RADE BOGDANOVIĆ: Srbiji je potrebno 11 Gudelja

ODIGRALI su maksimalno angažovano, pokazali karakter, biće bolje u narednoj utakmici, bodovi znače zbog samopouzdanja...

Foto Z. Jovanović Mačak

Fraze koje svakodnevno čitate u medijima kako od trenera, tako i od većine fudbalskih ljudi ne samo da nisu deo vokabulara nekadašnjeg asa brojnih evropskih i azijskih klubova Radeta Bogdanovića (50), nego mu je najblaže rečeno muka od njih. Idealan sagovornik za svakog ko poželi da čuje ili pročita što većina misli, a ne sme da kaže, proveo je dva sata u poseti našoj redakciji. A s obzirom na to šta je sve rekao, utisak je da je bilo malo i pet...

- Mala smo država, nekako smo naslonjeni jedni na druge. Jedni neće da se zameraju jer su prinuđeni na saradnju. Ima tu hiljadu razloga, ali ja lično mislim da je uvek bolje reći ono što misliš, jer ljudi uvek s tobom znaju na čemu su. Mislim da bi čovek trebalo svakog jutra da se pogleda u ogledalo, pa mu bude lakše kad ne folira sam sebe. To je bar moj osnovni moto - objašnjava Bogdanović zašto ne "zarezuje" imena i funkcije.

Igračku karijeru započeo je u sarajevskom Željezničaru daleke 1988. kao 18-godišnjak protiv podgoričke Budućnosti.

- Uspomene na taj period su pretežno bolovi u kuku, kolenu jer se tad treniralo na šljaci, onoj crnoj, gde posle treninga nismo mogli da se prepoznamo, jer nisu to bili današnji uslovi što deca imaju. To je bila ona crna, teška šljaka gde je traktor ulazio da bi malo poravnao teren da bi se moglo trenirati.

Fudbalsko odrastanje obeležili su asovi iz slavne generacije kluba sa "Grbavice", koja je stigla do polufinala Kupa UEFA.

- Došli smo se sa turneje iz Francuske, a Nikola Nikić se tad vratio iz Grčke. U Murskoj Soboti u hotelu kažu mi ti si sa Nikolom u sobi. Uđem ja u sobu i nađem ga on leži na podu digao noge na zid i čita Dostojevskog. Au šta me snađe... A sledeće godine pretposlednja utakmica u šampionatau SFRJ Napredak - Željezničar. Igramo mi u Kruševcu i ako izgubimo sa četiri gola razlike ispadamo. Prvo poluvreme 3:0 za Napredak. Uđemo mi u svlačionicu Simo Krunić govori: "Joj ja došao iz Druge lige, sad ću sa Željom ponovo da ispadnem." Neko mu govori nije trebalo ni da dolaziš. U jednom trenutku Nikola Nikićkaže: "Šefe boli me stomak ubio me proliv, jeo sam jagode u Hotelu 'Livade' ja ne mogu više" - i trener izađe iz svlačionice, ostavi nas. Kad je izašao uspeli smo da se stisnemo i ostane 3:0, Napredak ispadne iz lige.

Nameštaljki je, kaže, bilo u doba stare Jugoslavije i to ni za koga nije tajna.

- Ovi danas šteluju utakmice kao čobani. Realno. Šteluju utakmicu da svi znaju. Mi ostavimo Rad 1988. u ligi, vode 2:0, mi ih pustili. Doduše, ja nisam znao za to, bio sam klinac. To uvek znaju tri, četiri igrača. Šutnem ja sa 30 metara, ona promeni pravac i dam gol za 2:1 u 85. kad me levi bek Grbović izuo iz cipela. Ja ležim previjam se, a on stao iznad mene i kaže mi: "Pričaj malo sa svojim igračima". Uvek je u fudbalu bilo igre sa političkog, regionalnog, ali je jedina razlika što se ovde šteluje od prvog kola.

Trenerski poziv je po njegovim rečima "rak-rana".

- Najveći problem srpskog fudbala je struka još od 1993, 1994. godine. Ovo što mi sad plaćamo je taj nerad, a ovo sad što mi ne radimo platićemo za 15 godina još više. Lošem stanju je malo doprinela i UEFA, a mi samo produbili. Nakon što su trenersku školu preuzeli Milovan Đorić i ta bratija, imaš situaciju da više nemaš kadar.

"Prelaz" na međunarodni fudbal i iskustva iz brojnih klubova u kojima je igrao (Pohang, Džef junajted, Atletiko, Breda, Verder, Arminija i Al Vahda) doneo je i salve smeha kada se Rade prisetio saradnje u Madridu sa čuvenim italijanskim stručnjakom.

- Veću budalu od Sakija ja nisam video. Nije to samo moje mišljenje, to misle i Španci. Milan, reprezentacija... Očekuješ sad nekog velikog stručnjaka. Video sam ga u parku kada je pio tablete. Puna šaka tableta. Kažem Jugoviću, ovaj Italijan, znaš koliko pije tableta, ima sigurno deset bolesti.

Foto Z. Jovanović Mačak

Sledi i "poentiranje" iz svlačionice...

- Čovek zakaže ujutro u sedam sati analizu utakmice Italije protiv nekog u Americi i uzeo štap, a Španci spavaju dok on priča, Kiko posebno, samo nas nekoliko stranaca gledamo jer smo ga se bojali. On je samo pričao o čuvenom biciklisti Pantaniju, kako je on izdržljiv, čovek se par godina posle toga ubio. Kad se to desilo, ja zovem Jugovića i kažem Saki je sledeći, samo je njega hvalio. I dalje ne mogu da shvatim da je čovek bio u Milanu. Sa druge strane Radomir Antić je imao jednu od najboljih priprema za utakmicu, on nije snimao, on je slikao protivnika. Iz njegovih analiza si o svakom rivalu mogao sve da znaš.

O klupskom fudbalu u našoj zemlji je teško čuti bar nešto pozitivno od Bogdanovića.

- Naš najveći problem je domaći fudbal, liga. Reprezentacija dođe odigra tri, četiri, pet utakmica godišnje. Mi se nekako previše zamaramo reprezentacijom, naravno da je vrlo bitno da ona odlazi na velika prvenstva, ako ništa onda zbog finansija koje se posle koriste za klubove, ali realno naš fudbal i naša organizacija... Ne znam da li ima gore organizacije u celoj Evropi. Naša država ima 7,5 miliona stanovnika, imamo 20 klubova u Superligi, kvalitet se razvodnio na sela.

Iz bogate karijere ostala su samo tri meča za nacionalni i to u momentu kada se reprezentacija nalazila u Aziji.

- Jedini sam igrač koji je napustio letovanje na Tajlandu, vratio se u Tokio, sredio sebi vizu, otišao u Koreju i hotelsku sobu platio gde je smeštena reprezentacija zato što organizator turnira FS Koreje dao određeni broj soba Savezu. Naši su poveli neke "slepe putnike" i bili su smešteni u sobi koja je pripadala meni.

Komentarisao je Rade i aktuelnu situaciju među "orlovima" i nedavnu kritiku kapitena Srbije.

- Nagazio sam Kolarova, jer sam smatrao da Srbija ne zaslužuje da joj tamo neki levi bek otkazuje utakmicu četiri sata pred početak meča. To mi je bilo baš nekako ogavno i prema selektoru, Savezu i prema svim fudbalerima. Naš neodlazak na EP je pokazao da smo promašili sa kapitenom i da smo promašili sa tom promenom. Nama je potrebno 11 Gudelja u reprezentaciji, neprimetnih van terena, skromnih, profesionalnih, tehnički obučenih i da im srce kuca za Srbiju. Nemanja nije dete rođeno u Srbiji, napravio je karijeru u inostranstvu, ne guraju ga menadžeri u selekciju.

Pominje bivši as i odlazak mladih u inostranstvo.

- Deca sad više nisu gladna kao što su nekad bila. Nije to samo fudbalski da sazriš, to je više mentalno. Ovaj mali Filip Stevanović ide u Mančester siti, zamisli kad on dođe samo na onaj parking, to su veoma velike promene.

Dodirne tačke sa fudbalom naš sagovornik i dalje ima samo kroz komentarisanje aktuelnih zbivanja u medijima.

- Na kraju karijere imao sam želju da radim u fudbalu i bio sam u FK BASK, tada sam se svega nagledao. Završio sam B i A licencu za trenera, ali nisam u fudbalu. Ponekad me pitaju iz Južne Koreje da im pošaljem nekog igrača, ako se to može nazvati nekim menadžerstvom. Čekam privatizaciju da se "dočepam" nekog fudbalskog kluba, a nadam se da će privatizacija klubova biti mnogo biti bolja nego privatizacija fabrika. Hteo bih da uzmem nekog trećeligaša jer je tu rad sa decom najbolji. Trenerski posao me ne zanima, jer svoj mir ne bih dao za sva blaga ovoga sveta, ja da otirač budem nekom neću - zaključio je nesvakidašnji i uvek poželjni sagovornik.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije