ŽANET BENEŠ ĆULUM O VELIKOM OCU MARIJANU: "Mnogi su ga izdali, ali on bi opet sve isto uradio - nije boksovao zbog novca"

KAŽU da zidovi banjalučke dvorane "Borik" i dalje odjekuju sa: "Marijane, Marijane, Marijane...", kao što je te noći 17. marta 1979. godine u transu klicalo 10.000 navijača, kada je u meču za profesionalnog šampiona sveta u boksu, Francuz Žilber Koen završio pod nogama Marijana Beneša, nokautiran rafalom od četrnaest udaraca.

FOTO: Novosti

Beskompromisan u ringu, boksovao je za publiku, spuštenog garda, da "vuka lakše uvuče u stupicu", ili kako je o njemu govorio komentator Dragan Nikitović: "Samouveren i hrabar do bezumlja, uzdao se samo u svoj udarac, zaboravljajući staro pravilo ringa da se uvek nađe neko ko jače udara".

FOTO: Novosti

Iza bokserske udaračke mašine, koja je protivnike uglavnom pobeđivala nokautima, krio se emotivan i mek čovek: "U ringu sam bio borac, ali nikada nikome nisam želeo zlo".

Boksovao je i sa jednim okom, protiv viših i težih protivnika i po mnogo čemu podsećao na Hemingvejevog starca Santjaga koji se tri dana borio sa velikom ribom, da bi mu je na kraju pojele ajkule, ali on je zbog svoje borbe mogao da završi životno optimističnim:

"Čovek nije stvoren za poraze. Čovek može da bude uništen, ali ne i pobeđen".

Za života je govorio o sebi, sve dok ga glasne žice nisu izdale i bolest savladala. Sada, dva dana pred treću godišnjicu njegove smrti, prilika je da se u razgovoru sa Žanet Beneš Ćulum, Benešovom ćerkom, jednom od njegovo četvoro dece, osvrnemo na to kakav je on bio van bokserskog ringa, iz vizure njegovih najbližih.

Foto Arhiva

Beneš je često znao da kaže da u duši nije bokser ni jedan posto:

- U duši je bio pesnik, pravedan, dobar i veliki emotivac, uvek spreman da pomogne ljudima. Delio ih je samo na dobre i loše, ali je pomagao i jednima i drugima jednako, jer ga je to ispunjavalo. Tokom rata je, na primer, nemilice delio novac, mnogi od tih ljudi su ga kasnije izdali, njega je to razočaralo, ali ga nije učinilo ogorčenim, već je uvek govorio da bi opet sve isto radio. Voleo je da piše pesme, u kojima je davao izraza svojim najtananijim osećanjima, a koje su mu u godinama bolesti, kada je glas počeo da ga izdaje, služile i kao sredstvo komunikacije. Svakome koga je voleo posvetio je po jednu pesmu.

Boks mu je odneo oko, glasne žice, ruku je lomio dvadeset i šest puta, zdravlje mu je bilo uništeno... ali za njega je ovaj sport uvek ostao nepatvorena ljubav, kojoj je ostao veran do smrti - ističe Žanet i dodaje:

- Najviše vremena je provodio okružen svojom, kako je govorio, "banjalučkom rajom", ali nije zaboravljao ni svoju trening rutinu, jedino što ju je obavljao slabijim intenzitetom nego dok je bio mlađi. Svakog dana, do poslednje dve godine života, trening mu je počinjao u pet sati po podne, išao je u teretanu, trčao na obližnje brdo...

Toliko je njemu boks ušao u krv da ga nije zaboravljao ni kada ga je bolest potpuno slomila. Sećam se, par dan pred smrt, mama i ja smo ga posetile u bolnici. Gotovo sve vreme, tih poslednjih dana, bio je u besvesnom stanju, ali tada se probudio, tačno u pet sati i počeo da imitira disanje kao kada se rade trbušnjaci, a rukom usporeno da zamahuje kao da udara u "krušku". Pitala sam mamu o čemu se radi, a ona mi je odgovorila: "Sine, pet je sati, on je navikao da u to vreme trenira". Bio je borac do poslednje sekunde, nikada se nije predavao.

Bio je i poput deteta u duši, a takve su mu bile i dominantne osobine:

- Osim emotivnosti, tvrdoglavosti i nesebičnosti, kao jednu njegovu osobinu koja je meni bila upečatljiva, izdvojila bih iskrenost i spontanost u rečima i ponašanju. Nije se libio da kaže i pokaže šta misli, bez obzira kako je to bilo prihvaćeno, iako nikad nije bio grub prema drugima. Na primer, on je bio zagovornik zdravog života i mrzeo je pušenje, pa je znalo da se desi kad ode u kafić i vidi da neko puši, da ustane i uzme i ugasi čoveku cigaretu. Kada govorimo o nesebičnosti i brizi za druge, sećam se poslednje posete, noć pred njegovu smrt i nemoći koju sam osećala zato što ne možemo da mu pomognemo. Nisam mogla da izdržim, već sam briznula u plač, a on se tad probudio i rekao: "Izvini, sine, što te sekiram".

FOTO: Novosti

Marijan Beneš je bio sportska legenda Jugoslavije, ali mu deca nisu bila svesna njegove slave, već su u njemu gledala samo svog oca:

- Njegovog statusa, dostignuća i popularnosti koju je uživao postala sam svesna tek kada je o njemu izašao dokumentarni film "Bio jednom jedan šampion". Kroz detinjstvo smo odgajani kao sva druga deca i ja sam se čudila reakcijama ljudi kada im kažem da sam Benešova ćerka. Od njegovih bokserskih mečeva, sećam se samo onog poslednjeg, u Banjaluci 1991. godine. Mama je otišla s njim, a sestra i ja smo ostale kod kuće i kada se napokon javio, pitala sam samo da li ima krvi, a ne da li je pobedio ili izgubio.

Stihovi Benešove pesme "Za ljubav iz njenih očiju" ovako opisuju njegovu motivaciju za borbu u bokserskom ringu: "Ring okrvavljen ko arena stara, dva ratnika u njemu bitku biju, on krvari zbog velikih para, a ja... za ljubav iz njenih očiju":

- Moj tata zaista se nije borio zbog novca. Emotivcu i romantičaru kakav je bio, boks mu je bio način da se približi ljudima, da zadobije njihovu ljubav i da ga cene, to mu je bila najveća nagrada. Voleo je ljude i želeo da mu to bude uzvraćeno. U boksu je doživeo i razočaranja, ali taj ljudski aspekt, ono je što je sve činilo vrednim za njega. Na kraju, živeo je onako kako je želeo.

FOTO: Novosti

Ratno vreme i raspad Jugoslavije od njega su načinili ničijeg šampiona zemlje koja više ne postoji, ostavljenog na vetrometini nacionalističkih strasti. Rođen u braku Hrvata iz Vojvodine Josipa i Srpkinje Marije, za čiju je nacionalnost saznao tek posle njene smrti, govorio je za sebe da je i "Srbin i Hrvat i Musliman". Kako je često isticao: "U Zagrebu sam smatran četnikom, u Banjaluci ustašom, a ja sam uvek bio partizan!" Na Benešovoj sahrani, himna "Hej Sloveni" intonirana je četrdeseti put u njegovu čast:

- Za njega je Jugoslavija bila sve, ostao joj je veran do poslednjega dana svog života, a i nas je odgajao u tom duhu, da ne delimo ljude po veri i naciji. Najveće poniženje i nešto što nije mogao da razume, bilo mu je to da se ljudi dele, kad umesto toga mogu da žive u zajedništvu. Vidi se to i iz pisma koje je napisao početkom rata, koje smo našli posle njegove smrti, a u kome poziva Jugoslovene da čuvaju bratstvo i jedinstvo i da agresiju zamene stvaralaštvom koje će obnoviti Jugoslaviju.

