KATO, KATO, GDE ME RODI NA TUCINDAN DA SE ČITAV ŽIVOT POTUCAM PO SVETU: Sećanje rođenje svetog vladike Nikolaja

Владимир Митрић
Vladimir Mitrić

05. 01. 2024. u 08:26

NA današnji dan, 1880. godine, u selu Leliću, kod Valjeva, rođen je sveti vladika Nikolaj, koga je Srpska pravoslavna crkva kanonizovala pre 20 leta, u kući čuvenih Velimirovića, od majke Katarine Kate i oca Dragomira. Nikolaj, duhovni, intelektualni i umetnički gorostas, čija su dela i besede zasenili planetu, a ne samo srpski rod, bio je episkop žički i ohridski SPC.

КАТО, КАТО, ГДЕ МЕ РОДИ НА ТУЦИНДАН ДА СЕ ЧИТАВ ЖИВОТ ПОТУЦАМ ПО СВЕТУ: Сећање рођење светог владике Николаја

Foto:V.Mitrić

Bio je veliki rodoljub, duhovnih kakvog mu nije bilo ravna i, kako je zborio sveti otac Ava Ćelijski(dr Justin Popović), „najveće čedo koga je rodila majka svetosavka, posle Svetoga Save“. Rođen je, na Tucindan. Ostalo je zapisano kako je govorio majci Kati: Kato, Kato, gde me rodi na Tucindan da se čitav život potucam po svetu.

Još kao monah bio je cenjen u svetu.Tako je, pored ostalog, u Velikoj Britaniji, bio omiljen od svih, od kralja, premijera, ministara, naroda... Nemački agent je slao depešu, godine 1916, svojoj centrali, ističući da svi oni, kao i mnogobrojni narod te velike zemlje, idu kao ludi na predavanja na kojima govori, u crkvama i katedralama, Nikolaj Velimirović. Skupljao je u Britaniji dobrovoljce za Solunski front, kao i novčanu i svaku drugu pomoć za srpske junake. Proročki je poručio, u Parizu, da nema mira uspostavljenog bez Hrista, „ako u svojim dušama ne budemo čvrsto za mir“. Toga, naravno, nije bilo, pa je usledio Drugi svetski rat, još porazniji po ljude od Velikog rata.

Govorio je i na velikoj proslavi tri veka od rođenja Šekspira, pred velikom publikom i u društvu šest nobelovaca, među kojima je bio i Rabrindtat Tagora, indijski pesnik, koga će, kasnije da dočeka u Beogradu. Njegova beseda, na proslavi Šekspiru u čast, ostala je nezaboravna.

Odlazak u Dahau, a potom u daleku Ameriku, Nikolaj nije prestao da brine o svom rodu, u uslovima koji nisu bili ni blizu primereni takvom duhovniku, epsikopu, filozofu, pesniku, rodoljubu i čovekoljupcu.

A, 17. marta, pre 68 godine, vladika je služio u manastirskom hramu svetu liturgiju i pričestio se. Sve je proteklo u lepoj molitvenoj atmosferi. Po običaju, posle službe je svratio u monašku trpezariju na okrepljenje. Po svedočenju manastirskog sabrata, ruskog monaha odža Atanasija, ladika je prilikom izlaska, tri puta rekao: Prostite mi bratije. Potom je otišao u svoju keliju.

Sutradan, na poklade, u nedelju 18. marta 1956. godine, rano u zoru, sklopio je vladika Nikolaj svoje umorne oči. Iako star i fizički oronuo, duhom je bio veoma bodar. Želeo je da i toga dana služi liturgiju. Litija za doček čekala ga je ispred hrama. Nije se pojavio na vreme. Svi su se zabrinuli, jer nikada ni jednog sekunda nije zakasnio, ni na beznačajne sastanke, a kamoli na bogosluženje. Brižni monasi odmah su pošli u sobu. Našli su ga prostrtog na podu sa brojanicama u rukama i moli­tve­ni­kom pored sebe. Telo je bilo još toplo. Lekar koji je ubrzo došao, konsta­tovao je smrt. Uzrok smrti je bio zakrečenje arterija.

Protođakon dr Ljubomir Ranković, bivši glavni i odgovorni urednik „Glasa Crkve“, izdavačke i medijske kuće Eparhije šabače SPC, koji je, sa vladikom Lavrentijem prikupio i objavio sabrana dela sveca iz Lelića, i koji slovi za jednog od najboljih poznavalaca njegovog živpta i dela, kaže da da se „vest o upokojenju vladike Nikolaja brzo proširila Amerikom i stigla je u Srbiju.

U Beogradu tog dana, zazvonila su sva zvona beogradskih hramova istovremeno -priča nam dr Ranković. - Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog svetitelja na nebu.

Po pravoslavnom običaju ruski monasi u manastiru Svetog Tihona, obukli su vladiku u nove svečane odežde i preneli u manastirski hram, gde su neprestano čitali molitve nad njegovim odrom.

Sutradan 19. marta počeli su da stižu vladičini prijatelji, delegacije i predstavnici nacionalnih i crkvenih udruženja iz celog sveta. Među prvima stigao je srpski episkop Dionisije i sa ruskim episkopom Jovanom odslužio prvu zaupokojenu liturgiju. Posle bogosluženja, profesori, monasi i učenici ruske Svetotihonske bogoslovije, oprostili su se na potresan i dirljiv način od svoga rektora i učitelja.

POMEN U NjUJORKU

Posle toga kolona automobila u pratnji vladičinog kivota, po snežnoj mećavi, krenula je u Njujork. Kovčeg sa Vladičinim telom unet je u srpski hram u Njujorku 20. marta u 12 sati. Do uveče, pored kovčega defilovale su kolone Srba koji su došli da isprate Vladiku na poslednje zemno putovanje. Episkop Dionisije sa sveštenstvom služio je pomen. Na kraju pomena održao je prigodno slovo, u kome je istakao velike vladičine zasluge za Srpsku crkvu i srpski narod -kaže naš sagovornik.

Sutradan, 21. marta, dolazi protestantski biskup Skejf iz Bafala da se pokloni pred Vladičinom odrom. Tom prilikom drži nadahnutu propoved koja je sa pažnjom saslušana, povremeno prekidana bolnim uzdasima i jecajima.

Istog dana stiže i ruski mitropolit Leontije sa trojicom ruskih episkopa, sveštenicima i crkvenom horom i drže pomen. Uveče u prostorijama crkvenog doma, po starom srpskom domaćinskom običaju, priređena je „daća” – večera za sve goste. Na večeri je govorio ruski mitropolit Leontije i jedan srpski sveštenik.

U četvrtak 22. marta ujutru, služena je zaupokojena liturgija, posle koje kovčeg sa vladičinim telom kreće u Lakavanu. Oko srpske crkve u ovom gradu, ulice su pune Srba koji čekaju da se poklone svome duhovnom vođi. Duboka tuga odražavala se na licu i duši svakog Srbina. U crkvi u Lakavani, neprekidno su vršene zaupokojene službe i čitane molitve kraj odra.

OPROŠTAJ U ČIKAGU

U petak uveče 23. marta, povorka kreće u Čikago. Telo vladičino bilo je izloženo u srpskoj crkvi Hristovog Vaskrsenja u subotu 24. marta od 9,30 do 4 sata popodne. Svetu zaupokojenu liturgiju služio je ruski episkop Dionisije sa sedam sveštenika i dva đakona. Crkva prepuna naroda. Svi u grču plaču. Čuju se uzdasi i glasni jecaji. Ruski vladika drži posmrtno slovo u kome izražava zahvalnost za sve što je Vladika uradio za rusku crkvu u Americi.

Nakon toga, upečatljiv govor održao je sveštenik Dušan Šukletović na engleskom jeziku. U govoru, pored ostalog je rekao:

„Gledam, kako nad tvojim skromnim odrom, ucveljena tvoja duhovna deca prolivaju gorke suze. Neka ih, neka plaču! Neka im suze operu bol u duši! Neka bar na taj način suze operu ogrešenje, koje ga svi snosimo, koje nas sve pritiska, za konac tvoga zemaljskog života, koga si pod tuđim krovom dočekao. Prosti, sveti vladiko! Uvek si sa toliko velikodušnosti i razumevanja praštao; prosti i sad nama, koji smo grešni i pred tobom i pred Bogom! Ti si nam vazda praštao i za sve se Bogu molio.

Sklopio si svoje umorne oči, sveti vladiko, daleko od tvoje sedmovrate Žiče, od tvoga plavog Ohridskog jezera, gde si svoje molitve tiho prinosio Tvorcu, sa tamjanom i voštanicom. Sklopio si ih u ovoj velikoj prijateljskoj zemlji, koju si mnogo voleo i poštovao, i gde ćemo tvoje zamoreno telo spustiti na počinak u senci manastirskog hrama Svetoga Save. Ali, zavetujemo se, kad jednom sine sloboda nad tvojom i našom pitomom Šumadijom, da ćemo poneti tvoje svete ostatke i, sa puno ljubavi i pijeteta, preneti preko okeana i položiti u tvome pitomom Leliću, pored večnog počivališta tvojih plemenitih blaženoupokojenih roditelja, da sa njima budeš i na zemlji kao i na nebu.

Slava ti i večan pomen, veliki arhijereju naš!“

RADOST I ŽALOST

Na kraju se, potresnim rečima okupljenom narodu oko vladičinog odra, obratio čikaški paroh Dušan Popović:

„Danas, kada smo kao odbijene i vihorom raznesene grane – od našeg srpskog stabla – razbacani po celom svetu, doživesmo, da posle sve naše državne i nacionalne tragedije, iz svoje sredine ispraćamo do večnog počinka najvećeg savremenog Duhovnog oca srpskog naroda i srpske emigracije. Ispraćamo putovođu na trnovitom putu Hristovom i Svetosavskom…

-Sve se živo srpsko danas razveselilo i ožalostilo. Razveselile su se milionske legije Nikolajevske nebeske Srbije; rasplakale su se i ožalostile žive srpske mase u otadžbini i tuđini. Prvi se vesele zbog pojačanja, drugi se žaloste zbog gubitka. No, verujući da smo uvek jedno i preci naši na nebesima i mi na zemlji, tuga naša za besmrtnim vladikom treba i mora biti znatno ublažena.

U tragičnoj i nesrećnoj našoj današnjici, mučeništvo roda svoga oplakao je i pravedničkim suzama orosio bezbroj puta čestiti starac. Ali, na plaču se njegovom nikada nije sve završavalo. Danonoćno je bdio na kolenima pravedni arhijerej i molio se preblagom spasitelju za spasenje naroda svoga i drugih nam bratskih naroda…

Tužni srpski zbore, svi smo bez razlike svesni dragocenog gubitka… Kako iz dana u dan budemo išli u budućnost, ta će nam se gorka java sve jasnije otkrivati pred očima.

Opraštajući se u ime Srba i Srpkinja grada Čikaga i bliže okoline, poslednji put, sveti vladiko i duhovni pastiru naš, pozdravljamo Te tužna srca i suznih očiju – ponose srpski! Već nedelju dana oplakuje Te i žali Srbadija Tvoja. I duboko uzdišući iskreno se moli Svevišnjem za pokoj Tvoje plemenite duše…

Molimo Te, vladiko sveti, budi i od sada, kao i do sada, naš iskreni molitvenik pred Gospodom; za dobro celog roda ljudskog, za dobro i napredak svih pravoslavnih crkava i naroda, a naročito za Tvoj ojađeni srpski rod, koji si neizmerno voleo i zbog koga si pod stare dane mnoge muke pretrpeo…

Praštaj veliki vladiko i pozdravljaj sve naše, na svom slavnom putu u veliku Nebesku Srbiju.“

U MANASTIRU SVETOG SAVE

Iz Čikaga, u subotu uveče, kovčeg je prenet u manastir Svetog Save u Libertivil. Nekoliko hiljada Srba, okupilo se u ovom manastiru da dočekaju svog upokojenog Vladiku. Narod je danonoćno prolazio pored njegovog odra. Mnogi su plakali i ridali moleći za oproštaj. Povremeno hramom bi se prolomio glasni vapaj: „Oprosti, sveti vladiko, nama grešnim Srbima”.

U utorak 27. marta, u manastirskom hramu, srpski vladika Dionisije sa brojnim sveštenstvom, služio je zaupokojenu liturgiju. U svom prigodnom slovu nad odrom istakao je:

„…Beše volja Božja da ga poslednjih petnaest godina života ispituje stradanjem, oskudicama, patnjama, bolestima i raznim teškoćama izgnaničkog života. To je bila i priprema za pozivanje na nebo, za ostavljanje zemaljskog i nasleđe nebeskog. Dan ranije, pred smrt, on je odslužio svetu liturgiju, pričestio se, bio veoma raspoložen i blag. To je uostalom bila i crta njegovog života poslednjih godina. Sa brojanicama u rukama, noću između 17. i 18. marta, on se preselio u večnost, u Nebesku Srbiju, gde je sreo milione Srba, isposnika, mučenika, dece, ljudi i žena, poginulih ili postradalih za veru i otečestvo, za krst časni i slobodu zlatnu. On je tamo sreo Svetoga Savu i ostale srpske svetitelje, počev od svetog kralja Vladimira pa sve do naših dana.

Blažen put kojim si pošao, naš mili episkope Nikolaje, naš veliki duhovni učitelju, a ovde na zemlji, neka Ti je večan spomen“.

OPELO

U jedan sat po podne počelo je svečano opelo. Služili su episkop srpski Dionisije i episkop ruski iz Čikaga sa više od 50 srpskih, ruskih, grčkih i rumunskih sveštenika. Prisutni su bili članovi pevačkih društava i horova iz Čikaga, Gere i Milvokija.

-Izmiren sa Bogom i narodom srpskim, u manastirskom hramu, uz miris cveća i tamjana i plamen sveća i kandila, spokojno, na samrtničkom odru, odmarao se besmrtni vladika Nikolaj -kaže protođakon dr Ranković. - U hramu i oko hrama: narod, sveštenici i monasi čitali su molitve, pevali pogrebne pesme, i grcali u bolu i suzama…Stojeći pogruženo u molitvi ispred odra svog velikog učitelja i vladike, Jovan Kontić, Srbin iz Amerike, posle opela napisao je potresan i dirljiv posmrtni psalam:

-Zaklopio si umorne oči. Za uvek. U prostom drvenom sanduku ležiš, pokriven šarenicom, tkanom grubom rukom seoske žene. Njom te pokrila majka kad si ugledao svet. Sada, na kraju puta, kao i na početku. Zavet. Ogromno si se uspeo visoko. Kao planina. U životu i smrti. Ne zato što ti je na glavi mitra. Nosili su je i mnogi pre Tebe, pa su prošli neopaženo, kao običan dan u godini. Tako će proći i mnogi posle Tebe. Ti si velikan zato što si Nikolaj.

Na mramornom licu stoji ti otisak spokojstva i mira večnosti. Odužio si dug Bogu i svome Rodu. Od kad si se opasao snagom, poklonio si im svaki čas i dan života. Plodno. Zato Ti je lice blaženo tako...

Od Save Nemanjića si niži. Jedino od njega. U skromnosti i mučeništvu sličan. On je sagoreo posle fizičke smrti. Ti za života. Bio si učitelj naroda srpskog kao i Sava. Zato si najbliži njemu.

Ti nisi vodio vojske u bojeve kao Petar Cetinjski, ali si ih pratio sa krstom i molitvom. Iz bitke u bitku, kroz pobede u slavu. Za svoj srpski narod stajao si uspravno i pred licem Boga. Tvoj narod nikad nije otimao tuđe. Branio je ognjište i ime. Zato si za sve narode uvek bio smeo. Petru si podoban.

Ti nisi fizički vodio narod ispred osvajača kao Arsenije Čarnojević. Prosvećivao si ga da sudbonosne odluke donosi sam. Duhovno si vodio narod kao niko pre Tebe. Bolje je privremeno ostaviti dom, a sačuvati veru u Boga, pravdu i slobodu, govorio si Ti. Mi smo Te poslušali. Ti si pošao s nama. Sve do Golgote. Zato si sa Arsenijem jednak.

U mudrosti podarenoj od Gospoda i stvaranim besanim noćima, sa Radom Njegošem si ravan. Od svih ostalih za glavu veći.

U besedama mudrim, oratore slavni, prevazišao si svakog u crnoj rizi od postanka imena srpskog do danas. U tome si još davno prešao granice svoje zemlje i zašao duboko u hrišćanski svet. Zato si Nikolaj Zlatousti.

Senka od Tvoje ogromne veličine bila je teška. Maleni u Tvojoj senci nisu mogli ni da se primete. Kad ljudi slabog vida dugo gledaju u Sunce, oni oslepe. Zato su morali da budu što dalje od Tebe. Oprosti im!

Učitelju srpski, klekni pred noge Gospoda i moli Ga da nam u svakom veku dadne po jednog sina kao što si Ti. Bićemo bogati. I snažni duhom“.

Posle opela ređali su se prigodni govori.

FIRMILIJANOVA BESEDA

Najpre se u ime srpskog sveštenstva u Americi od blaženog pokojnika oprostio arhimandrit Firmilijan, potonji episkop američki:

„Ti si, vladiko, bio čovek briljantnih sposobnosti. Sva vrata najviših naučnih zavoda bila su Ti otvorena; parlamentarne tribine očekivale se Te čežnjivo; ministarske priželjkivale su velikog čoveka. No Ti si svoj toj svetskoj sujeti okrenuo leđa i navukao na sebe skromnu monašku rizu.

Na krilima intelektualnih mogućnosti uzdignut si u orlovske visine, a Ti, skromni monah svetosavske Crkve, sišao si u manastirsku ćeliju.

Ti si ugled nas monaha a primer Hristovih pastira. O, kako bi srećni bili kada bi mogli da Te podražavamo u Tvojoj skromnosti!

Na Tvome rodoljublju vežbali smo se u ljubavi prema našoj Otadžbini. Tvoje rodoljublje, Vladiko, u srpskom narodu postalo je poslovično. Tvoje patriotske propovedi napajale su i napajaće mnoge svešteničke generacije. Na izvoru Tvoga rodoljublja pićemo uvek svežu vodu. Tu ćemo crpeti snagu za našu svetu srpsku borbu protiv svih narodnih i verskih neprijatelja.

Ti si, vladiko, naš živi model patriotizma. Znamo da se tvoj patriotizam nije završavao na vrhu tvoga jezika. Svaka tvoja rodoljubiva reč, zasvedočena je Tvojim čistim životom.

Ko se s Tobom može meriti u propovedanju Gospoda Hrista? Niko! Ti si ušao u propovedničku oblast kao Gospodin i Knez. Ispreturao si stvaralačkom revolucijom dotadašnje oveštale vrednosti propovednika. Otpočeo si sa novom tematikom i obukao staru sadržinu u predivnu novu odeću.

Govorio si kao Gospodar reči. Tvoja reč – ogledalo je Tvoje duše. Tvoja reč – to si Ti bio, Vladiko. Iza Tvoje reči – Ti si ceo stajao.

Tvoj je glas pomutio mnoga rezonovanja kvazi učenih ljudi, mnoge si okrenuo Hristu…

O Tebi i Tvojoj propovedi govorilo se i na Kraljevom dvoru, i u beogradskim salonima, i u čobanskim kolibama…

Evo, petnaest godina kako Te nemilosrdno šiba i domaća i tuđinska kandžija. Stradao si u zemlji, kao rodoljub, bogoslov, propovednik večne istine, filosof – od obesnog okupatora i bio si prva srpska žrtva tevtonskih okupatora.

Znamo mi zašto si stradao. Znamo mi, iako nam nisi o tome govorio. Stradao si zbog toga što si svagda ruke držao na plugu narodnom i Gospodnjem. Orao si srpsku njivu i sejao Hristovo seme.

Stradanjem si i svoj život zapečatio.

Ne žalimo Tvoje stradanje! Ti si nas učio da je Veliki Petak put u Vaskrsenje.

Gospode, primi velikog srpskog jerarha u Tvoje Božansko naručje!“

OPROŠTAJ PROTE ALEKSE

Posebno dirljiv govor održao je dugogodišnji Vladičin saradnik i urednik religiozne biblioteke Svečanik, prota Aleksa Todorović iz Minhena. Između ostalog prota je u svom govoru rekao:

„U prevelikoj tuzi i pregorkoj žalosti pribiramo snagu da suzbijemo tugu i plač. Imamo razlog za utehu i radost, jer tvoja sveta duša, vladiko sveti, uznela se na presto Svevišnjega i stala pored Save Svetog da produži molitve za nas žalosne i grešne. A ostale su nam mošti tvoje svete kao neocenjiva dragocenost. I ostavio si nam, duhovniče predivni, prebogatu riznicu tvojih spisa, koji će nam biti najsigurniji putokaz za uzvišeni život na zemlji i put u svetu Srbiju nebesku”.

SAHRANA U LIBERTIVILU

Posle opela, sveštenici su tri puta obneli kovčeg oko hrama, po pravoslavnom običaju, a potom ga položili u pripremljen grob sa desne strane crkve blizu oltara, pored groba pesnika Jovana Dučića, Vladičinog velikog prijatelja. Nad grobom su nastavljeni govori. Posmrtna slova držali su predstavnici srpskih nacionalnih organizacija iz Amerike.

Predsednik Srpske narodne odbrane, ugledni Mihailo Dučić održao je govor u stilu i duhu svog srodnika Jovana Dučića:

„Svestan sam da je moja reč nemoćna da osvetli veličinu Tvoju. Njoj priliči samo nadahnuto slovo. Krilata reč koja sa gusala poleće ili se iskiva u ognju stvaralačkom. Zbog toga se i klonim da u bledim rečima svojim izražavam apostolsku slavu Tvoju, koje sam duboko svestan.

Veličina Tvoja večno će živeti u delu Tvom, neprikosnoveno rodoljubivom i hristoljubivom. Svesni su je Srbi koji u Boga veruju i za Srpstvo se žrtvuju. Svi koji su danas na okupu oko Tvoje večne kuće. I svi koji duhovno bdiju nad Tvojom rakom sa otadžbinskog tla mučeničkog. Sa svih strana, gde srpske duše žive, čuju se uzdasi za Tobom, uz molitveni zavet Tebi – duhovni predvodniče srpskog roda na golgotskom drumu.

Posustao si na zemlji pre ostvarenja ideala, za čije si oživotvorenje sagorevao kroz svoj svetiteljski doprinos. Krenuo si Bogu na istinu, gde si i za života više bio nego na grešnoj zemlji.

Zaputio si se pred Svedržitelja da se moliš za spas Srpstva. Dostojniji molitvenik srpski nije danas mogao da dođe pred presto Gospodnji. Otuda i mi crpimo utehu u neizmernom bolu. I ubeđenje da će Nebeska Srbija – ječa danas nego ikada – izvojevati pobedu nad satanom koji nam je Otadžbinu okovao i svet ugrozio.

Kroz molitve skrušene, potkrepljene delima dostojnim Tebe, pratićemo Te na nebu, kao što smo Te sledovali na zemlji.

Slava Ti i večan pomen, besmrtniče Svetosavlja!

PODUŠJE U MANASTIRU

Posle toga po grobu je posuta zemlja doneta iz manastira Žiče, koju su osvetili monasi manastira Vraćevšnice. Postavljen je drveni krst, takođe, donet iz Žiče. Kovčeg je bio prekriven šarenicom koju su tkale ljubostinjske monahinje i poslale pre šest meseci svome „Deki” na dar i molitvenu uspomenu.

Posle sahrane održano je u manastiru podušje po srpskim običajima. Držani su brojni govori. Govorili su ugledni predstavnici srpskih nacionalnih i kulturnih organizacija u Americi.

U ime srpske omladine, koju je Vladika naročito voleo i o kojoj se neprekidno starao, govorio je istaknuti srpski omladinac Svetozar Vranješ, predsednik Srpskog Pevačkog Saveza.

„Ni na jednoj sahrani do sada nisam osetio težinu većeg gubitka po Srpstvo, otadžbinsko i američko. I nikada u svojih trideset godina nisam zaplakao pre današnjeg dana. Nije to bio slučaj ni pri pogrebu srodnika i najbližih prijatelja. Danas sam proplakao, jer sam svestan gubitka koji nam nanosi preseljenje u večnost jednog od najdostojnijih sledbenika Svetog Save…

Sve akcije srpske omladine u Americi, uvek su nailazile na očinsko razumevanje i svesrdnu podršku Vladike Nikolaja. Zbog toga je srpska pevačka omladina u Americi danas sa ostalim Srbima i Srpkinjama duboko ucveljena nad Njegovim odrom. I u skrušenoj molitvi za Njegovu uzvišenu dušu svetosavsku. I u zavetu da će ga sledovati upokojenog kao živog.

Slava Ti nenadmašni duhovniče Srpske Pravoslavne Crkve i Predvodniče Srpstva na Golgoti!“

ĆUJIĆEVA BESEDA

Nastao je tajac kad je progovorio legendarni i harizmatični dinarski vojvoda Momčilo Đujić, koji je odlučno i hrabro sa svojim borcima, iščupao vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila iz čeljusti nemačkih fašista u Feldenu marta 1945. godine. Bolom ranjenim srcem i glasom slavni komandant je rekao:

„U ovom veličanstvenom i tužnom času, evo i mene grešnog, Vladiko naš sveti, da se pokajnički sagnem nad odrom Tvojim i molitveno oprostim s Tobom na Tvome putu u večnost.

Da se oprostim sa Tobom, Vladiko naš, u ime nepobedivih srpskih boraca čije si Ti zastave osvećivao, kada smo Te, u poslednjem času, u planinama Slovenije, otrgli i izbavili iz Hitlerova logora smrti…

Kako ćemo sad bez Tebe, Vladiko naš?

Ko će nas tešiti, ko nas putevima Božjim predvoditi, ko naše rane vidati? Ko se za nas svetiteljski Bogu moliti, ko u kandilo vere naše ulje dolivati, da se ne ugasi na vetrometnim stranama sveta, u svekolikim iskušenjima kroz koje prolazimo i poniženjima, uvredama i klevetama kojima smo zasipani sa svih strana…

Da plačemo nad odrom Tvojim, Vladiko naš, i da se kajemo… Do neba zgrešismo i do groba Tvoga o Tebe se ogrešismo. Jer, Ti nisi bio samo izgnanik sa nama zajedno, nego ponekad i izgnanik i prognanik među nama samima, od nas samih!

Među nama sitim i pijanim, odevenim i obuvenim – Ti si i slabo odeven i obuven, i gladan i žedan hodio i za nas se Bogu molio. O, kako je sveta i plemenita duša Tvoja, koliko li postrada i napati se telo Tvoje!

Među svojima si bio i oni te često ne poznaše i ne poslušaše. A među strane si odlazio i oni se radovaše i nudiše Ti i svoje duše da ih lečiš, i svoje domove da se u njima odmoriš.

O, koliko li časti za njih, koliko li bola za Tebe, kolike li sramote i poniženja za nas!

Evo nas pred odrom Tvojim, pogruženi u bolu i pokajanju.

Opraštaj svima, Vladiko naš sveti, i molim se Gospodu za sve: da nas plamen ljubavi, kroz veru u pobedu što pre zahvati i ponese

Da se Srpstvo složi, oboži i umnoži – po molitvi Tvojoj i volji Božjoj!“

Na samom kraju, posle svih, ruski episkop Dionisije, zadivljen oproštajem velikog mnoštva srpskog naroda i sveštenstva sa svojim voljenim Vladikom, održao je dirljiv govor i na kraju rekao: „Blaženi Vladiko, neka je blagosloven veliki srpski narod koji ume na ovakav način da se oprosti sa svojim velikanom”.

SAUČEŠĆE AMERIČKOG KONGRESA

Na vest o Vladičinoj smrti, mnogi ugledni Srbi i Amerikanci, ugledne ličnosti iz kulture, javnog, političkog i naučnog života, brojne institucije i organizacije uputili su telegrame saučešća.

Telegram saučešća Američko-kanadskom Vladici Dionisiju uputio je iz Francuske, Kralj Petar II Karađorđević, koji je bio sprečen da prisustvuje sahrani:

„Vaše Preosveštenstvo,

Sa velikim bolom u duši primih vest o smrti preosvećenog vladike Nikolaja.

-Ja Vas molim, da primite moje duboko saučešće kao predstavnik naše Crkve u Americi i Kanadi, povodom ovog velikog našeg gubitka, kojim je pogođena Crkva i celo Srpstvo. U toj želji, molim Vas, Preosvećeni Vladiko, da pred predstavnicima tamošnjeg Srpstva budete tumač moga saučešća.

Američki kongres izglasao je Rezoluciju u vidu saučešća srpskom narodu povodom vladičine smrti koja glasi:

„Predstavnički dom Sjedinjenih Američkih Država, primio je sa dubokom žalošću vest o smrti episkopa Nikolaja, najvećeg sina našeg dostojnog Srpskog saveznika u dva svetska rata, i duhovnog vođe Srpskog naroda u Jugoslaviji. Predstavnički dom ovim upućuje saučešće srpskom narodu zbog gubitka svog velikog duhovnog vođe i zaslužnog sina”.

Po manastirima i crkvama širom Srbije, svakodnevno su zvonila zvona i služene zaupokojene liturgije. Crkva u Srbiji, utamničena i pod budnim okom UDBE i komunističke vlasti, tihovala je „stisnutih usta i zuba“ iako je izgubila jednog od najvećih jeraraha u svojoj istoriji. Jugoslovenska štampa nije ni jednom rečju objavila vest o Vladićinom upokojenju. Ni crkvena štampa, razumljivo, nije se mogla oglasiti makar jednim malim nekrologom, niti je donela vest o upokojenju.

„CAREV“ ZAPIS

Dok su glavešine Svešteničkog udruženja ba­hato ignorisale vest o smrti vladike Nikolaja, a njegova „bratija“ episkopi „straha radi judejskoga“ nemo ćutali, dotle su njegovi bogomoljci, verni Božji narod u Crkvi, sveštenici i monasi, hrabro i dostojanstveno odavali poštu i javno izražavali divljenje i poštovanje prema svome velikom duhov­nom vođi i pastiru.

U brojnim crkvenim letopisima toga vremena, ostali su potresni i dirljivi zapisi sveštenika na vest o smrti Vladike Nikolaja.

Svedočanstva radi, u Letopisu crkve u selu Dobriću kod Šapca, pod legendarnim Cerom (danas manastir Sv. apostola Petra i Pavla), mladi sveš­tenik, sa dve godine parohijske službe – Stepan Janković, školski drug današnjeg Srpskog Patrijarha Irineja, koga su u prizrenskoj Bogosloviji đaci zva­li „Car“, zapisao je:

„Velika nezgoda zadesila je našu namučenu Srpsku crkvu, dana (prazan prostor) 1956. godine, umro je Njegovo Preosveštenstvo Episkop dr Nikolaj Velimirović. Nisam ga lično poznavao ali sma­tram da je to jedan od naših najvećih ljudi koje je dao srpski narod.

Čuveni propovednik govorio je uvek čistim na­rodnim jezikom; Prosvetitelj, revolucionar, misio­nar, i proganjan Srbin od strane (zacrnjena reč). Na­žalost, smrt njegovu, smrt jednog velikana srpskog, nisu oglasile ni jedne novine, ni Borba, ni Politi­ka, kojima i ne zameram toliko jer su državni listo­vi, ali nažalost, po sto puta nažalost, ni Vesnik, list Udruženja svešteničkog, a na još veću žalost ni Glasnik, službeni list Srpske pravoslavne crkve, ne objavljuje smrt našeg tako slavnog Episkopa koga žali ceo hrišćanski svet svih veroispovesti i nacija, koga žali svaki onaj ko je čuo za ime episkopa dr Nikolaja.

Još ni do danas, ni ja kao pravoslavni sveštenik u selu Dobriću, nemam podataka o smrti dr Nikolaja, jer ništa o tome nigde nisam pročitao, već samo nezvanično saznao. Pa zato i pišem ovih neko­liko redaka, neka znaju i naša pokolenja kako smo se grdno obrukali mi Srbi u ovom iako teškom vreme­nu za nas jer ne napisasmo ni u našem službenom li­stu bar tri reči „Umro je Episkop Nikolaj“.

-Pre 68 godine, veliki vladika preselio se u nebesku Srbiju- ističe dr Ranković i dodaje. -Nije Nebeska Srbija u plavim daljinama, iza zvezda i galaksija, magli i oblaka, iza devet gora i mora, kako neki u neznanju misle i govore. Nebeska Srbija je u dušama i srcima srpskog verujućeg Božjeg naroda. Tu žive svi naši sveti preci, sve veliko i slavno u našoj istoriji, od Svetog Save i Svetog Simeona do velikih otaca crkve naših dana, na čelu sa svetim vladikom Nikolajem. Vladimir Mitrić

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

BRUKA I SRAMOTA U ALBANIJI! Šiptari i Ukrajinci zajedno vređali Srbe i Ruse (FOTO)