BASKETAŠKA ZVER U DIPLOMIRANOM PROGRAMERU: Aleksandar Ratkov, zlatni iz Pariza i bronzani iz Tokija

S. BAJIĆ

23. 09. 2021. u 10:00

NAJBOLjI basket na planeti igra se u Srbiji, na novosadskom naselju Liman.

БАСКЕТАШКА ЗВЕР У ДИПЛОМИРАНОМ ПРОГРАМЕРУ:  Александар Ратков, златни из Париза и бронзани из Токија

Foto: Privatna arhiva

Jer, činjenice govore da su ekipe u basketu "tri na tri" Novi Sad i Liman već godinama u samom svetskom vrhu i uvek pretendenti na najsjajnije odličje. To potvrđuje i Aleksandar Ratkov (29), koji je bio najbolji na svetskoj rang-listi basketaša, ustanovljenoj odmah po završetku Olimpijskih igara u Tokiju, gde je srpski tim, satkan upravo od igrača te dve ekipe, osvojio bronzanu, istorijsku medalju. Trenutno među prvih deset igrača na svetu šestorica su iz Srbije, plasirani između 2. i 7. mesta. Aleksandar je četvrti.

Bez Dušana Domovića Buluta Srbija je nedavno u Parizu treći put uzastopno uzela evropsku krunu - u finalu je pala Litvanija 20:14. Pored Aleksandra Ratkova u sastavu su bili Dejan Majstorović, Mihajlo Vasić i Miroslav Pašajlić.

- Generalno, prija mi taj izbor, ali ne pridajem neki veliki značaj - kaže Ratkov na početku razgovora za "Sport magazin" - Jer nema neku težinu, s obzirom na to da se igrači brzo smenjuju na vrhu. Lično, bitnije mi je da tim bude prvi. To donosi poene i pozive za učešće na turnirima. Mi smo, ipak, timski sport i ponosim se kada je moj tim na prvom mestu.

Veoma elokventan, lepo vaspitan i kulturan, Ratkov ostavlja utisak pristojnog drugara, osobe koja, i pored toga što ima sve osobine kosmopolite i leti pod obručem, ipak stoji čvrsto na zemlji.

POZNANSTVO U PAZOVI, LjUBAV U NOVOM SADU

- SUPRUGU Vanju sam davno upoznao kao rođaku mog školskog druga iz klupe, Bojana Kneževića. Dolazila je u Staru Pazovu, družili smo se, ali tek u Novom Sadu, kada smo se kasnije videli, svidela mi se i počeli smo da se zabavljamo. Već osam godina smo zajedno, a sada imamo i našeg Luku.

Lane se oženio Vanjom, devojkom s kojom je već osam godina, a 25. juna ove godine dobili su sina Luku. Stanuju na novosadskom naselju Detelinara i sve vreme su zajedno, osim kada Aleksa trenira.

Sa suprugom i sinom Foto: Privatna arhiva

 

Rođen je u Staroj Pazovi 11. marta 1992. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju kao vukovac, a u Novom Sadu Elektrotehnički fakultet sa ocenom 9, kao i master studije sa ocenom 9,2.

- Nisam planirao da se bavim sportom. Od malih nogu, inače, živim spartanski, navikao sam na obaveze, na taj stil i ritam, ali nisam verovao da ću se baviti sportom. Prekretnica se desila na fakultetu. U prvoj godini studija igrao sam u Vojvodini, ali nisam mislio da živim od košarke i posvetio sam se fakultetu. U Staroj Pazovi, leta 2015. godine, rekreativno sam igrao basket, i to su bili prvi koraci. Oformili smo tim sa kolegama, nastupali na turnirima nižeg ranga i 2016. godine desio nam se prvi izlaz u Evropu. Išli smo na turnire u Berlin, Lugano, Lozanu... Ipak, nismo to shvatili profesionalno, već kao lepu priliku da putujemo.

Upravo ta lepa prilika da se "vidi sveta" usledila je 2017. godine, kada su dobili poziv za turnir u Mongoliji.

Doček na balkonu Foto: Privatna arhiva

 

- Dvoumili smo se i na kraju prelomili sa željom da vidimo tu zemlju. Odvajali smo, skupili pare i otišli, osvojili turnir, a zatim su počeli učestali pozivi na ostale turnire. Te 2017. godine bili smo treći na svetskoj rang-listi, što je bio presedan da ekipa koja je startovala stigne toliko visoko. Posle toga sve je krenulo ozbiljnije.

PONOVO UČIM DEČJE PESMICE

- TO su svakodnevni treninzi i odmor, da se telo regeneriše, a slobodno vreme posvećeno je Luki i Vanji. Priznajem, zapostavio sam malo prijatelje i druženja. Međutim, izbegavam gužve i zbog korone, da joj smanjim šansu za ugrožavanje. Trenutno sam u fazi dečjih pesmica za koje sam gotovo zaboravio koliko su lepe. Inače, obično pustimo koncerte Džibonija, Petra Graša, Olivera Dragojevića, nešto lagano i zabavno...

Aleksa, kako ga zovu prijatelji, odmah po završetku studija se zaposlio kao programer u jednoj nemačkoj firmi.

- Imao sam podršku poslodavaca za učešće na turnirima, a mogao sam da radim i na laptopu, jer nisam vezan za kancelariju. Ipak, 2019. godine sam se potpuno okrenuo basketu, počeo profesionalno da se bavim time. Jer te godine smo otišli u Kinu, naš ceo tim. Liman je živeo u Šangaju. Imali smo sjajne uslove i potpuno se posvetili basketu. Sarađivali smo sa reprezentacijom Kine, davali im savete, obučavali ih... a zauzvrat imali smo novčanu nadoknadu i uslove za trening i smeštaj. Bilo je sjajno. Učestvovali smo na mnogo turnira širom sveta. U Šangaju je jedan od najvećih aerodroma na svetu, pa smo imali direktne linije. Te godine smo odigrali 30 turnira i imali vremena za oporavak zahvaljujući dobrim vezama. Ipak, bilo je situacija da se probudimo u hotelu i da ne znamo gde smo, u kom smo gradu...

Međutim, na kraju sezone Aleksa je u polufinalnom meču slomio ruku, a da nije ni bio svestan toga.

Sa roditeljima Mirjanom i Jovanom Foto: Privatna arhiva

 

- Igrao sam sa slomljenom rukom polufinale i finale. Nisam ni znao. Odmah zatim smo došli u Novi Sad na Čelendžer. Hvala doktoru Mehranu Salabatu koji me je operisao, uspešno, i brzo sam se oporavio. U Šangaju sam prethodno proverio stanje, jer me je čekao put u Novi Sad za nekoliko dana. Kada sam video rendgenski snimak, bio sam razočaran, jer je operacija bila neophodna. Propustio sam turnir u mom gradu, žao mi je zbog toga, jer je bio jedan od najbolje organizovanih. Atmosfera, ambijent... Novosađani vole basket, a tu smo sve stvorili basketaši Novog Sada i mi. Ostao sam dva meseca u gradu.

Plan je bio da ekipa Limana ostane u Kini još jednu sezonu, jer su imali ugovor 1+1 godinu. Ali, desila se korona.

NA PAMTIM KADA SAM IZAŠAO

- HOBI mi je bio basket "tri na tri", a sada je to odlazak u prirodu sa porodicom, šetnje po Fruškogorju ili uz Dunav. Volim kupalište "Štrand", volim reku, aktivan odmor, aktivnosti kao što je kajak. Iskreno, ne pamtim kada sam izašao. Najviše volim da sa suprugom izađem na neku lepu klopu, u neki novi restoran. Gurmani smo, volimo da uživamo u hrani. Izlasci me ne ispunjavaju, ali mi nedostaje druženje sa prijateljima.

- To je bio specifičan život, na koji se, međutim, čovek navikne: na ishranu, ogroman grad u kojem za "svaki korak negde" treba sat vremena... Ipak, živeli smo sportski, hranili se u menzi u kojoj je hrana bila prilagođena Evropljanima, ali nije bilo puno izbora, par jela. U startu smo oslabili, a kasnije nadoknadili. U putu smo provodili vreme, bili u Srbiji dva puta i nivelisali kilažu.

Limancima se u Kini priključio sjajan domaći basketaš Jan Peng.

- Nije baš govorio engleski jezik, ali sporazumevali smo se pantomimom. Oduševio se čitavom pričom, dobio je pasoš brzom intervencijom i išao sa nama na turnire po Evropi, najpre u Prag, što mu je bilo prvi put da napušta Kinu. Videli smo se sada na Olimpijskim igrama u Tokiju. Nastupao je za basket reprezentaciju Kine. Bilo nam je obostrano drago, proradile su emocije...

Pandemija je omela basketaše Limana da provedu još jednu uspešnu godinu u Kini, ali, i pored toga, sezona im nije propala.

Foto: Privatna arhiva

 

- Korona je baš odande krenula i nisam očekivao da će toliko uticati na živote svih ljudi. Sve se promenilo. Međutim, borili smo se i nastavili krajem 2020. godine, kada je bilo turnira, pa sezona ipak nije propala. Igrali smo u Debrecenu, Saudijskoj Arabiji... imali dobre rezultate. Dva puta smo osvojili, a dva puta bili finalisti turnira. Ostalo nam je pored svega i lepo sećanje da se u Kini sve plaća aplikacijom sa telefona, što umnogome olakšava život sa te strane.

Aleksa je kao gimnazijalac imao želju da ide "preko bare", da uz košarku na nekom od koledža stekne i vrhunsko obrazovanje.

- Kod mojih roditelja, Jovana i Mirjane, na prvom mestu bio je dobar uspeh u školi, a to znači petice. Zatim je na red dolazilo sve ostalo. Jedinac sam, a oni su zaslužni za to kakav sam čovek danas. Želja mi je bila da idem u SAD, ali taj cilj nisam ostvario. Omela me je povreda kolena, bio sam razočaran... Sada, srećan sam što nisam otišao. Jer iskustva nekih koje znam da su to uradili govore da nije baš sve tako bajno, naročito u tuđini biti sam.

PRESKAKALI OGRADU DA BI IGRALI

- ČARI studentskog života okusio sam u Novom Sadu, živeo u studentskom domu "Slobodan Bajić", a moj fakultet je bio odličan. Sve je bilo praktično, okrenuto radu, praksi i pripremi za posao. Ceo tim Limana, Stefan Stojačić, Stefan Kojić, Mihajlo Vasić, Jovan Antić, Milan Isakov, završio je fakultete i tu su psiholog, ekonomista, matematičar, programer... svi su obrazovani momci. Igrali smo basket na "Đačkom igralištu" i posebno na terenu Osnovne škole "Jovan Popović", gde smo preskakali ogradu. Odatle je sve krenulo, ali nismo mnogo odmakli, jer sada treniramo na terenu iza studentskih domova na keju.

Trenutno živi od košarke, ali ima zanat u rukama kojem će se vratiti kada završi sportsku karijeru.

- Basket je mnogo napredovao, dolaze mlađi, bolji, jači... Naporniji je sport od košarke, ima kontakata, brža je igra i pitanje je dokle će telo da izdrži. Moj cilj trenutno je da budem spreman za OI u Parizu, da mi to bude kruna karijere, a realno bi bilo da se posle toga posvetim drugim stvarima. Fizički ću, smatram, moći da izdržim taj tempo. Međutim, odsustvo od kuće i želja da budem sa Lukom i Vanjom je mnogo jača. Ne bih da propuštam momente...Roditeljstvo se ne može rečima opisati. Kada u život uđe dete, sve ostalo stane i ono je prioritet. Luka je imao mesec dana, a ja sam otišao na tri nedelje u Japan. Bilo mi je teško da se odvojim, ali ipak znao sam da su dobro i želeo da ih učinim ponosnim. U svemu imam podršku supruge i cele porodice - zaključio je Ratkov.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ECOMONDO: Centralno mesto za dijaloge o održivim praksama, tehnološkim rešenjima i inovacijama