NEĆE MOĆI: Tiho noći... Narodni muzej spava

PRE nekoliko godina jedan srpski političar i partijski lider koji bi želeo da bude i naš i svetski (da ne kažem njihov) šokirao me je idejom da 22. aprila preko društvenih mreža sledbenicima čestita Međunarodni dan Zemlje (makar nije upotrebio pun zvanični naziv tog "praznika" - Međunarodni dan Majke Zemlje, što ima jasnu i nedvosmislenu pagansku i antihrišćansku konotaciju). U današnje vreme čestitati i pokazati ljudima da mislite o ovakvom danu je vrlo moderno, progresivno i lepo. I nije čudno da neki političar posegne i za time u svom marketingu.

Foto Z. Jovanović

U konkretnom slučaju šokantno je što je osoba koja se predstavlja kao tradicionalno orijentisana i nacionalno svesna tog dana izabrala da obeležava klanjanje "Majci Zemlji", a ne sećanje na stotine hiljada najbrutalnije pobijenih sunarodnika, o kojima se navodno brine. Da, 22. april bi za Srbe pre svega trebalo da bude Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu i makar tada ne bi trebalo da se igramo Grete Tunberg i pokazujemo nekakvu navodnu zabrinutost za Zemlju, nego poštovanje za svoje koje su zlikovci stavili pod zemlju.

O BESMISLU (a u stvari smislu) međunarodnih dana za ovo i za ono lepo je u kolumni za najnoviji broj "Pečata" pisao prijatelj i kolega Darko Đogo, pa nema potrebe da se sada time bavim. Na pisanje ovog teksta navela me je činjenica da se u modernoj pomami za praznovanjem "svetskih" dana, a zaboravljanju onih naših, za tim trendom povela i institucija koja bi trebalo da predstavlja uporište srpskog naroda - Narodni muzej.

Možda pogrešno shvatam koncept Narodnog muzeja misleći da bi on trebalo da je baštinik srpske istorije, tradicije, identiteta, kulture. Možda, takođe, pogrešno shvatam da je martovski pogrom iz 2004. stvar koju bi srpski narod trebalo da pamti i da odaje počast žrtvama tih tragičnih događaja. Možda pogrešno shvatam i da su tih dana spaljene kuće širom Kosova i Metohije deo te srpske istorije, trad i c i j e , identiteta i kulture i da su ikone, fotografije i drugi predmeti koji su se u njima sigurno nalazili, takođe, deo naše ukupne baštine i svedočanstvo našeg postojanja. Možda su oni to u partikularnijem smislu, ali crkve i manastiri koji su tada uništeni i oskrnavljeni svakako nisu nimalo "partikularni", nego svenarodni i nacionalni. Nisam stručan i nikada ne bih mogao biti direktor, pa čak ni kustos ustanove kakva je Narodni muzej, i možda zaista grešim kad pomislim da bi ta institucija 17. marta svake godine pre trebalo da obeležava martovski pogrom i podseća nas na spaljivanje Bogorodice Ljeviške, ili manastira Devič. Da mi je procena pogrešna ukazuju mi oni za koje bi trebalo da se podrazumeva da su stručni za te stvari - uprava Muzeja - jer su odlučili da ovog 17. marta obeležavaju ne ovo srpsko stradanje nego Međunarodni dan spavanja!

"Pripremite pidžamicu i najudobniji jastuk: nedelja svesti o značaju spavanja je počela! Centralni događaj ove kampanje, čiji je cilj da svetu ukaže na važnost redovnog sna za opšte zdravlje čoveka, obeležiće se u petak, 17. marta, kao - Svetski dan spavanja. Da li ležete na vreme? Okrenite novi list baš ove sedmice i pružite svom telu više kvalitetnog sna", objavili su oni na zvaničnim stranicama Narodnog muzeja na društvenim mrežama, sa sve "stikerom" osobe u jogi pozi "lotos". Ni za to nisam baš stručan (makar ne više od vladike Grigorija), ali mislim da ni to nema nikakve veze sa srpskom baštinom i istorijom. Pre ima s modernim trendovima koji nam se nameću sa svih strana, pa sada, očigledno, i iz Narodnog muzeja.

DELUJE kao da je i Narodni muzej prihvatio onu zapadnjačku mantru (dok su sedeli u pozi "lotos") pa su odlučili da okrenu leđa prošlosti i usmere se na (svetlu) budućnost, jer nije važno šta je bilo nego šta će biti. Nije važno ni da li neki Srbi od 17. marta 2004. nemaju dom u kom su spavali nego da sad svi pripremimo "pidžamice" i uspavamo se. Koliko je spavanje važno pregaocima našeg Narodnog muzeja pokazuje i činjenica da su u dubokom toničnom REM snu punih 15 godina (od 2003. do 2018) dok je ova ustanova bila u "rekonstrukciji", posle čega je počela "nova epoha njihovog postojanja". Po svemu sudeći, ta nova epoha je fazni REM san koji traje i danas.

Ako nas iz Narodnog muzeja 17. marta pozivaju da okrenemo novi list i počastimo se kvalitetnim snom, sasvim je očekivano i da će nas 24. marta pozivati da prigrlimo istinu, jer je tog dana, ironije li, Međunarodni dan prava na istinu o značajnim kršenjima ljudskih prava i dostojanstva žrtava. Kakvu li će nam istinu preporučivati dok u "pidžamicama" sedimo u "lotosu"? Za 6. april, jasno je, planirana je akcija (možda i sa Ženama u crnom, kojim je to već tradicija) da se obeležava navodni dan početka rata u BiH, a ne nacističkog bombardovanja Beograda. Tiho noći, srpski narod uspavljuju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije