BOLI, BAŠ BOLI: Željko Obradović i 17 godina kasnije o rani koja nije zarasla

POVRATAK Željka Obradovića u Partizan je bila najveća sportska vest u Srbiji ne samo za 2021. godinu, već možda i za poslednju deceniju.

Foto: N.Paraušić

Karijera najboljeg evropskog trenera je prepuna uspeha, ali i pojedinih neuspeha. Čak 17 godina kasnije, Obradoviću je teško da priča o 2005. godini i krahu na prvenstvu Evrope u Novom Sadu kada je nacionalni tim eliminisan u meču sa Francuskom.

U opširnom intervjuu za hrvatski Indeks, trener Partizana se prisetio i tadašnje legendarne konferencije, pričao je i o epskom uspehu sa Partizanom iz 1992. godine kada se popeo prvi put na krov Evrope.

Žoc je krenuo od trenerskog početka i odluke Dragana Kićanovića koja je promenila sve.

- Kićanović me je zvao da idemo kod njega, bili su tu ljudi iz Partizana. Ponuda je bila da preuzmem ekipu odmah, objasnio sam im da sam kapiten reprezentacije, zamolio sam ih da mi daju priliku da igram, oni su rekli da ne može, da ne mogu da čekaju jer ima dosta posla. Prelomio sam tada i otišao u trenere. Svima je to izgledalo kao nešto neverovatno sem tim ljudima iz Partizana. Svi ostali ... prijatelji, ljudi oko mene, žena, svi su mislili da je neslana šala. Eto, desilo se tako. Bio je rizik, ali bez rizika ne mogu velike stvari da se naprave - počeo je Obradović.

Sezona sa Partizanom je takva da mogu da se pišu knjige i snimaju filmovi. Obradović je prvu titulu prvaka Evrope osvojio sa mladom ekipom koja je šokirala sve.

- Ogromna seznacija u svakom pogledu. Prva godina moja kao trener, ekipa koja je osvojila titulu, a prosek godina je bio manji od 22 godine. Valjda osmorica nikada pre toga nisu izašli u inostranstvo. Milenko Savović je izabrao Fuenlabradu tada da nam bude baza. Rekao sam igračima da moramo sve da uradimo da pridobijemo te ljude u Španiji. Na kraju su nas zvali Partizan iz Fuenlabrade. Toliko su nas voleli navijači. Poistovetili su se sa nama i to prijateljstvo i danas traje. Sećam se poslednjeg treninga pred početak plej-ofa, bio je Daniloviću rođendan, pitali su ljudi iz Fuenlabrade da dođu da gledaju taj trening, bilo je 5.000 ljudi, neverovatno. Došli smo tada iz pozicije autsajdera da verujemo u sebe i zahvaljujući radu smo verovali da svakoga možemo da pobedimo. Izbacili smo prvo Kinder u majstorici, onda Filips iz Milana. Sećam se da su izjavljivali tada da su favoriti protiv nas iako smo ih te sezone dva puta pobedili. Pomislio sam da nema ništa bolje za nas da misle da su favoriti.

Foto: N.Paraušić

Finale protiv Huventuda se na kraju svelo na jedan koš. Legendarnu trojku Aleksandra Đorđevića za titulu prvaka Evrope.

- To finale je bilo takvo, mogli smo lakše da privedemo kraju utakmicu. Tomaš Žofesa je pogodio mnogo težak koš, a onda Saša pogađa taj šut preko dva igrača... Nešto neverovatno. Sećam se kada mi je pokojni profesor prišao i poželeo još mnogo titula, pomislio sam šta priča ovaj čovek, to je sada i nikada više.

Ispostavilo se u decenijama koje su dolazile da je Obradović osvojio još osam titula prvaka Evrope, sa Huventudom, Realom, Panatinaikosem i Fenerbahčeom...

- Pokušavao sam da uvek sa igračima imam komunikaciju da im objasnim neke stvari. Nikada nisam novčano kaznio igrača za 30 godina rada. Pretio sam da ću da ih kaznim novčano, ali nikada nisam. Smatram da razgovor uvek može da pomogne. Uvek gledam igrača u oči i otvoreno razgovaram. Uvek im kažem da smo mi treneri zapravo njihov servis, a da oni moraju da budu koncentrisani na košarku. Kada se to ne dešava, postoje načini da se igrači kažnjavaju. Nekima je, doduše, igranje košarke motivacija isključivo kroz novac, nekima su neke druge stvari važne. Neko reaguje kada ga izvedeš iz igre, a neko reaguje kada zapretiš da ćeš da ga kazniš novčano. Neko sam ko je uvek direktan i ko govori ono što misli, pre svega u radu sa igračima.

U karijeri prepunoj uspeha, jedan neuspeh se izdvaja. Naravno, u pitanju je Evropsko prvenstvo i poraz od Francuske u Novom Sadu. Tadašnja reprezentacija je ostala bez prilike da se bori za medalju, a konferencija za medije posle pomenute utakmice se ne zaboravlja.

- Veoma retka sitiuacija kada sam kritikovao igrače na konferenciji za medije, ali sve što sam rekao na toj konferenciji sam pre toga rekao njima u svlačionici. Dan-danas imam princip da ono što mi radimo i pričamo u svlačionici da je to između nas i ostaje samo između nas, a da na konferenciji štitim igrače. Ta konferencija je bila takva kakva je bila, drago mi je da su ti igrači shvatili neke stvari, sa njima svima sam u sjajnim odnosima danas. Žao mi je samo što je to bilo u Novom Sadu, na prvenstvu Evrope u našoj zemlji. Imali smo dobru ekipu koja je imala kvalitet za medalju. Ispustili smo priliku, na kraju sam ja preuzeo odgovornost i povukao sam se.

FOTO: KK Partizan/Drgana Stjepanović/ABA liga

Spekulisalo se tada da su pojedini igrači ušli i u fizički obračun.

- Te detalje ne znam. Pokušavao sam sve da uradim što je bilo u mojoj moći. Prošlo je 17 godina od tada, meni je žao što su se neki oprostili od reprezentacije na taj način. Pre svega Bodiroga, Rebrača i Tomašević koji su mnogo dali reprezentaciji. Mnogi drugi su nastavili dalje, to im je pomoglo da postanu bolji. Šta se događalo i kako se događalo ... ne bih ulazio u to. Meni je žao pre svega zbog ta tri igrača i što nismo došli do medalje u Beogradu.

Završna reč oko 2005. godine...

- Ne želim previše da se vraćam na to, dosta smo rekli o svemu tome. Svako iskustvo može čoveku da pomogne bilo pozitivno ili negativno. Bio je to izuzetno težak trenutak za mene. Imao sam sreću da kada sam se vratio u Panatinaikos da mi igrači pomognu jer su shvatili koliko mi je teško. Mnogo su mi pomogli.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije