OD ŽARDINJERE DO PUNE "ARENE": Dirljiva priča braće Jaramaz o košarci, detinjstvu, porodičnim uspomenama...

SVA trojica su pre desetak godina nosila dres Partizana sa brojem 10. Ognjen (25) istu opremu nosi i danas, Nemanja (29) je novi igrač FMP, a Miloš (23) sprema diplomski iz oblasti ekonomije i igra ulogu najvernijeg navijača.

Foto: Mi.Rogač

Reč je o braći Jaramaz. Od najranijeg detinjstva roditelji su ih naučili da zajedno dele lepe i bezbrižne trenutke, da se bore za svaku loptu makar to bio porodični okršaj na košu u spavaćoj sobi i da preskaču prepreke, koliko god se one činile nepremostivim. Najstariji Nemanja može da se pohvali da je najtrofejniji, Ognjen da je od klinca kome je put do koša delovao kao najveći životni izazov stigao do ozbiljnog igrača koji cepa mrežice u punoj „Štark areni“, a najmlađi Miloš da je prvi završio fakultet u roku. Svašta se izdešavalo, ali jedna stvar se nije menjala i nikad neće – uvek su bili tu jedan za drugog.

- Mislim da je najbolja odluka što smo se 2006. iz Kruševca svi zajedno preselili u Beograd, kada sam prelazio u Partizan. Mama je na tome insistirala i zbog toga samo ostali ovako bliski – zrelo je zaključio prvenac u porodici Jaramaz na početku razgovora za „Novosti“. – Imao sam nekoliko ponuda, ali smo se odlučili za crno-bele jer su nam izašli u susret da dođemo porodično. Znam da je njima dvojici bilo teško, to je velika promena u trećem i petom razredu osnovne škole, ali se pokazalo kao pravi potez.

U koferima su iz Kruševca poneli najlepše uspomene, koje im i danas na prvu pomisao mame širok osmeh na licu.

- Imali smo stvarno prelepo detinjstvo – seća se dobro Miloš, iako je najmlađi. – Ispred naše zgrade je postojao plato na kome smo igrali košarku. To nije bio pravi teren, obruč je improvizovan od žardinjere. Igralo se i u stanu, uglavnom njih dvojica „jedan na jedan“, a ja sam bio sudija. Svašta je tu slomljeno. Stalno sam „navlačio“ na Nemanjinu stranu.

Borbe na čuvenom platou još detaljnije je opisao Ognjen:

- Važila su posebna pravila i to godinama. Znalo se koja je linija za dva, koja za tri i lopta nije mogla samo da se položi, jer je to bilo prelako.

Celu priču o žardinjeri koja „glumi“ koš upotpunio je Nemanja.

- Lakše je bilo izmisliti pravila, nego napraviti koš. Da se razumemo, na pet minuta odatle je postojao pravi košarkaški teren u školskom dvorištu, ali smo bili mali pa nismo smeli preko ulice. Što se tiče tih borbi Ognjena i mene, nikad nisu bile konkurentne. On je bio uporan, ali nije imao nikakve šanse.

Foto: N. Skenderija

Sadašnjem beku Partizana se tad već malo promenilo raspoloženje:

- Histerisao sam pa onda igramo opet ispočetka – priznaje Ognjen. – Gubio sam stalno, ali vera u pobedu nikada nije nestajala. Tako sam izgradio strpljenje, te borbe su bile ključ.

Okršaji sa bratom bili su za Nemanju priprema za ulazak u profesionalne vode. On je prvi nastavio porodičnu tradiciju – ujak je bio uspešan košarkaš i prvi strelac u bivšoj Jugoslaviji, tata se takođe bavio istim sportom, mama je plivala...

- Morao sam kao dečak iz unutrašnjosti mnogo toga da prođem. Toliko sam se radovao turnirima regiona ili okupljanjima talentovane dece. A onda na primer kad smo došli u Beograd, Milošu je sve to bilo kao na tacni, a on je izbegavao. Različiti smo, on je bio kapiten tima, ali nije bio zagrižen kao mi, nije postojala ta strast kao kod mene i Ognjena.

Dok je Nemanja gradio temelje u Partizanu u vreme najvećih uspeha (tri trofeja u sezoni 2010-11), posle i u Mega Vizuri, braća su ga, kao što često rade mlađi, dobro „kopirala“.

- Odrastao sam u tadašnjem mladom timu crno-belih. Mnogi odlični igrači su prošli kroz taj program, počev od Novice Veličkovića – priča Nemanja. – Tih pet, šest godina bili su divan period mog života. Posle se nekako nameštalo da gde god sam igrao osvajao sam neki trofej – Kazahstan, Poljska, Crna Gora... Svakako nije sve išlo kako sam zamišljao, ali ne bih ništa menjao.

Ognjen je po dolasku u Beograd kao član Partizana voleo da briše parket na utakmicama starije ekipe.

- Sećam se da je moj tim bio šampion Beograda, mada ja nisam igrao zbog nekih papira. Ali smo na poluvremenu seniorske utakmice 2007. izašli na teren da nas pozdrave svi. Imam sliku iz novina i dalje, kako stojimo na parketu. Osećaj prelep, imao sam tremu zbog izlaska iako je trebalo samo da budem pozdravljen – nasmejao se Ognjen. – A dok sam brisao parket na utakmicama, ponosno sam trčao da budem blizu Nemanje koji je igrao.

Sasvim drugačiji ugao viđenja imao je Miloš.

- Bilo mi je zanimljivo da to radim i uvek sam tražio, ali sam na terenu bežao od Nemanje. On izađe dva sata ranije da šutira na koš, a ja trčim na drugu stranu. U jednom trenutku mi je prišao i rekao da se slobodno javim i bacim pet. Bilo je sve to smešno i stresno. Treba da vratim loptu, pa pogodim igrača – vrteo je sećanja Miloš, koji je deset godina trenirao. – Kad smo dolazili samo da gledamo, ja sam s tatom išao u parter sa kokicama i sokom, a Ognjen je skakao po tribinama.

Kako su godine prolazile, glavna košarkaška uloga u porodici je sa Nemanje prelazila na Ognjena. Igrao je posle Partizana za Megu, Smederevo, Burgos, pa se vratio u Humsku.

- Nemanja je veći talenat, ali ja sam bolji igrač – tvrdi Ognjen, koji iza sebe ima odličnu sezonu u crno-belom dresu. – On je išao prvi, probijao led, meni je bilo korisno njegovo iskustvo.

Nemanja nije izdržao da se ne ubaci:

- Smatram da je njegova karijera bolja, ali da sam ja bolji igrač. Zato jedva čekam da igramo jedan protiv drugog. Moram da kažem i da je Ognjen stvarno prošao golgotu. Kroz moje iskustvo smo mnogo učili porodično, jer smo u svemu bili novi. Posle smo neke stvari sa Ognjenom radili drugačije, ali je on sam zaslužan za svoj uspeh.

Težak trenutak za sve Jaramaze desio se posle Ognjenovog učešća na draftu 2017.godine (58.pik). Plućna embolija, dve operacije, ugroženi život i karijera... Sve se za porodicu okrenulo preko noći.

- Veoma smo ponosni na sve što je prevazišao. Ja jesam kroz život prvi probijao led, ali on nam je postao velika inspiracija posle ovoga. Njegove prepreke bile su zaista velike – zastao je Nemanja tražeći prave reči, dok se Ognjen borio da sakrije emocije. – Nikad neću zaboraviti momenat kada se vraća iz Njujorka, kad je konačno mogao da leti avionom. On je definitivno primer da kada se nešto želi, može da se pronađe put.

Poznato je da posle kiše uvek dođe sunce. Ognjen je sada lider Partizana, Nemanja se oženio i sa suprugom Ivanom dobio ćerkicu Anastasiju i posle godinu dana pauze se vraća na teren u dresu FMP. Miloš uživa u ulozi strica i sprema se da ostvari svoje snove u nekom kreativnom zanimanju, npr. glumi. Svakako je život ponovo obojen u vesele boje...

- Mnogo puta se okrenulo, ako mogu da pričam iz moje perspektive. Kad god su mi bili potrebni bili su tu, pa sam se osećao kao da sam ja mlađi brat. Sazreli su, s godinama pronašli svoj put i ja sam veoma zahvalan što ih imam pored sebe. Lepo je biti brat Ognjena i Miloša – preuzeo je Nemanja odgovornost da kao najstariji stavi tačku na lepu porodičnu priču.

Preporučujemo

Košarka

1 0

NEMANjA JARAMAZ POTPISAO ZA FMP: Bivši Partizanov igrač u beogradskom predgrađu

22. 07. 2020. u 15:07

Košarka

0 1

NAJVIŠE PROMENA U ZVEZDI I CEDEVITI: Trenutni presek transfera u najboljim timovima ABA lige

24. 07. 2020. u 20:45

Košarka

2 0

TRINKIJERI ŠIRI LjUBAV U NEMAČKOJ: Bajern je klub sa velikom tradicijom

23. 07. 2020. u 11:18

Košarka

1 1

BITKA VEČITIH ZA SENEGALCA: Zvezda i Partizan hoće pojačanje iz Valensije

21. 07. 2020. u 19:28

Košarka

0 0

OBOŽAVAJU PARTIZAN: Kinezi sa crno-belim bojama na putu svile

21. 07. 2020. u 17:06

Košarka

0 0

IZ BEOGRADA U LAKTAŠE: Birčević blizu prelaska u Igokeu

19. 07. 2020. u 18:10

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije