Beogradske priče: Novi talas koji je izmenio svet

Većina zrelih čitalaca "Novosti" dobro pamti doba kada je Beogradom "tresao" nju vejv, novi talas u muzici koji je ostavio dubok trag na kulturološkom planu prestonice.

O tom vremenu razgovaramo s novinarom Petrom Jončićem, koji je priredio knjigu "Deca srebrne emulzije", nastalu prema sećanjima i fotografijama Zorana Vujovića Vuje, čoveka koji je sa foto-aparatom u ruci beležio nastanak i burni razvoj novotalasne muzike, ali i ambijent koji je menjao Beograd toga doba.

Kultni bendovi

- NOVI talas u bivšoj Jugoslaviji nije bila samo muzika, već i ono oko nje - objašnjava Jončić. - Činili su ga i svi oni nepoznati i zaboravljeni ljudi koji su u to vreme šetali beogradskim ulicama, odlazili na koncerte, provodili večeri na Akademiji ili na čuvenim žurkama, i na kraju postali legende asfalta. Mnogi od njih bi bili zauvek zaboravljeni da nije bilo fotografa koji su imali samo jedan zadatak: da na filmu zaustave trenutak kada je život postao umetnost. A jedan od njih je bio upravo Zoran Vujović Vuja.

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: Od tramvaja do trolejbusa

U knjizi "Deca srebrne emulzije", koju je priredio naš sagovornik, sabran je deo Vujinog rada u kome su predstavljene fotografije kultnih bendova kao što su "Partibrejkersi", "EKV", "Električni orgazam", "Haustor", "Azra", "Figure", "Kandinski"... "Beogradske priče" ekskluzivno, pre nego što se knjiga pojavi, uvode čitaoce među uspomene koje su sačuvali današnji zreli čitaoci.

- Odrastanje u novobeogradskom Bloku 21 podrazumevalo je da su mi komšije i drugari bile potonje "gradske face" Zoran Kostić Cane i Milan Mladenović, tu je živela i Slađana Milošević... - seća se Zoran Vujović. - Dok su oni stvarali muziku, ja sam uzeo u ruke foto-aparat. A kada je Akademija počela da radi kao noćni klub, počele su da se okupljaju razne "face" koje su postale moji modeli i muze.

Naš sagovornik pamti kako su srednjoškolci bežali s nastave da bi sedeli ispred SKC-a koji je bio "njihov hram", ali tek sa Akademijom počeo je najvažniji deo u istoriji beogradskog novog talasa.

- Danas je to urbana legenda, ali Uroš Đurić je govorio kako je upisao FLU kako bi tamo mogao da uđe džabe - nastavlja priču Vuja. - Delča je pričao kako je to bila ozbiljna škola za devojčice koje su stvarale ozbiljnu modu prepoznavanja na ulici. Mnoge od njih su nosile rance sa odećom koju su oblačile tek u klozetu kluba, i tamo se šminkale i doterivale da bi bile "andergraund".

U Beogradu su se svi tada borili za imidž. To je bilo vrlo važno, jer je svako želeo da bude autentičan, drugačiji, da ga okolina primeti i da tako postane popularan.

- Oni koji su poznavali "pola grada" bili su lideri, a slava se često sticala foliranjem - dodaje naš sagovornik. - Nije u tome bilo ničeg lošeg. "Gradske face" vukle su sa sobom veliki broj ljudi koji su mogli nešto da nauče o Zapadu. Čak i oni koji su u razvijanju svog imidža preterivali s pričama imali su veliko znanje o onome o čemu govore. To je bilo dovoljno da vas zainteresuju. Postajali ste pametniji.

Žurke i "padobranci"

Otkrivanje dobrih kućnih žurki počinjalo je u "Manježu". Kako je zapisao Petar Jončić, uvek su postojali oni koji više znaju od drugih, takozvani informatori za zabave u gradu.

- Ako u "Manježu" ne naletiš na informatore, uzmeš žeton za telefon od Miće Konobara i kreneš da zivkaš sve redom dok ne saznaš "gde i kada" - seća se Vuja. - Tamo gde nisi bio pozvan ulazio si na bezobrazluk. Ključ je bio da povedeš devojku. A do njih si dolazio tako što ranije, u kafani, "prospeš žvaku" kako ideš na najbolju zabavu u gradu. To je bio lepak za njih. Sa devojkom u društvu si već u boljoj poziciji kao "padobranac".

Jedan citat iz knjige koja će se uskoro pojaviti mnoge će podsetiti na "potomke beogradskih boema".

"Najautentičniji fenomen Beograda osamdesetih bili su koncerti po hodnicima škola. Jedan takav kultni nastup u 'Frizerskoj' imala je grupa 'Butik' u kojoj su svirali Nebojša Antonijević Anton i Branko Hendriks. Mnogo dobrih svirki bilo je i u školi 'Nikola Tesla', a naročito po fakultetima.

"Recimo, na Medicinskom je prašila 'Radnička kontrola', Canetov bend koji je pokrenuo posle 'Urbane gerile', a pre 'Partibrejkersa'. Centar bunta su bile obrazovne institucije sa dobrom energijom i pametnim mladim svetom. Niko nije želeo da nastupa u sali, sve se organizovalo po tim holovima.

"Totalna distorzija, odjeci gitara, klinci koji sede na stepenicama ili vise po gelenderima... Stojiš pored benda, a zvučnik ti udara u glavu. Ma, totalno ludilo. Sve je bilo spontano, haotično i bez bine."

Mesta za vežbanje

U centru grada grupe su vežbale na tri glavne lokacije. Prema sećanju našeg sagovornika, prva je bila SKC - "tamo gde je sada knjižara, nekada je bila mala sala za probe".

- Tu je počelo "Limunovo drvo". Kroz taj bend su prolazili svi živi. Neki su ga zato zvali srpski "Jarbrds", koji je ranije ušao u istoriju zbog silnih rok zvezda koje su u njemu počele. U SKC-u je postojala oprema, a svako sa malo dobre volje i energije mogao je da uđe u svet muzike. Svi su jedni druge ohrabrivali da se oprobaju. Gitare su bile improvizovane, čudno sklapane, pomalo budžene.

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: "Farmazoni" i njihovo doba

Druga bitna mesta bili su "Dadov" i "Vuk Karadžić". Pored bendova koji su opstali, u ono vreme bilo je i onih koji su puno obećavali ali nisu postigli uspeh. U Vuku je vežbala "Riblja čorba", pa "Magistar haosa", iz koga je nastao "Kandinski". Mislim i da je Cukić tamo svirao Dženis Džoplin i "Bitlse". Tu je bio i odličan njuvejv bend "Figure" sa rediteljom Vladanom Nikolićem koji je puno obećavao.

Vežbalo se i u podrumima kuća, po zgradama i drugim sličnim mestima.

"PADAVIČARI"

OSAMDESETIH su mladi uglavnom išli na klizanje na "Taš", a potom u "Cepelin".

Kako objašnjava Vuja, izraz "padavičar" odnosio se na dugokose momke koji su uz muziku "Led cepelina" đuskali tako što bi se jednom rukom oslonili o zid i mahali glavom gore-dole.

KIT RIČARDS I SID VIŠIZ

Na Akademiji su svi imitirali nekoga, posebno iz sveta muzike - seća se Zoran Vujović Vuja. - Bio je neki tip koga smo zvali Đele, ma pljunuti Kit Ričards. Ista frizura, odeća, pokreti... Sećam se i jedne "ribe" koja se zvala Verica. Bila je u totalnom dark fazonu, upečatljiva, jedinstvena, prava promoterka gotik stila. Mnogi su bili samo rokeri, glumili su luzere i buntovnike. Gomila je pokušavala da "skine" Sida Višiza. Naš poznati slikar Dušan Gerzić Gera je ličio na Džima Kera, pevača "Simpl majndsa". Neobično je bilo to što većini nismo znali imena, niti je iko želeo da zna kako se zovu. Jedni drugima smo se uredno javljali sa "zdravo".

A po Beogradu bi se tražili pitanjem: "Da li si video onog tipa što liči na Kita Ričardsa", i slično.