SAMO PRIVIDNO DOBRE VESTI: Srđa Trifković otkriva da li će doći do stvarnih promena u spoljnoj politici Italije

IZBORI u Italiji doneli su samo prividno dobre vesti. Praktično je nezamislivo da dođe do stvarnih promena u spoljnoj politici zemlje, smatra istoričar i publicista Srđa Trifković.

Foto: Shutterstock/Ilustracija

Njegov tekst za magazin "Hronike" prenosimo u celosti:

Parlamentarni izbori u Italiji 25. septembra 2022. urodili su ubedljivom pobedom koalicije desnog centra koju predvodi stranka Đorđe Meloni. Italijanska braća sa 26 odsto glasova sada su ubedljivo najjača politička formacija, čime je Meloni sebi obezbedila premijersku poziciju na zasedanju novog sastava parlamenta 13. oktobra. Njeni partneri – Lega Matea Salvinija i Forca Italia Silvija Berluskonija – pretrpeli su osetan pad, osvojivši po osam odsto glasova. Zahvaljujući složenom izbornom zakonu, ove tri stranke će svejedno uživati apsolutnu većinu kako u Domu deputata od 400 poslanika tako i u Senatu od 200 članova. Ishod izbora u Italiji verovatno će imati blagotvoran efekat na sve autoritarniju i ideološki sve fanatičnije „progresivnu“ Evropsku uniju, posebno nakon prethodnih uspeha desnice u Francuskoj, Španiji i Švedskoj. Međutim, malo je verovatno – bolje rečeno, praktično je nezamislivo – da će doći do ma kakvih stvarnih promena u spoljnoj politici i geostrateškoj orijentaciji Italije.

Trostruki kontinuitet

Prema brojnim dobro obaveštenim italijanskim izvorima, uključujući uticajni list levog centra Republika („Meloni će poštovati sporazume“, 28. septembar), u završnici predizborne kampanje Đorđa Meloni je – pod uticajem odlazećeg premijera Marija Dragija – dala uveravanja zapadnim partnerima Italije da će obezbediti kontinuitet po tri ključna politička pitanja koja su im od presudnog interesa. Kako piše Tomazo Ćiriako u Republici,

Prvo: nova vlada će nastaviti da se pridržava obaveza prema Ukrajini, uključujući vojnu pomoć, i neće ni na koji način odstupiti od zajedničkih sankcija Moskvi. Drugo: stabilno i neosporno uporište Italije u NATO-u će ostati neprikosnoveno, bez oklevanja i odstupanja. Treće: nova vlada neće odstupiti od restriktivne budžetske politike prethodne vlade, kako bi se javni dug držao pod kontrolom.

Atlantizam, rusofobija i fiskalna disciplina je ono do čega je Dragijevim partnerima iz Davosa zaista stalo. Naravno, to će biti gorka pilula za Berluskonija – koji je godinama bio lično blizak Putinu – a posebno za Salvinija, koji smatra (sa punim pravom) da Italija bez deficitarnog investiranja nikada neće pokrenuti svoju stagnirajuću ekonomiju, da SAD i NATO snose veliku odgovornost za tragediju u Ukrajini i da su sve sankcije EU protiv Rusije katastrofalne za Evropu uopšte a za Italiju posebno.

Takođe 28. septembra, milanski dnevnik Koriere dela sera – nezvanični organ italijanskog establišmenta, ekvivalent Njujork Tajmsa u SAD – objavio je pažnje vredan izveštaj svog američkog dopisnika Federika Rampinija. On kaže da je vidna smirenost sa kojom je Bajdenova administracija reagovala na ishod izbora u Italiji odraz njenih geopolitičkih prioriteta. Odsustvo uzbuđenja u Beloj kući, kaže Rampini, nije samo plod činjenice da je Đorđa Meloni osudila Rusiju, podržala sankcije i obećala vojnu pomoć Kijevu. To je takođe odraz oslonca Bajdenove administracije na Veliku Britaniju i Poljsku, iako obe imaju konzervativne vlade – u poljskom slučaju vladu koja je potpuni antipod američkoj vladajućoj levici. Rampini zaključuje da alarm koji su levičarski američki mediji, predvođeni Si-En-Enom-om, Njujork tajmsom i Vašington postom, stalno zvonili na uzbunu u vezi sa konzervativnom društvenom i kulturnom agendom nove italijanske vlade, nema odjeka u Stejt departmentu, a još manje u Pentagonu:

Zadobiti stepen poštovanja koje je uživao premijer kao što je Mario Dragi je zahtevna misija. Meloni će morati da dokaže svoj čvrst atlantizam tako što će jednom zauvek ućutkati proputinovske sklonosti Matea Salvinija i Silvija Berluskonija. Ona će morati da nastavi i po mogućnosti da poveća italijanske isporuke oružja ukrajinskoj vojsci (do sada veoma skromne)… i da potvrdi podršku Rima kandidaturi Kijeva za buduće članstvo u Evropskoj uniji.

Zajedno sa zahtevom Brisela za strogom fiskalnom disciplinom, ovo je zahtevan zadatak. Ako ih Đorđa Meloni ispuni, time bi poništila često ponavljana obećanja pobedničkog tima da će zaštititi Italiju od beskrajnog uplitanja EU i staviti njene nacionalne interese ispred svih drugih argumenata.

Strateška greška

Nova vlada može da pristupi nekim reformama u društvenoj i kulturnoj sferi – barem privremeno – sve dok njeno osnovno geostrateško uporište ostane netaknuto i dok fiskalni okovi ostanu gde su. Meloni pravi stratešku grešku, međutim, ako misli da će joj kompromisi na spoljnom i ekonomskom planu kupiti pravo da sledi stvarno konzervativni društveni i kulturni program kod kuće, uključujući kontrolu imigracije i odbranu prirodne porodice protiv ispolitizovane homoseksualnosti.

Jednom kada se potvrdi nepokolebljiva pokornost nove italijanske vlade kolektivnom Zapadu predvođenom SAD, bez obzira na Berluskonijeve ili Salvinijeve sumnje, snage ludila sa obe strane Atlantika će sigurno krenuti u akciju. Brisel će insistirati na punoj usaglašenosti Rima sa svojom izopačenom verzijom „evropskih vrednosti“, posebno u držanju južnih pomorskih granica Italije otvorenim za beskrajni priliv „migranta“ iz Afrike, dok će s druge strane Vašington da se fokusira na tobože ugrožena „prava“ homoseksualaca, na transdženderizam i ničim ograničene abortuse.

Da Italiju vladajuće zapadne elite vide kao državu sa ograničenim suverenitetom, brutalno je pokazala predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen samo dva dana pre izbora. Ona je 23. septembra upozorila italijanske birače da neposlušnost može imati posledice. „Ako stvari krenu u neželjenom pravcu“, rekla je, „a govorila sam o Mađarskoj i Poljskoj, imamo sredstva“. Ona je pritom aludirala na uskraćivanje fondova EU u vrednosti od preko 13 milijardi evra Mađarskoj, sve dok ne obnovi ceo svoj pravosudni sistem u skladu sa željama Evropske komisije. Što se tiče Poljske, uprkos svojoj vodećoj ulozi u antiruskom frontu Varšava do sada nije dobila ni jedan cent iz fonda EU za oporavak od kovida jer odbija da se povinuje prošlogodišnjoj presudi suda u Strazburu i preda svoj pravosudni suverenitet Briselu.

Arogancija Ursule fon der Lajen je frapantna u svetlu činjenice da je Italija treći najveći neto davalac u budžet EU, i da je tako već decenijama. Ona izgleda ne shvata da bi Italija iza sebe ostavila brdo dugova ako bi izašla iz evrozone (a kamoli iz same EU), duga koji Nemačka – osakaćena sankcijama protiv Rusije – i drugi ne bi mogli da pokriju. Bez Italije, ostatak Evrope bio bi pogođen fatalnom finansijskom krizom koja bi se nadovezala na recesiju koja svakako dolazi 2023. godine.

Preporučujemo

Politika

2 43

U OPASNOSTI DVE EVROPSKE DRŽAVE: Profesor Srđa Trifković o velikoj krizi koja preti zbog podleganja američkom pritisku (VIDEO)

15. 09. 2022. u 19:00 >> 17:20

Politika

5 7

ŠEŠELj I RADIKALI SLAVE: Sjajne vesti za sve rusofile

30. 09. 2022. u 15:49

Poznati

0 0

OPROŠTAJ OD MIŠE: Preminuo frontmen popularne grupe iz devedesetih u 63. godini

30. 09. 2022. u 15:25

Fudbal

0 0

STIGAO U BESNOM DžIPU: A kad je reprezentativac izašao, nisu mogli da veruju kad su videli stajling (VIDEO)

30. 09. 2022. u 16:15

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije