EMIR KUSTURICA: Maradona - to je najveća životna predstava koja se odvijala pred celim svetom

Novosti online

28. 11. 2020. u 11:16

DA je duže živeo, šta bi još moglo da bude kada je već sve bilo.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Марадона - то је највећа животна представа која се одвијала пред целим светом

FOTO: AP

Izgubljenu slobodu širom planete, budio je u našem pamćenju svojim volejima, od sve većih poniženja u ovom nevremenu štitilo nas je sećanje na njegove driblinge, golove koje je davao prkoseći gravitaciji i svetskoj sili, čak i kada se pomogao rukom, praštali smo, jer tada je pravda bila preča od zakona.

Praštali smo tako drugi gol protiv Engleza jer onaj prvi nije bio samo čin osvete Tačerki za Foklande, to je bio dribling kao ples koji nas udaljava od smrti. Nikada i ničemu se toliki svet, odjednom, nije radovao kao Dijegovim golovima. Teško da je, zbog bilo čega, bilo gde, u mirnodopsko vreme, proizvedena tolika radost. Kada sam mu to rekao na Kubi, u bašti hotela Nacional, on mi je vrteći havanu u zubima, cirkajući margaritu odgovorio:

– Jesi ti siguran da je tako?

– Jesam kako nisam!

– Zakuni se!

– Kunem se!

– Zaboravljaš na mene. Ja sam se u Meksiko Sitiju radovao više od svih vas zajedno!

Od Somalije, do Meksiko Sitija, Hanoja do Konga, slinavi dečaci su prvo videli njegove driblinge, ako nisu bili vršnjaci, vrteli su video snimke, i znali kako je to dečak – "El Pibe", za kojeg se, kasnije, samo činilo da je odrastao. On je ostao "El Pibe" u duši koju je telo slušalo, verovali su na poljanama, ulicama i sokacima, jer kako bi drukčije, kasnije, mogao da sve protivničke igrače i neprijatelje predribla, izbaci iz kukova, izvrti na petoparcu, zamanta ih kao da su se vozili na ringišpilu.

Tako su sirotani širom planete odrastajući, za razliku od "El Pibea", dobili svog pi-ar-a, zaštitnika, Božiju ruku, mađioničara koji, kada nije više mogao da ih štiti driblinzima i uz plač se oprostio od fudbala, njegova reč se čula kao sirotinjska pesma; gde god se pojavio, prvo je pokazivao tetovaže Če Gevare, Kastra i pustio nam na maštu da zamišljamo koga nismo videli na njegovoj koži. Kako kažu njegovi zemljaci, on nije bio komunista iako nije ništa posedovao, on je bio najveći borac –  "antiimperijalista". Kada se jednom u Buenos Ajresu pojavio brat Bila Klintona, Dijegu je prijatelj javio u kojem hotelu je gringo odseo. Dijego je pozvao sobu Klintonovog brata i rekao mu:

"Šta ti tražiš ovdje, dr***ijo? Ko te pustio? Ja ne mogu u Ameriku, jer ste mi napakovali doping, a ti ‘ladiš m**a u mom gradu!”

Maradona je u svojih 60 godina sastavio dva veka, onaj u kome se rodio i kasnije postao "Bog od blata" i ovaj u kojem je, nažalost, umro usamljen u Buenos Ajresu, u kući za koju sumnjam da je bila njegova. Nije mario za imetkom, voleo je život, trošio više nego što je zarađivao, novac je bio jedna od retkih zavisnosti koja ga je mašila. Da je bilo drukčije, možda ne bi umro usamljen, tek pušten iz bolnice. Našao bi se neko da ga neguje. Verujem da on to nije hteo. Ne treba zaboraviti da to nije bio prvi put da umire. Jednom sam svedočio kolapsu, srčanom napadu, gde se posle dva dana iz bolnice pojavio u Ramosovom noćnom klubu odakle su finansirani, svake godine, Dijegovi rođendani, pretvarani u "religiozne procesije".

Veliki tipovi ne umiru iz prve, ali mnogi, kao Dijego, završe sami na smrtnoj postelji. To su životne utakmice sa najbližima jednako žestoke kao one na stadionima ili iz magle i polusvesti, kada je posle neba dodirivao dno. I tada je znao da ga gledamo, ali nije zaboravljao da digne šaku i onima kojima je trebalo, pokaže srednji prst. Tada smo znali da nije sve propalo i da ima nade u povratak. Ako je lako potrošio sve zarađene novce, niko opet od velikih nije tako teško došao do novca. Više puta mi je pokazao noge ispod kolena, tu su nedostajali čitavi delovi kosti, to su bile rane ratnog veterana, moglo je biti da je stigao iz, Iraka, Somalije, Avganistana, Libije, Sirije.

Radeći film o "El Pibeu", putovanja u Buenos Ajres su nekoliko puta bila zaludna. Zove me jednom srećan što ćemo drugovati: "Brate, čekam te, biće ića i pića". Ja doletim u Buenos Ajres, a njega nigde. Nisam se uzbuđivao, iako je to bio prvi put da sam bio podređen nečijem autoritetu. Da je on ne samo velika pojava, sociološki fenomen, nisam svedočio samo u Napulju. Na premijeri našeg filma u Kanu se takva stvar nikada nije desila da je bilo koji glumac izazvao aplauz koji je u jednom trenutku pretio da će srušiti balkon Grand palea.

U Dijegovom srcu nije više bilo mesta, nije moglo da stane više ništa, pa je ono, na kraju odlučilo da se zaustavi. Toliko puta mu je poslužilo najbolje što može i sada više nije moglo dalje i to je rasplakalo planetu. Nekada su ljudi plakali za kraljevima i princezama, caricama i prinčevima, ali sada znamo da nikada nije bilo ni cara ni kralja koji su ovoliko rastužili ljudski rod. Nikada ranije talasi suza nisu klizili niz obraze belih, crvenih, žutih i crnih. Nije bio prvi koji je najviše želeo da bude voljen, ali nema od nesvetih da je neko bio obožavan kao on. Nije bio škrt. Imao je neizmerno velikodušan osmeh koji je, uz Rusku vakcinu, još jedino mogao da nas spase od korone. Dijego kao da je znao kako je Isus Hrist moral video kao milosrđe, sklonost ka slabijima. On je u ovaj vek istovario svoj prtljag u kome su se našli najuzvišeniji ideali i sklonost ka drogi.

"Ako je kokain droga, onda sam ja narkoman", rekao mi je, a onda se sažalio nad samim sobom.

"Emire, kakav bih ja bio fudbaler da se nisam drogirao"?

Malo ko će zaboraviti Dijega. Kada jednom vidiš trik mađioničara, zaborav nema šta da traži. Jedino što je Dijego otišao kada nije trebalo. U vreme korone i vremenu smrti, svi stojimo na izudaranim nogama Dijega Armanda Maradone i čekamo, u poluzatvoru, da nas pobiju koliko im bude trebalo, pa da nas leče koliko budu hteli.

Zapratite Novosti sport na Fejsbuku

(Iskra)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (5)

„Večiti derbi“ na velikom platnu: MaxBet i Evroliga predstavili film „Rivalstva“