UKRAS GRADA VIŠE OD JEDNOG VEKA: Gradska kuća u Leskovcu redak i upečatljiv primer balkanske arhitekture i jedno od najlepših zdanja

Igor MITIĆ

05. 01. 2022. u 08:12

LESKOVAC je imao nesreću da je njegov centar potpuno uništen u savezničkom bombardovanju grada kada je porušeno na desetine kuća, palata i drugih objekata građenih u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka.

УКРАС ГРАДА ВИШЕ ОД ЈЕДНОГ ВЕКА: Градска кућа у Лесковцу редак и упечатљив пример балканске архитектуре и једно од најлепших здања

Foto I. Mitić

Zbog toga je posle Drugog svetskog rata potpuno promenjen vizuelni identitet varoši, a stari reprezentativni objekti postali su retkost. Ipak, jedan od najlepših je preživeo zla vremena. I posle više od 150 godina, kao izrazit primer balkanske arhitekture, ponos je grada na Veternici i nezaobilazna tačka na njegovoj turističkoj mapi.

Leskovčani je zovu Gradska kuća. Pre nego što je o njoj počeo da brine ovdašnji Narodni muzej pripadala je uglednoj porodici Dimitrijević. Građena je šezdesetih godina 19. veka od drvenih greda i blatnog lepa.

- Iz kuhinje se ulazi u ćiler ili ostavu koja je prozorom povezana sa podrumom tako da se sa namirnicama nije moralo prolaziti kroz kuću. Kuhinja ima i dva ugrađena dolapa odnosno ormara što je tek kasnije postalo popularno i kod savremene gradnje, a dva velika ugradna dolapa imamo i na spratu, gde je upečatljiv veliki hol sa divanhanom koja gleda na dvorište. Ona je namenjena ženama koju su tu sedele, pile kafu, vezle i razgovarale, dok na suprotnoj strani, koja gleda na ulicu, imamo niske sećije gde su slobodno vreme provodili muškarci - objašnjava etnolog Slađana Rajković, autor sinopsisa stalne postavke.

Na divanhani je sinija za posluženje i mangal - predmet za blago zagrevanje prostorija. Na istočnoj strani je kandil soba u kojoj su se održavali svi godišnji rituali i proslave sa posebnim mestom za ikonu i kandilo. Kraj nje soba za goste, prekoputa radna soba, a u posebnom delu takozvana devojačka soba.

- Ona gleda na ulicu i ima kibic-prozor kako bi devojka mogla da vidi ko joj dolazi, pa i prosce, iako je izbor mladoženje u to vreme zavisio isključivo od njenog oca. Osim kreveta, devojačka soba ima i škrinju za garderobu, a tu su i razni kovčezi za darove. Po tome kako su oslikani znamo da su kupljeni u Mađarskoj što nam govori da su bogati leskovački trgovci donosili veoma skupe stvari čak i iz evropskih zemalja - dodaje naša sagovornica.

- U celoj kući na podovima je originalni pirotski ćilim ili podne prostirke tkane u Leskovcu i okolini koje imitiraju pirotsku šaru. Posebno su interesantne tavanice. U kandil sobi ona je oktogonalnog oblika, u kombinaciji drvo-malter. Imaju rozete floralnih motiva, a kuću krasi i talasasta streha - nabraja Slađana Rajković.

Poslednji vlasnici Gradske kuće bili su Atanasije Dimitrijević, sudija prvostepenog suda, i žena mu Dara, učiteljica. Njihov sin Bora Dimitrijević Piksla za vreme rata bio je u partizanskom pokretu, ali je 1942. uhapšen i streljan u Nišu.

Tri godine posle oslobođenja njihovu kuću otkupila je opština za potrebe stalne postavke leskovačkog Narodnog muzeja, koji se 1974. godine preselio u novu zgradu. Gradska kuća je jedno vreme bila poluprazna. Restaurirana je devedesetih godina prošlog veka, a etnološka postavka otvorena je pre tačno 20 godina. U Gradskoj kući snimljeni su i pojedini kadrovi filma "Bilo jednom u Srbiji", pa će se ovo zdanje koje je pod zaštitom države, naći i na filmskom platnu.

ŽAK KONFINO

JEDNA od soba u Gradskoj kući posvećena je Žaku Konfinu, Leskovčaninu jevrejskog porekla, koji je u međuratnom periodu dao veliki doprinos razvoju kulture u gradu na Veternici. Ovaj lekar, humorista, pripovedač, romansijer i dramski pisac bio je među osnivačima ovdašnjeg pozorišta i prvog sanatorijuma, a zaslužan je što je u Leskovac, 1924. godine, stigao prvi rendgen aparat.

PRINUĐENI NA PRODAJU

DUGO se mislilo da iza Dimitrijevića nema živih srodnika. To je promenila jedna "Noć muzeja" kada je u Leskovac stigla i Gradsku kuću posetila sestričina Bore Dimitrijevića Piksle. Ona je, pre nekoliko godina, našoj sagovornici ispričala da su Dimitrijevići bili prinuđeni da prodaju kuću, dok su pokućstvo morali da isele za jedan dan, pa su predmeti iz njihovog doma "rasuti kod prijatelja" širom grada. Kada su se ponovo skućili u Beogradu deo predmeta im je vraćen, a deo je zauvek otuđen.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

VIŠE NE MOGU DA TRČIM SA SINOM: Katarini je potrebna naša pomoć - lečenje u inostranstvu jedini spas za majku malog dečaka