Bivša supruga najveći prijatelj

MAJKA Marija mu je govorila da će biti srećan čovek ako mu u životu ostane makar jedan od stotina prijatelja koji su ga okruživali na vrhuncu karijere. Njihov broj zaista se drastično smanjio pred kraj, ali je ostala nekolicina najbližih:

Foto Arhiva

- Najveći prijatelj bila mu je moja majka Stana. Od nje se razveo još 1994. godine, ali ona ga je negovala za sve vreme bolesti, od njega se nije razdvajala i na kraju je i umro na njenim rukama.

U jednom od intervjua za "Večernje novosti", rekao je da su deca jedini njegov preostali ideal, pošto je sve druge izgubio. I ona su bila ponosna na njega, mada postoje i propušteni trenuci za kojim žale:

- Ostali smo ga željni i to je ono što me najviše boli. Žalim za svakim trenutkom koji nije doživeo od svoje smrti, a među njima su i rođenje dvoje unuka. Da bi u boksu dostigao visine, morao je mnogo i da mu da i to je sve uzimalo danak u zdravlju i vremenu provedenom sa najbližima. Tek sa mojom decom provodio je više vremena, sin Andrija i dalje pati za njim. Ipak, niko od nas se ne ljuti na njega zbog toga, već smo ponosni, ne samo na sportska dostignuća već i na to kakav je bio čovek, još nisam doživela da neko kaže nešto loše na njegov račun. I kada bi se desilo da neko nešto negativno napiše, on mi je govorio: "Sine, da nema ljudi koji nas ne vole, ne bi bilo ni onih koji nas vole".

Osim sećanja, ostali su i saveti koje je nesebično delio:

- Tata je voleo da prenosi znanje i da deli savete, ne samo o sportu već i o životu uopšte. Mnogo mu je značila epizoda u bokserskom klubu Feniks koji je osnovao, a u kome je trenirao romsku decu, učio ih ne samo boksu, već i životnim vrednostima. Meni je delio savete što o treniranju, što o zdravoj ishrani, ali najviše je usađen onaj glavni: "Uvek budi čovek".

Vreme teče brzo kao Vrbas i zaboravu prepušta i najupečatljivije ličnosti. Naša sagovornica ističe da se Banjaluka jednom od svojih simbola još uvek nije odužila na način što će obezbediti da njegovo ime nastavi da živi:

- Neposredno posle smrti moga oca govorilo se da će jedna od banjalučkih ulica poneti njegovo ime. Ove godine je bila aktuelna priča da će dvorana "Borik" biti preimenovana u "Marijan Beneš". Međutim, sve je (zasad) ostalo na nivou obećanja i inicijativa. To me žalosti, zato što smatram da nasleđe Marijana Beneša ne može da nastavi da živi ako se u sećanju najmlađih generacija ovog grada ne sačuva njegovo ime. Ako je neko, i tu ne govorim samo o svom ocu, iza sebe ostavio uspehe i dela koji mogu da inspirišu mlade i okrenu ih pravim vrednostima, onda takvi ljudi zaslužuju da ih otmemo od zaborava. Ne samo zbog njih i iz poštovanja prema njihovim dostignućima, već i u korist onih koji dolaze.

Preporučujemo

Fudbal

0 0

MENIG PREDSTAVLjEN U HUMSKOJ: „Znam da je Partizan veliki klub”

02. 09. 2021. u 14:20

Fudbal

0 0

MBAPE ŠOKIRAO REAL: „Ako dovedete Halanda, na mene ne računajte”

02. 09. 2021. u 13:56

Fudbal

0 1

BAŠ GA "HOĆE": Van Dajk se povredio tokom utakmice sa Norveškom, stisnuo zube i odigrao do kraja

02. 09. 2021. u 13:12

Tenis

0 1

NAJVEĆA SENZACIJA JU-ES OPENA OPET NA TERENU: Posle Čekinata pokušaće da skine skalp još jednom Italijanu

02. 09. 2021. u 12:56

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije