BESRAMNE KOPI-PEJST LAŽI I KRAJ PAX AMERICANE: Piše Nebojša Čović, bivši potpredsednik Vlade Srbije

PRE svega, važno je reći da je ovo što se događa u Ukrajini tragično i da će ostaviti posledice ne samo po Ukrajinu i Rusiju već i po Evropu u celini.

Foto N. Paraušić

Međutim, da sam na mestu Džoa Bajdena, čija pozicija, sa 7.000 kilometara udaljenosti, zasad izgleda komforno i neranjivo, ne bih se previše opuštao; sve se vraća, sve se plaća - pa i decenije potpirivanja sukoba, kršenja međunarodnog prava i direktnih nezakonitih agresija na suverene zemlje na čije je resurse američka elita bacila oko.

Krajnje je licemerno da režimi NATO i SAD, posle nezakonite agresije na Jugoslaviju, Irak, Libiju, Siriju - a lista se tu ne završava - sada na sva usta, uz holivudsku pomoć svoje propagande koje se ne bi postideo ni Staljin, koji je, doduše, to radio sa manje para od SAD, Velike Britanije i NATO - optužuju Rusiju za ono što oni rade širom sveta.

- One koji imaju kratko pamćenje, labav integritet i sklonost lakovernom gutanju svega što dolazi sa Zapada, uključujući i neke naše medije, političare, formalne i neformalne grupe u odeći različitih boja, koji selektivno štite prava samo nekih žrtava, i to samo u posebnim slučajevima, podsetio bih da su SAD i NATO pre nešto više od 20 godina brutalno proglašavali civilne ciljeve vojnim i svesno gađali RTS, bolnicu "Dragiša Mišović", voz kod Varvarina, konvoj izbeglica na KiM, kinesku ambasadu, da su svesno koristili zabranjene kasetne bombe usred pijačnog dana u Nišu i na mnogim drugim lokacijama, zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom - i za to nikada nisu odgovarali niti su pokazali grižu savesti. Tada se nisu oglašavali ni Međunarodni sud u Hagu, ni holivudske zvezde. Pre tri godine, tada režimski zvanični lažov NATO Džejmi Šej izjavio je bez ikakvog kajanja da su "civili u Jugoslaviji bili kolateralna šteta, a da je bombardovanje bilo opravdano".

Zato bih uputio apel urednicima naših medija da pokažu više profesionalnog integriteta i, bez namere da nekog uvredim, kapaciteta svake vrste u izveštavanju o tragediji kroz koju prolazi ukrajinski narod i da ne služe propagandnim ciljevima jedne ili druge strane.

Površna metodologija kojoj su sklone SAD zasniva se na korišćenju istog pristupa, za koji veruju da je bio uspešan po principu "kopi-pejst". Tako da ceo scenario mesecima unazad podseća na horsku satanizaciju naše zemlje.

Koreni ovog što sada gledamo duboki su i sežu u prošlost, a sada su ubrzani pokušajem SAD da se zaustavi nezaustavljiv proces promene uticaja u međunarodnoj politici, pad američke dominacije i kraj Pax Americane. U osnovi svega je sistematski pristup američke spoljne politike nedržanja reči i dezavuisanja dogovora, uključujući i ratifikovane međunarodne sporazume i ostale elemente međunarodnog prava. Voleli mi Vladimira Putina ili ne, zahtev Moskve za resetovanje odnosa sa NATO potpuno je legitiman. SAD i NATO su svoju formalnu doktrinu zasnovali na "obuzdavanju Rusije", što je problematično samo po sebi pošto su, kako se ispostavilo, SAD i NATO u tome vidljivo izgubili svaku kontrolu i racionalni pristup, potpuno je legitiman zahtev Rusije za "obuzdavanje NATO".

Već sam više puta govorio o tome da su Gorbačovu date garancije da se NATO neće širiti na Istok, na bivše sovjetske republike, a da se on zauzvrat složio sa ujedinjenjem Nemačke. Činjenica jeste da on naivno nije insistirao da se potpiše i ratifikuje međunarodni sporazum koji bi to formalno-pravno regulisao. Međutim, zapisi s tim u vezi, uključujući i zvanične beleške najviših američkih i NATO zvaničnika koji su učestvovali u tim razgovorima, postoje u američkim bezbednosnim arhivama, sa ovih dokumenata je posle 20 godina skinuta oznaka tajnosti i dostupni su javnosti; kada se to ima u vidu, šokira horsko negiranje postojanja ovakvog dogovora na svim nivoima američkih i NATO struktura.

Narodski rečeno - neverovatno je da oni lažu bez srama kada ih dostupna dokumentacija direktno demantuje. Doduše, poslednjih nekoliko meseci pojavio se stidljivo novi pristup - ko je Rusima kriv što nije ništa zvanično potpisano, bez obzira na to šta im je obećano; a i ako im je obećano, to sada puj-pike ne važi jer se Rusija nije ponašala onako kako je trebalo?! Zaprepašćujuće na tom nivou politike, od strane onih koji pretenduju da budu uzor drugima.

No, da se vratimo na Ukrajinu. Režimi SAD i NATO su oduvek ciljali na Ukrajinu, svesni njenog značaja za Rusiju i uložili su značajna sredstva da doslovno iskopiraju (opet kopi-pejst) ono što su uradili u vezi sa svrgavanjem Slobodana Miloševića, slavodobitno ubeđeni da je to bio fantastičan uspeh. Doduše, bez bombardovanja, jer su je vojni kapaciteti i bliskost sa Rusijom činili nezgodnijom metom. Organizovana je narandžasta revolucija, a kada se ispostavilo da to i nije bilo tako uspešno, protesti na Majdanu, koji su izrežirani od strane pomenutih režima, uz direktno učešće specijalnih snaga, pre svega VB, na terenu, koje su bile zadužene za snajperske likvidacije jednog broja učesnika protesta ali i policajaca. Ove likvidacije imale su za cilj da izazovu revolt stanovništva protiv vlade koju je Zapad hteo da svrgne jer nije radila po zapadnom diktatu, kao i još jednu propagandnu histeriju u zapadnoj javnosti. Upravo ovi faktori su i ojačali desničarske neofašističke grupacije sa zapada Ukrajine, koje su tada naoružane i već osam godina predstavljaju veliki bezbednosni problem i samim ukrajinskim vlastima.

Istovremeno, počinje diskriminacija ruskog stanovništva, što rezultira krizom na istoku Ukrajine. U Minsku se organizuju pregovori u okviru Normandijske grupe (Nemačka, Francuska, Ukrajina, Rusija), potpisuju se dva sporazuma, Minsk I i Minsk II. SAD, koje nisu bile uključene u ove pregovore, aktivno dezavuišu dogovoreno i vrše pritisak na Kijev da ne sprovodi sporazume. (Čuven je skandal sa sadašnjom državnom podsekretarkom SAD za politička pitanja Viktorijom Nuland, čiji je telefon prisluškivan 2014. dok je u Ukrajini o krizi razgovarala sa tadašnjim američkim ambasadorom u Kijevu. U snimku ovog razgovora koji se pojavio na "Jutjubu", Nuland je vulgarnim jezikom, podsmešljivo kritikovala nesposobnost Evropljana, što je u tom trenutku prilično zateglo odnose SAD sa evropskim liderima, naročito sa Angelom Merkel).

Ovo nije jedini slučaj takve politike SAD: pogledajte šta se dešava sa RSBUN 1244 ili sa Dejtonskim sporazumom, koji su obavezujući međunarodnopravni dokumenti, kao i sa svim ostalim potpisanim sporazumima, uključujući i Briselski, koje upravo SAD direktno i sistematski krše već više od dve decenije i vrše pritisak na svoje saveznike da i oni čine isto. Očigledno je da postoji taj osećaj posebnosti da se pravo i pravila ne odnose na njih, da su oni iznad toga.

Propagandna histerija zapadnih režimskih medija i pritisci zapadnih režima aktivno i direktno su doveli do ovakvog ishoda; u više navrata je postojala mogućnost pregovora i dogovora Kijeva i Moskve. Doslednim sprovođenjem sporazuma iz Minska bila bi trajno otklonjena opasnost ovakvog ishoda, ali to očigledno nije odgovaralo SAD.

Moskva je, naravno, prepoznala ovaj model ponašanja, ali je njena uzdržanost pogrešno protumačena kao slabost. Situacija je dovedena do pucanja kada je Rusija rekla "dosta je bilo" i predala listu zahteva.

Iskreno, posle sveg iskustva koje imam u komunikaciji na najvišim međunarodnim nivoima, bio sam šokiran odgovorom i arogantnim izjavama odlazećeg generalnog sekretara NATO/bankara Stoltenberga; to se jednostavno ne radi na taj način u međunarodnoj politici.

Da li je postojala namera da se izazove reakcija Moskve ili se NATO zaneo u svom siledžijskom pristupu koji je prolazio kod mrcvarenja i agresije na male zemlje poput naše, pokazaće istorija. Ali, ono što je sigurno jeste da su i SAD i NATO direktno sprečili Kijev da uđe u pregovore sa Moskvom i spreči oružani sukob - i pre početka konflikta i pre par dana - jer im ne odgovara da se Ukrajina i Moskva dogovore. Ukrajina i ukrajinski narod su žrtve, ili kako to beskičmenjak Džejmi Šej lakonski kaže, kolateralna šteta geopolitičkih ciljeva SAD i NATO u njihovom obračunu sa Rusijom.

Drugi, ne manje važan aspekt, jeste ono što američke strukture lakonski nazivaju energetskom diversifikacijom, a u osnovi znači monopol američkog tečnog gasa u Evropi, što je dodatni instrument kontrole SAD.

Severni tok je dugo trn u oku i bol u mozgu Vašingtona; do ove situacije sa oružanim sukobom u Ukrajini, svi pritisci na Nemačku da odustane od Severnog toka II nisu imali nikakvog uticaja. Iako se to formalno ne uklapa u proklamovane ciljeve SAD kada je u pitanju ukrajinska kriza koje forsira režimska propagandna mašinerija, Bajdenu se omakao komentar na prvoj specijalnoj konferenciji povodom krize u Ukrajini da je "ruski gasovod sada samo hrpa starog gvožđa na dnu Baltičkog mora". Njegovi savetnici su bili očajni zbog ovog gafa, jer to ugrožava celi narativ koji je unapred spremljen za sve faze ove krize, ali zaslepljenim zapadnim medijima koji su pratili ovu konferenciju ovo nije privuklo pažnju. Koliko ukrajinskih i ruskih života treba da bude izgubljeno da bi Bajden postao ekskluzivan snabdevač Evrope energentima?

Drugi licemerni element je oklevanje da se uvedu sankcije za rusku naftu - jer će to podići cene goriva u Americi i izazvati revolt stanovništva, a Bajden već ima previše problema na unutrašnjem planu koje pokušava da gurne pod tepih propagandnom histerijom o "ratu sa groznom Rusijom". Bilo kako bilo, sebični ciljevi jedne sile, hiljadama kilometara udaljene od Evrope, doveli su Evropu na ivicu mnogo šireg rata od ovih strašnih scena koje sada gledamo u Ukrajini. Hteli to neki da prihvate ili ne, taj sukob se preliva na celu Evropu, ali ni SAD neće biti bezbedne u svom udaljenom raju. Sukob je oživeo i srbomrsce u regionu, koji ne shvataju da njihovi mentori imaju pune ruke posla na istoku Evrope; Evropa, sa druge strane, mora da odluči - da li će biti suverena i samostalna u donošenju odluka koje se tiču njene budućnosti ili će pristati da bude marionetski savez, američka kolonija, čije se odluke donose u Vašingtonu.

Odluka našeg rukovodstva je principijelna i jedina ispravna! Posle svega što smo doživeli krajem devedesetih, nezakonitu agresiju, bombardovanje i okupaciju dela naše teritorije, od nas niko nema moralno pravo da bilo šta zahteva u ovakvoj situaciji, a naročito oni koji su i bili agresori na našu zemlju i na čijim rukama je krv naše dece, civila, vojnika i policajaca i koji su našu zemlju ostavili u ruševinama, a koji za svoje zločine još uvek nisu privedeni pravdi. Nadam se da će ta njihova deklarativna privrženost međunarodnom pravu jednog dana imati rezultat u dugogodišnjim zatvorskim kaznama za zločine koje su počinili nad nama kršeći isto to međunarodno pravo u koje se danas kunu.

Preporučujemo

Kolumne

10 19

OPOZICIONI PROGRAM PRED GRAĐANIMA: Neophodno je pristupiti međusobnom priznavanju Srbije i „nezavisnog“ Kosova

21. 02. 2022. u 09:00 >> 15:57

Kolumne

0 1

ZAŠTITA I PRAVA ŽIVOTINjA: Nekada iščašeno, danas se nameće kao normalno

11. 02. 2022. u 12:00

Kolumne

1 1

FOLIJA

10. 02. 2022. u 11:19

Košarka

0 1

U FLAŠU OD PET LITARA NE MOŽE DA STANE 30... Čović objasnio zašto Crvena zvezda nije dovela centra

03. 02. 2022. u 08:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije