KAKO SE LEVICA DIGLA IZ PEPELA: Politikantske igre i klima u društvu presudili nacionalnoj desnici

UVEK valja računati na francuski levičarski revolucionarni duh.

Žan-Lik Melanšon / Foto AP

Tako je to bilo 1789. godine prilikom pada Bastilje, 1871. tokom Pariske komune, 1968. za vreme studentske pobune i u još sijaset drugih prilika. Tako je, na neki način, bilo i nedavno, na parlamentarnim izborima koji su zaustavili evropski trend i u sasvim drugom smeru okrenuli kretanje političkih struja na Starom kontinentu.

Moglo bi se reći da je "duh komune" i ovom prilikom izašao iz boce, bez obzira na to koliko su sada za to nepopularna vremena i na to što se sada francuski levičari trenutno međusobno bodu kao rogovi u vreći, nemogavši da se dogovore ni oko zajedničkog programa, ni oko imena premijera, ni oko reda kojim treba sprovoditi reforme, niti kako se postaviti prema ratu u Gazi ili u Ukrajini. Važno je da je ideja levice opet pobedila.

Čitava Evropa, pa i svet, skretali su udesno. Populisti su osvajali redom Mađarsku, Italiju, Austriju, Slovačku, Skandinavske zemlje, krajnji desničari bujali u Finskoj, Nemačkoj, Holandiji… U SAD se očekuje pobeda Donalda Trampa koji zastupa politiku "prvo Amerika", jaka nacionalna svest prisutna je i u Rusiji, Kini. I u Francuskoj su krajnji desničari i suverenisti osvojili najviše glasova na izborima za Evropski parlament. A onda je proradila internacionala.

Šta se zapravo dogodilo? Evropski izbori se održavaju po jednokružnom sistemu i tu na površinu ispliva realna politička volja naroda. Na parlamnetarnim izborima važi većinski sistem, pa se ide u dva kruga, a tu onda do izražaja dolazi viši stupanj - svest o političkoj odgovornosti. Do nje se stiže kroz politikantsku kombinatoriku, ali ona ipak odražava većinsku klimu u društvu, odnosno želju da se i dalje podiže brana za krajnju desnicu.

Tako nije uspela "melonizacija" Francuske, iako su se mnogi populisti, suverenisti, nacionalisti i patriote širom kontinenta ponadali da će upravo u jednoj od kolevki savremenih ljudskih prava i demokratije i delu vodećeg evropskog "dvomotorca" promovisati recept za konačni uspeh konzervativnih ideja.   

Tako su treći uspeli da postanu prvi, a prvi treći. Tako je levica došla do, za svakog matematičara, nelogične pobede, sa čak tri miliona glasova manje od suprotnog tabora. Voleo neko levicu ili desnicu, moraće da se složi da to oslikava klasični duh francuskog naroda.

 "Prebrojavanje krvnih zrnaca" u zemlji koju su proslavili jedan Zinedin Zidan, Mišel Platini i Kilijan Mbape, Šarl Aznavur i Toni Parker, Rejmon Kopa i Dalida, Iv Montan i braća Karabatić, Karl Lagerfeld i Pjer Karden, oni rođeni u inostranstvu ili koji vuku poreklo iza granice galskog dvorišta, na kraju, ovde, ipak ne prolazi.

Majke migrantkinje s bebama u naručju, ilegalci pod šatorima u parkovima, strani radnici koje poslodavci izrabljuju bez ugovora – sve su to slike koje kod većine Francuza ipak izazivaju empatiju. Pre izbora, po francuskim gradovima viđene su scene kako poneke meleskinje i crnci najpre plaču od zebnje za sutrašnjicu, a zatim, posle objavljivanja rezultata, od radosti.

Najavljivanje krajnje desnice da će ukinuti besplatno lečenje za ilegalne izbeglice izvesno je delom doprinelo njenom fijasku. Trvdi desničari su ekstremnoj levici poslednjih godina "ukrali" ogroman deo birača, insistirajući na socijalnoj pravdi, što je "originalni levičarski proizvod", na šta su još zaigrali na brizi za očuvanje nacije. A Francuzima je, očigledno, i dalje draža internacionala.  

Samo oni koji ne poznaju Robespjerove zemljake, nisu očekivali takav rezultat, bez obzira na to što su krajnji desničari iz osnova promenili imidž i izložili program koji ima dosta razumnih i dobrih ideja, sada kada je ljudima ratova i nebezbednosti navrh glave. Bili su to za neupućene prava drama, šok. S druge strane, vođa krajnjih levičara Žan-Lik Melanšon je sa svojim pristalicama slavio na pariskom trgu koji se zove Staljingrad. Pobedu su odneli njegovi nepotčinjeni, socijalisti i ekolozi, ali i komunisti, antikapitalisti, čak i trockisti.

Ovo i jeste, na neki način, komunistička zemlja. Radnički sindikati imaju ogromnu snagu, stečena prava zaposlenih teško je izgubiti, rano se ide u penziju, radi se samo sedam sati dnevno, godišnji odmor traje šest nedelja… Francuzu pauzu za ručak u kome lagano uživa u restoranu u blizini njegovog radnog mesta niko ne može da uskrati.  

Krajnji desničari su se žalili da su izgubili zbog "neprirodne koalicije" neolibarala i komunista. Ali, ovim drugima čak nije ni važno hoće li na kraju biti izigrani. Važno je da su ponovo pustili duha da izađe iz boce.

Vrlo je moguće da francuski levičari neće uspeti da se sastave da vladaju, gotovo je izvesno da će se njihova koalicija raspasti pre nego što je i zaživela, ali jedno je sigurno: vratili su radnike sebi i preokrenuli tok evropskih političkih trendova. Na trenutak ili na duže, ostaje da se vidi.

TEŠKE KOALICIJE

Koliko su "pobednici" u krhkoj situaciji pokazuje i to što je "makronistkinja" Jael Bron Pive upravo ponovo izabrana za predsednicu nacionalne skupštine. To je rezultat ad hok savezništva centrista i umerene desnice. Neki u tome vide i naznake moguće vladajuće koalicije u povoju. S druge strane, krajnja desnica uzvikuje da je reč o pravom političkom skandalu i gaženju volje jedanaest miliona Francuza, jer nijedan njihov predstavnik nije izabran za potpredsednika skupštine, novom političkom igrom ostalih aktera među kojima su i krajnji levičari. To još jednom pokazuje koliko je politička situacija u Francuskoj komplikovana i kakva klima vlada kada treba da se "zaustavi" krajnje desničarski blok

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije