Neša Leptir - vođa svitaca

PUNIH 25 godina je prohujalo od kada je veliki muzičar, šarmer, zabavljač i pronosilac beogradskog duha Nenad Radulović otišao među legende.

Mnogi Beograđani zastaće posle ove rečenice. Čućete ih kako kažu: "Ma, da li je moguće da je toliko vremena prošlo...?"

Moguće je.

Dobrota nekih ljudi ostaje da titra gradskim videokrugom još dugo pošto odu od nas, pa nemamo utisak da su nas zaista napustili, već taktovi njihovih pesama još dugo odjekuju.

Nema odlaska

"...ODMAH da se razumemo. Neša nije umro. To je nekakva zabluda o prolaznostima i budalaštinama ovog sveta."

Na ovaj način, čisto i pošteno počinjemo razgovor sa Željkom Radulovićem, bratom legendarnog Neše Lepitra.

I danas, kada Željko vidi nešto neobično, osvrne se "tamo gde treba" i upita: "Nešo, vide li ti ovo?!"

- Mi i dalje sve delimo, a ja dobro znam da je on tu - govori, za "Beogradske priče", Željko. - Nešin život mnogi pamte po tome što je imao jednu suštinsku, životnu misiju: Da stalno "preseljava" dobrotu u tuđe stanove i živote. Osnova svega što je činio bila je ljubav.

Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, lider grupe "Poslednja igra leptira", upokojio se pre četvrt veka, u svojoj 31. godini.

- Tokom svog kratkog života uvek je bio isti: prezirao je negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Za sve što je činio osnova je bila ljubav. Govorio je često: "Na ovom mestu se ništa ne završava, ovde nešto tek počinje!"

Željko jasno govori, kao što je to činio i njegov brat. Kod ovog čoveka ne postoji razlog za suzdržavanje: "Drugi su Nešu i njegovu dobrotu ponekad odvajali od svog života, štiteći sebe. Nemoćni da ga prate. Meni je bilo drugačije. Na mojim rukama je umro".

Kuda odlaze ljudi kao što je Neša Leptir, nikada nećemo saznati. Ili hoćemo, onda kada nam dođe vreme i kada postanemo dostojni priče i čoveka o kojem pripovedamo.

Naš sagovornik čuva papire na kojima su zapisane pesme koje je njegov brat svojevremeno napisao i "ispravlja" naše nedoumice.

- Neša nije, prvobitno, u pesmi "Jeleni umiru sami" napisao "biću vođa skitnica" nego vođa "svitaca" - govori nam Željko Radulović. - Čovek koji hoće da ga razume, mora da shvati ono što je Neša već znao.

Otišao sa pticama

- VIDEO sam ga kako odlazi, u ćošku sobe na Vojnomedicinskoj akademiji - kaže Željko. - Jasno sam gledao kako kreće na put, iz ugla one bolničke sobe. Baš tada je, sa krošnji drveća koje je stajalo pod prozorom poletelo jato ptica. Tu sliku pamtim kao da se sada ponovo odigrava pred mojim očima. Ja ne znam šta je "tamo", posle. Ali znam da on zna.

Beograd odvajkada rađa neke svoje dragocene ljude, one koji su vremenom postajali simboli duha ovog grada. Uvek je tu postojala čudnovata želja da jedni drugima pruže ruku, da se, nekako, opet dodirnu.

To je Beograd. To je Neša. Ako vam posle ovog potekne suza, pa neka je. A, opet, ako se osmehnete, e, valja, neka ste!

DEFINICIJA "ŠMEKERA"

Mnogi i danas mudruju kako bi objasnili neke pojmove. Neša je savršeno, i ubedljivo najbolje definisao pojam šmekera: "To je čovek u kojeg ženski duh može da uđe bez razoružavanja."

PLAVI BICIKL I VETAR U LEĐA

- Moj brat je uvek imao dve vizije: sanjao je plavi bicikl i vetar u leđa - govori za nas Željko. - I danas znam da vozi nebeski plavi bicikl, i da mu duva u leđa baš taj, isti, nebeski vetar.

Jednom, dok smo bili mladi, probudio me je rano i rešio da odvede u bolnicu za decu ometenu u razvoju. Čoveče, ti su mališani ustajali iz invalidskih stolica dok im je Neša pevao! Nikada mi nije bilo draže što me je neko probudio nego tada, kada me je on odveo tamo!