Beogradske priče: Od kafane Lepi izgled do nebeskih visina

Na mestu gde sada niče ogroman soliter - "Skajlajn", koji će svakako uskoro biti jedno od obeležja Beograda, nekada je bio "samo" završetak Ulice kneza Miloša, prilaz Mostaru i jedna kafanica koja je nosila krajnje romantično ime - "Lepi izgled".

Nedaleko odatle se Mokroluška reka ulivala u Savu, pa se par stotina metara ispod prostirala Bara Venecija, leglo komaraca i vrlo neugledno mesto dok nije ponikla zgrada Železničke stanice. Prilikom uvođenja železničke pruge koje je okončano 1884. godine, ova oblast je konačno nasuta, a voda iz ove baruštine nepovratno je prognana iz ovog dela grada.

Odavde je put vodio dalje ka Senjaku i Topčiderskom brdu, a stari hroničari beleže kako su kafanu "Lepi izgled" nekada najviše pohodili vinogradari iz obližnjih krajeva. Vinova loza prostirala se po obodima beogradskih uzvišenja koje su danas gusto načičkane savremenim zdanjima. Pre jednog i po veka, to su bili delovi beogradske periferije, jer je i "Lepi izgled" bio kafanica na samom obodu grada.

PROČITAJTE JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE: Pećinsko sklonište uplašenih mališana

U arhivi "Večernjih novosti" nailazimo na inspirativni tekst Đorđa Popovića koji je još 1979. godine podsećao tadašnju čitalačku publiku na istorijski značaj ovog beogradskog mesta. On pominje legendarnog Luku Mladenovića, čoveka koji je 1931. godine sjajnim crtežom ovekovečio "Lepi izgled". Sjajni slikar je, kako beleži novinar, u to doba bio zagledan u jednu damu koja je stanovala u blizini bircuza.

Kako šarmantno citira Popović, u to vreme Mladenović "se pazio" sa jednom plavojkom koja je stanovala u susedstvu kafane. Dok je jednom čekao da izađe iz kuće, izradio je prvi crtež. Kažu da je posle izradio još jedan, a iskusni novinar se pita: "Ko zna koliko bi crteža još nastalo da se nisu rastali"?

Kafana se lagano povukla sa crteža i fotografija koje su potom oslikavale Beograd. Došla su neka nova vremena, zaprege i kočije koje su nekada vozile ovom važnom gradskom saobraćajnicom, smenili su ih automobili i kamioni. Omalene kafane nasledile su današnje, reprezentativne građevine.

Decenijama je na ovom mestu stajalo zdanje Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove ondašnje Jugoslavije, da bi se na njega sunovratile bombe tokom agresije 1999. godine. Potom je dugo sve stajalo u ruševinama, da bi nedavno na ovom mestu počeo da niče soliter.

Današnji Beograđani nisu sasvim sigurni zbog čega ovaj gradski deo nosi ovakav naziv. Mnogi misle da njegovo ime ima veze sa gradom u Hercegovini, drugi ga vezuju za petlju... Među zabeleškama starih hroničara ipak se izdvaja najlogičnije objašnjenje: nekada je Mokroluška reka tekla dolinom kojom i sada ide autoput kroz Beograd. Reka se ulivala u Savu kod Mostara. S proleća bi nabujala i stalno odnosila drveni most koji je spajao današnju Ulicu kneza Miloša i Senjak. Tadašnji žitelji ovog dela grada očajavali bi s obzirom da bi svake nove, kišne sezone morali da obnavljaju ovaj most. Zato je i deo deo grada prozvan - Mostar.

Sve se menja, jedne zgrade nadmašuju druge, nova sećanja smenjuju stara. Izgled ove oblasti s početka tridesetih godina ovog veka sada je samo silueta nekadašnjeg grada.

PROČITAJTE JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE: Večite muke za parking

MOKROLUŠKA REKA

Mokroluška reka i danas postoji. Iako je Beograđani ne mogu videti, jer je sada "zarobljena" ispod Autoputa, kroz veliki kolektor protiče voda koja se i sada uliva u Savu, bezmalo na istom mestu gde je to radila vekovima pre toga.

Ova građevina ima dimenzije 5,5 puta 5,5 metara. Zahuktala reka i sada šumi duboko pod nogama Beograđana.