GAZELINO VREME GODINE NE GAZE: Nekadašnja atletičarka Slobodanka Čolović sa Krfa gledala u pariske olimpijske krugove

NjENO atletsko vreme zauvek je stalo 1991. Rat je kao požar zahvatio rodni Osijek i morala je da ide. Otac Srbin, majka Hrvatica - zato! Tadašnji momak, a sada muž Milan Maričić (štoper u NK Osijek) takođe je imao "pogrešan" DNK.

FOTO: Privatna arhiva

 - Nećemo o tome - rekla je Slobodanka Boba Čolović, "Gazela sa Drave", kada smo se sreli u Ričijevoj palati na Krfu u srpskoj knjižari, biblioteci i Književnom klubu početkom jula.

Čolovićevu smo pozvali prošle nedelje pošto je Britanka Kili Hodžkinson osvojila zlatnu medalju u trci na 800 metara na OI u Parizu sa vremenom 1:56,72 minuta. Naša "gazela" je u svoje vreme na 800 trčala 1.56.51 što je nikad oboren rekord na ovim prostorima.

- Hoćemo o tome - obradovala se Boba, a onda je prvo ispričala kako je Olimpijadu gledala sa Tamarom Malešev, sjajnom skakačicom udalj i uvis, koja je zbog rata devedesetih "odskočila" čak u Ameriku, udala se i živi bez svoje zemlje.

I dve plemkinje naše atletike gledale su što i svi mi "obični".

- Otvaranje je bilo šokantno. Bože sačuvaj i zato zatvaranje nisam htela ni da vidim. Kada sam ja nastupala u Seulu 1988. to je bila svetkovina, a ovo u Parizu je uvreda. I da sam trčala u Parizu sa vremenom kao u Koreji bila bih treća. U Seulu sam bila četvrta, najgore mesto u svetu sporta - sažeto je počela Čolovićeva.

Ipak, za Bobu je Nole Đoković kralj svih pravih sportista. Kaže da je trenutak u kojem on ljubi krst posle četvrtfinala u Parizu više od zlatne medalje. Slobodanka sa ushićenjem priča kako se rukovala sa Novakom Đokovićem i malo joj je bilo žao što je nije prepoznao.

- Milan i ja smo šetali u blizini krfske luke, to je bilo pre Olimpijade u Londonu. Iznenada, Novak je sa Jelenom sišao sa svoje jahte. Prišli smo da ga pozdravimo i slikali se. Nisam htela da ga smaram sa mojom atletikom, ima Novak svoju misiju.
A atletska misija Slobodanke Čolović beše impresivna - ništa manje. Pobedila je čuvenu Jarmilu Kratohvilovu na 800 metara - što je bio šok svetskih razmera. A onda je na Olimpijadi 1988. bila iza istočnih Nemica Sigrun Vodars-Grau i Kristine Vahtel, kao i Kim Galager iz SAD.

- Ne bih da pričam o dopingu i istočnonemačkoj "školi" atletike. Svašta je o tome napisano i otkriveno, ali ja pre svega krivim sebe za četvrto mesto. Morala sam da uzmem medalju, ali se "skockalo" sve što ne treba - kaže Boba i nastavlja: - Ja sam nasledila Veru Nikolić. Godine 1987. sam oborila njen rekord. Sve moje trke su bila od 1:56 do 1:57 i pobeđivala sam... Iste godine u Budimpešti sam prvi put trčala sa svetskom rekorderkom Jarmilom Kratohvilovom i pobedila. To je bilo sedam dana pre Univerzijade u Zagrebu, kada sam postala svetska studentska prvakinja.

Olimpijada u Seulu je bolna tačka "gazele" Slobodanke. Priča kako je sa trenerom Miljenkom Rakom izbrusila formu i mogla se zakleti da će biti na samom vrhu. A onda, pred odlazak na Olimpijske igre, trenera Miljenka skinuše sa spiska putnika.

- Uvek je toga bilo u vrhunskom sportu - objašnjava. - Kada bi se putovalo na neke egzotične destinacije, pojavljivali su se "civili" u delegaciji, a to su oni koji nemaju veze sa sportom. Išle su i ljubavnice i supruge, a mi sportisti smo očajavali. Da sam imala Miljenka da spremimo taktiku, ne bih pogrešila na stazi.

Čolovićeva je karijeru završila 1991. kad je počeo rat. Imala je 26 godina i nikad nijednu trku u SFRJ nije izgubila. Mogla je da trči još deset godina.

- Moj suprug Milan je bio kapiten NK Osijek i imao je menadžera iz Grčke. Otišli smo u Grčku jer je sklopio ugovor za prvoligaški fudbalski klub...
Seća se Boba i prve pobede i kako je nastala legenda o njoj koja je upisana u sve hronike atletike bivše države.

- Pobedila sam na školskoj trci na 600 metara u šestom razredu sa 12 godina. Željko Leskovac, tada atletski trener u Osijeku, čuo je za to i došao u školu sa pitanjem: "Mala, hoćeš da treniraš? Nama sutra u Zagrebu treba trkačica na 1.500 a nemamo je! Treba nam jedan bod, a ti budi zadnja". Ja sam Željku rekla da pita mog tatu Nedeljka, jer ja nisam ni znala šta je atletika.

I dan kasnije, Čolovićeva je našla u Zagrebu da trči 1.500 metara na seniorskom Prvenstvu Hrvatske.

- Krenula je trka i ja sam počela da vodim. Do kraja sam vodila i pobedila. Nikad pre toga nisam imala nijedan trening, a to je bila 1977. godina - seća se naša sagovornica.
Sa 15 godina postala je šampionka Jugoslavije i postavila je rekorde SFRJ koji nikad nisu oboreni.

I mada rekosmo ranije da "nećemo o tome", interesovalo nas je kako joj je u Srpskoj knjižari nadomak Srpske kuće i kad je ona "prešla Albaniju" .

- Ja ovde radim, dočekujem naše ljude, a suprug trenira srpski fudbalski klub na Krfu... Naši ljudi dolaze i meni je dosta taj "dah" bivše zemlje. U Osijek idem ponekad, majka mi je umrla sad u februaru... Ljude delim na one koji to jesu i neljude - zaključuje Čolovićeva.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije