jeste?

Foto Z. Jovanović

Parolu "sloboda ili ništa" primetio sam pre tri godine, 15. jula 2020, kada je osvanula na grudima lidera Demokratske stranke Zorana Lutovca i njegove verne trabantice (valjda se tako kaže na rodno senzitivnom jeziku) Dragane Rakić. Protestovali su tada tražeći da se iz Centralnog zatvora puste uhapšeni tokom nereda ispred Narodne skupštine prethodnih dana. Već tada sam pomislio: "Bože, koliko je ovo glupo." Zaista, ta deviza kao da je izašla iz balončića nekog heroja kultnog stripa "Alan Ford", koji obiluje mudrostima ovog žanra.

Mislio sam tada da će lideri opozicije u Srbiji vremenom shvatiti potpunu ispraznost ovih reči, da nisu mogli na brzinu da smisle ništa pametnije, pa su to odštampali na majice da bi ipak imali na sebi nešto što će zvučati pompezno. Ali nisu. Tri godine kasnije, na protestima opozicije navodno "protiv nasilja u Srbiji", ova parola se može videti na grudima mnogih demonstranata. Moram priznati da vremenom nije izgubila na vrednosti i da je i dalje podjednako glupa, ako ne i gluplja.

Parola "sloboda ili smrt" da se razumeti i ima smisla. Zbog toga su je usvajali gotovo svi revolucionarni pokreti širom sveta. Od Amerikanca Patrika Henrija, koji je "sloboda ili smrt" (u originalu doslovno "dajte mi slobodu ili mi dajte smrt" - Give me liberty, or give me death) uskliknuo 23. marta 1775. u govoru na Drugoj konvenciji u Virdžiniji, preko britanske feministkinje Emelin Pankherst koja je to govorila boreći se za prava žena na glas, i srpskih ustanika i četnika, do kubanskih revolucionara pod vođstvom Fidela Kastra (doduše u malo drugačijoj formi - "otadžbina ili smrt - Patria o muerte).

Ovi revolucionari bili su, dakle, rešeni da se bore za slobodu do smrti. Namerno nisam napisao da se bore za "svoju slobodu do smrti", jer smrt isključuje slobodu (makar na ovome svetu), nego su oni bili spremni da život daju i za slobodu drugih, odnosno za slobodu kao takvu, kao ideal, kao nešto najvažnije na svetu, važnije od života.

Ovo me sada podseti na razgovor koji sam vodio u isto vreme kada se odvijao i protest "sloboda ili ništa" ispred Centralnog zatvora, u periodu epidemije virusa korona i vanrednih mera, s dragom prijateljicom liberalnih shvatanja koja živi na Zapadu i koja me je ubeđivala da je zatvaranje neophodna mera i da su vlasti u Srbiji neozbiljne što ne uvode rigoroznije zaključavanje. Posebna pažnja mi je skrenuta na "lizače kašičica", naravno. Upitao sam je, pošto je slobodarka, veruje li da za slobodu treba dati i život.

Posle potvrdnog odgovora rekao sam joj da "lizanje kašičice" smatram svojom slobodom i da sam za tu slobodu spreman da dam i život, iako ne verujem da me smrtonosni virus može dohvatiti preko tela i krvi Hristove. Sve i da može, pričešćivanje je moja sloboda za koju sam spreman da se suočim i s koronom.

S druge strane, demonstranti koji se bore za "slobodu zatočenih" u Centralnom zatvoru spremni su da u zamenu za tu slobodu daju "ništa", što mnogo podseća na onu razmenu iz pesme Duška Radovića "Razmena" (Ako hoćete da se menjamo - mogu vam dati ništa, a da vi meni poklonite nešto).

Izbegavanje pominjanja smrti kao jedine alternative slobodi u ovom slučaju se može protumačiti kao jasan pokazatelj sistema vrednosti - ovi demonstranti život pretpostavljaju slobodi. Hoću reći, život im je važniji od slobode i nisu spremni da ga za nju daju. Štaviše, izgleda da im je do slobode toliko stalo da ništa nisu spremni da za nju menjaju. "Sloboda ili ništa" znači da ako im se ne da sloboda, onda ništa. Što bi naš narod rekao - "nikom ništa". Ovaj mentalitet jasno je objasnio čuveni američki pesnik Ezra Paund rekavši da je "rob onaj ko čeka da neko drugi dođe i oslobodi ga".

Drugim rečima, rob je onaj ko nije spreman da se žrtvuje za slobodu.

Ne treba da čudi što prozapadna opozicija ima ovakav pristup stvarima, jer je to u skladu s današnjim zapadnim vrednostima. Francuski mislilac Alen de Benoa lepo je objasnio suštinsku razliku u poimanju sveta i života između današnjeg zapadnjaka i onoga što oni nazivaju "teroristom". Razlika između ova dva je, kaže De Benoa, u tome što je zapadnjaku vrhunac i cilj života penzija, a "teroristi" nešto više i od samog života.

De Benoa u ovom kontekstu razmatra i vizuru modernog zapadnjaka koji "teroristu" smatra "nihilistom", jer je spreman da odbaci život zbog uverenja, dok su zapravo nihilisti oni sami, jer mu ne daju nikakav veći smisao od onog najprofanijeg, materijalnog.

Naš narod lepo kaže "koliko para, toliko i muzike", što bi u ovom slučaju moglo da se preformuliše u "koliko si spreman da daš za svoju slobodu, toliko ćeš slobode i imati". U skladu sa svojim vrednostima nesvesno oličenim u paroli "sloboda ili ništa", oni su spremni da za slobodu ne daju ništa, samo ako mogu da je dobiju i zato će im ta sloboda doveka biti takva - ništavna. I zato kada kažu "Pravac Evropa", samo njima sličnima današnja Evropa može biti pravac. Drugima je današnja Evropa krivac.

Preporučujemo

Kolumne

19 5

NEĆE MOĆI: Fantomska opasnost

23. 07. 2023. u 09:22

Kolumne

4 3

NEĆE MOĆI: Sumorni humor

25. 06. 2023. u 11:53

Kolumne

1 1

NEĆE MOĆI: Najbolje namere

18. 06. 2023. u 12:13

Kolumne

4 15

NEĆE MOĆI: Majdan u našem sokaku

11. 06. 2023. u 11:27

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije