SRBIJA BEZ NUKLEARNE ELEKTRANE JOŠ 30 GODINA? Profesorka Jasmina Vujić sa Kalifornijskog univerziteta o ulaganju u atomsku energiju

NEREALNO je očekivati da Srbija dobije nuklearnu elektranu u sledećih 30 godina, jer mora prvo da se uradi niz pripreminh koraka, u skladu sa zahtevima i preporukama Međunarodne agencije za atomsku energiju, ali i spoznajom da takva odluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost ovom programu.

Foto Privatna arhiva

Po mom mišljenju, koje sam iznela i na više skupova u SANU, Srbija eventualno može da učestvuje u investiranju izgradnje nuklearne elektrane u jednoj od susednih zemalja.

U najkraćem, ovo je mišljenje jedne od najuglednijih svetskih naučnica iz oblasti nuklearne energije, naše sunarodnice iz SAD Jasmine Vujić, o mogućnostima da Srbija dobije nuklearnu elektranu. Redovna profesorka Fakulteta za nuklearnu tehniku Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, bila je prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD i predsednica Organizacije svih dekana fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD. Sada rukovodi istraživačkim timovima za nekoliko američkih univerziteta, članica je stručnih komisija na svetskim univerzitetima i institutima u SAD, Japanu, Južnoj Koreji i Grčkoj.

Za "Novosti", profesorka Vujić objašnjava preduslove za dobijanje zahtevne i skupe nuklearne tehnologije.

- Odluka o moratorijumu na izgradnju nuklearnih elektrana je bila politička odluka, doneta u bivšoj Jugoslaviji. Druge republike bivše Jugoslavije nemaju moratorijum.

Srbija je davno izgubila korak u oblasti moderne nuklearne tehologije i to ne može da se nadoknadi za godinu ili dve, čak ni za 10 do 20, jer mora prvo da se uradi niz pripremnih koraka, u skladu sa zahtevima i preporukama Međunarodne agencije za atomsku energiju i prepozna da ova doluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost nuklearnom programu.

Foto Privatna arhiva

To, smatra Jasmina Vujić, podrazumeva pripremu celokupne nacionalne infrastrukture, razvoj zakonskih, kadrovskih, finansijskih, nadzornih, operativnih resursa koji će omogućiti bezbedan, dugogodišnji rad nuklearne elektrane i odlaganje istrošenog goriva.

- "Životni ciklus" u nuklearnom programu znači posvećenost ciklusu od minimum 100 godina, koji uključuje pripremni period od bar 10 do 15 godina, izgradnju elektrane koja može da traje i do 10 godina, efektivni rad elektrane od 40 do 60 godina, odlaganje istrošenog goriva i dekomisija elektrane. Kompanije, ni sa zapada ni sa istoka, ne žele da ulažu u izgradnju ove skupe tehnologije u drugim zemljama dok jasno ne vide svoj interes i svoju zaradu. Potpisivanje preliminarnih sporazuma o saradnji znači veoma malo.

Da li Srbija ima dovoljno kadrova za rad u nuklearnoj elektrani?

- Srbija nema ni blizu dovoljno kadrova, počevši od kvalifikovanih zavarivača, do nuklearnih inženjera, mašinaca i tehnologa sa znanjem nuklearne i radijacione hemije.

Na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu je pre skoro 30 godina ukinut Odsek za tehničku fiziku na kom su proučavani nuklearna energetika i rad nuklearnih reaktora.

Nešto se malo proučava na Mašinskom fakultetu, ali to je daleko od minimuma neophodnog znanja. Institut za nuklearne nauke Vinča se decenijama sistematski uništava, tako da su stručnjaci u nuklearnoj tehnologiji i energetici ili otišli u penziju, ili u inostranstvo.

Kako gledate na izraženu spremnost Srbije da gradi nuklearnu elektranu Pakšu u Mađarskoj i reakciju EU da slična ruska tehnologija reaktora nije prisutna ni u jednoj članici Unije?

- Nije tačno da nuklearne elektrane ruskog dizajna nisu prisutne u EU. Ima 16 nuklearnih reaktora ruskog dizajna (VVER - reaktori hlađeni vodom pod pritiskom), i to u Češkoj šest, u Slovačkoj četiri, a još dva su u izgradnji, u Bugarskoj dva i u Mađarskoj četiri. Da ne zaboravimo Ukrajinu, sa 15. Reakcije EU su političke.

Srbija je okružena trima zemljama koje imaju nuklearne elektrane, u EU ih ima više od 100. Koliko su opravdani strahovi od havarija?

- Komercijalne nuklearne elektrane su počele da rade posle Drugog svetskog rata, to je ogromno iskustvo od preko 70 godina. Dogodile su se samo tri ozbiljne havarije - Ostrvo Tri milje, Černobilj i Fukušima. U sva tri slučaja, pored određenih propusta u dizajnu, najveću odgovornost za havarije su snosili operateri. Niko nije poginuo od posledica havarije na elektranama Ostrvo Tri milje i Fukušima, a u Černobilju je oko 50 radnika poginulo od požara i eksplozija - koje nisu bile nuklearne - ili ozračavanja dok su radili na saniranju. Ako se to uporedi sa brojem poginulih tokom havarija u hemijskoj i petrohemijskoj industriji (Bopal, Indija), pucanja brana na hidroelektranama, saobraćajnih i avionskih nesreća, vidimo da je razlika u broju poginulih ogromna, a strah od potencijalnih nuklearnih havarija preteran.

Posle nuklearne katastrofe u Černobilju, i kasnije u Fukušimi, entuzijazam sveta prema atomskoj energiji ipak je opao. Sada se taj trend menja, šta se promenilo?

- Nuklearne elektrane proizvode minimalne količine ugljen-dioksida, za razliku od termoelektrana. To najbolje znaju mnogoljudne zemlje, Kina i Indija, koje su posvećene ubrzanoj gradnji nuklearnih reaktora. Što se tiče Evrope, najbolje je shvatiti zašto je došlo do promene na primeru Nemačke. "Zeleni energetski plan" je imao za cilj da smanji emisije ugljen-dioksida u Nemačkoj za 80 odsto do 2050. godine u odnosu na nivoe iz 1990, i da se ubrzano ulaže u obnovljive izvore, vetrogeneratore i solarne PV elektrane, uz veliku državnu pomoć. Iznenadno gašenje 10 nuklearnih elektrana, sa 12 odsto udela u proizvodnji električne energije, pod pritiskom partije Zelenih, doveo je do negativnih posledica, pa Nemačka mora da prodaje višak električne energije iz obnovljivih izvora po niskoj ceni, kad ima vetra i sunca, a uvozi iz Francuske skupu "nuklearnu struju", kad ih nema. Energetski izvori iz "zelene agende" jednostavno nisu efikasni, a električna energija koju proizvode znatno je skuplja. Cena ove zamene je procenjena na 12 milijardi dolara godišnje. Nemačka gasi nuklearne elektrane i zamenjuje ih termoelektranama na ugalj! Stoga je francuski predsednik Makron predložio Agendu 2030, koja uključuje ubrzanu izgradnju nove generacije nuklearnih reaktora u Francuskoj.

Kakve su vaše aktivnosti u SAD vezane za nuklearnu energiju?

- U SAD se trenutno dosta ulaže u razvoj nove generacije nuklearnih reaktora male snage i moje aktivnosti vezane za ove programe su višestruke. Od 2011. godine rukovodim Konzorcijumom za nuklearne nauke i nuklearnu bezbednost, i upravo smo treći put uzastopno pobedili na konkursu američkog Ministarstva za energetiku i treći put obezbedili finansiranje ovog programa od 25 miliona dolara za sledećih pet godina.

Cilj Konzorcijuma je, uz istraživanja, obrazovanje sledeće generacije nuklearnih stručnjaka i naučnika. Takođe, u skladu sa željom da se što pre počne sa izgradnjom nove generacije reaktora, američki Kongres je naložio američkim akademijama za nauku, tehniku i medicinu da analiziraju različite moderne nuklearne gorivne cikluse. Član sam komisije od 16 stručnjaka koje je izabrala Akademija i sada pripremamo preporuke za američko Ministarstvo za energetiku, Nuklearnu regulatornu komisiju i Nacionalnu administraciju za nuklearnu bezbednost.

Da li ste spremni da se uključite u aktivnosti oko nuklearne energije u Srbiji?

- Uvek sam bila spremna da pomognem svojim znanjem i iskustvom. Nažalost, čini mi se da u Srbiji postoji otpor prema tom angažovanju. Na primer, u oktobru 2012. je održan naučni skup, u organizaciji SANU, "Energetika i životna sredina", gde su obrađena pitanja vezana za nuklearne elektrane, termoelektrane, hidroelektrane i ostale obnovljive izvore, kao i njihov uticaj na životnu sredinu, uključujući panel diskusiju o održivoj energetici i regionalnoj saradnji. Ovaj naučni skup je bio izvanredan i monografija je izdata 2013.

Nažalost, niko od zvaničnika se nije pojavio na skupu, niti na promociji monografije, uključujući tadašnju ministarku za energetiku, kojoj sam lično uputila pismo da me primi. Nikad nisam dobila odgovor.

Profesorka Vujić u poseti postrojenju za recikliranje istrošenog nuklearnog goriva u Francuskoj, Foto Privatna arhiva

NAMETANjE "ZELENE AGENDE"

- Kad govorimo o "zelenim izvorima", moram da naglasim da idealni energetski izvori ne postoje. Možemo uvek da diskutujemo o rizicima po stanovništvo i okolinu od kojih nijedan energetski izvor nije imun, o njihovoj efikasnosti, o proizvodnoj ceni, o štetnim emisijama ili o količini proizvedenog štetnog otpada. Svaka država mora da donese odluku koje energetske izvore će da koristi, i u kom procentu, zasnovano na specifičnostima date države, a ne na osnovu nametanja neke "zelene agende" - zaključuje Jasmina Vujić.

Preporučujemo

Svet

1 4

NAJVIŠE MILIJARDERA JE STUDIRALO NA OVIM UNIVERZITETIMA: Samo jedan nije iz SAD i državni je

02. 05. 2021. u 10:05

Svet

1 0

CENA „ZELENIH AMBICIJA“: Struja drastično poskupljuje, a Nemačka zatvara nuklearne elektrane, u Francuskoj kvarovi

08. 01. 2022. u 21:15

Ekonomija

1 1

GAS I NUKLEARNA ENERGIJA "POZELENELI": Nacrt predloga o investicijama u održive izvore Evropske komisije izazvao neslaganja među članicama

05. 01. 2022. u 09:47

Svet

0 1

BERLIN UBRZAO UKIDANjE NUKLEARKI: Nemačka isključila tri od šest poslednjih nuklearki

01. 01. 2022. u 18:26

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije