NEĆE MOĆI, Putovanje nakraj noći

NA početku svoje najčuvenije knjige, verovatno najbolji francuski pisac 20. veka, Luj Ferdinand Selin, opisuje kako glavni junak "Putovanja nakraj noći" Ferdinand Bardami, pošto se pun entuzijazma dobrovoljno prijavio na odlazak na front Prvog svetskog rata, odlučuje da dezertira i preda se Nemcima da bi izbegao dalje ratne muke.

Privatna arhiva

Postoji, međutim, problem u tom njegovom planu - u obližnjem gradiću u kojem je verovao da se nalaze nemačke snage nema nijednog nemačkog vojnika i on nema kome da se preda.

NA fijasko crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića i njegov dolazak u Beograd ne asocira, nažalost, samo naslov ove knjige, nego i nesrećna sudbina Bardamija. Pun entuzijazma, Krivokapić se dobrovoljno prijavio za predvodnika prosrpske opozicije u Crnoj Gori, ali se, pošto je tu bitku izvojevao i pošto je trebalo da se još dublje ušanči u rovu, naizgled pokolebao i odlučio da se preda, ali na svoju žalost, po svemu sudeći nema kome, pa pokušava da se samopovredi konstantno pucajući u svoje noge, ne bi li završio u bolnici ili, poput Bardamija, na "patriotskoj psihijatriji".

POSLE bruke sa povlačenjem čestitke za Dan Republike Srpske, sa nepovlačenjem čestitke takozvanom Kosovu zbog formiranja vlade predvođene Aljbinom Kurtijem i pokretanja postupka za smenu ministra pravde Vladimira Leposavića zbog njegovog osporavanja ideje da je u Srebrenici počinjen "genocid" (i to upravo uz pomoć onih kojima se suprotstavljaju ljudi koji su mu omogućili dolazak na vlast), Krivokapić je pokazao da kada puca sebi u nogu lako može da rani i one koje je navodno želeo da podrži. Upravo je to epilog njegovog dugog noćnog putovanja u Beograd na sastanak sa najvišim velikodostojnicima Srpske pravoslavne crkve - sebi je naneo ranu kakvu teško da bi mogao da preživi predsednik vlade jedne iole normalnije zemlje, a i ako bi je preživeo, njegova politička budućnost bi bila zapečaćena, a svom navodnom favoritu za mesto mitropolita crnogorsko-primorskog, preosvećenom vladici Joanikiju, naneo takvu povredu da je njegov izbor postao neizvesniji nego što je to ikada bio pre nesebične Krivokapićeve pomoći.

PO Krivokapićevim rečima, on je u iznenadnu, noćnu posetu Beogradu doputovao kako bi patrijarhu Porfiriju "preneo pozdrave vjernog naroda i njegovu volju da na tronu Svetog Petra Cetinjskog vide vladiku Joanikija". Potpuno smešna jedna ideja, jer ko je Krivokapića ovlastio da prenosi ovakve pozdrave i želje. Pa ima, valjda, ko da patrijarhu prenosi takve pozdrave i želje, a to je sveštenstvo SPC i nikako jedan političar. On je izabran da nekakve pozdrave i želje prenosi nekome drugome, na primer predsedniku Aleksandru Vučiću, ali ne i patrijarhu. Po toj logici, iste pozdrave i želje mogla bi patrijarhu da prenosi i predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić, ali ima li ona, uz sve dužno poštovanje prema njenoj funkciji, ikakav legitimitet da to čini? Mogla bi s punim pravom da prenese pozdrave i želje članova Srpske napredne stranke čiji joj glasovi i podrška daju legitimitet da ih zastupa, ali ne i "vernog naroda". Poseban je skandal što je legitimitet koji nema želeo da iskoristi da bi se umešao u unutrašnje stvari SPC u kojoj je njegov položaj istovetan i svakom drugom "običnom" verniku, a u Crkvi nema takvog glasanja i demokratije. Takvo mešanje države i politike u unutrašnje poslove crkve niko nije pokušao još od smrti Josipa Broza (a verovatno čak ni tada), pa ni vlastodržac kojeg je trebalo da smeni, Milo Đukanović.

DA je najavio da s tom namerom dolazi u grad, verovatno ne bi prešao ni prag Patrijaršije, a kamoli dva sata razgovarao sa patrijarhom i vladikama. Ali nije. Prema navodima SPC koji se u ovom slučaju mogu smatrati i navodima samog patrijarha, Krivokapić je u Beogradu trebalo da potpiše Temeljni ugovor SPC i Crne Gore, čiji je tekst usaglašen u prepodnevnim časovima istog dana. Da je cilj posete potpisivanje ovog dokumenta, potvrdili su predstavnici Vlade Crne Gore, kao i Krivokapićev kabinet. A onda ispada da od toga nema ništa u dogledno vreme, pošto se 30. oktobar, kada je Krivokapić u pitanju, nikako ne može smatrati "doglednim vremenom" ne samo zbog poteškoća koje ima da održi datu reč, nego i zbog činjenice da će biti pravo čudo božije ako uopšte ostane na funkciji do tog datuma. Šanse za to su iz dana u dan, pre svega zahvaljujući njegovom delanju, sve manje. Kome više verujete, političaru koji kaže da je cilj njegove posete bilo "prenošenje pozdrava i želja", ili patrijarhu koji kaže da je trebalo potpisati jedan suštinski važan dokument?

DA stvar po Krivokapića bude još gora, od njega i njegovog postupka morao je na direktan i dosta oštar način da se ogradi i sam vladika Joanikije podsećajući i njega i verni narod Crne Gore da mu je tražio da "potpiše Temeljni ugovor (") a ne da se meša u izbor mitropolita crnogorsko-primorskog". U svemu ovome ima i nečeg dobrog. Krivokapićevo brukanje bilo je povod da se ponovo pokaže i pravo lice sadašnje opozicije u Crnoj Gori koja se pita zbog čega je premijer "išao na noge čelnicima Srpske pravoslavne crkve". Ne sećam se da su se onomad pitali što je Milo Đukanović "išao na noge čelniku" Rimokatoličke crkve, papi Franji. Zašto je jedno sporno, a drugo nije?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije