Svet

U MOM GRADU NIJE BILO BEZBEDNOG MESTA: Avganistanski novinar o greškama Amerikanaca, usponu talibana i propalim snovima

Новости онлајн

25. 08. 2021. u 14:03

AVGANISTANSKI novinar Bilal Sarvari bio je svedok pada talibana 2001. i transformacije svoje zemlje. Sada smatra da su SAD propustile priliku da donesu Avganistanu mir.

У МОМ ГРАДУ НИЈЕ БИЛО БЕЗБЕДНОГ МЕСТА: Авганистански новинар о грешкама Американаца, успону талибана и пропалим сновима

Foto: Printskrin/Jutjub

U autorskom tekstu za Bi-Bi-Si Sarvari je pružio insajderski uvid u situaciju u Avganistanu i neuspeh američke politike u toj zemlji.

- Godine 2001. prodavao sam tepihe u Perl kontinental hotelu u Pešavaru, Pakistan. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam u pauzi između prodaje pogledao TV i video snimak putničkog aviona kako se zaleće u zgradu Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Onda je došao i drugi avion i još jedan koji je udario u Pentagon.

Naši životi nikada neće biti isti.

Međunarodna pažnja momentalno se okrenula ka Avganistanu, gde su vladajući talibani optuženi da su pružili utočište glavnom osumnjičenom za napad, Osami bin Ladenu i njegovoj Al Kaidi.

Sutradan stotine stranih medijskih ekipa okupilo se u lobiju hotela u očajničkoj potrazi za ljudima koji govore engleski i koji bi radili za njih kao prevodioci u Avganistanu. Prihvatio sam tu ponudu i od tada nisam stao - piše Sarvari.

- Nisam živeo u Avganistanu od detinjstva. Moja porodica je pobegla pred nasiljem građanskog rata devedesetih, kada su se sovjetske trupe povukle. Kada sam ušao u Kabul prvi put posle toliko godina, bio sam šokiran stepenom uništenja, zgradama svedenim na gomilu šuta i iskrivljenog metala. Buka sa ulica je nestala. Ljudi su bili siromašni i bojali su se.

Prvobitno sam radio za televiziju Abu Dabija i bio sam smešten u hotelu Interkontinental sa još petoro drugih novinara. Svakog jutra sam se budio uplašen jer je Kabul postao glavna meta američkih bombardera. Poznati Al Kaidini operativci i talibani ulazili su i izlazili iz našeg hotela i viđali smo ih po ulicama. Noću su odjekivale eksplozije. Pitao sam se da li je naš hotel sledeći. A onda su jednog jutra, početkom decembra, talibani otišli.

U roku od nekoliko sati ljudi su ponovo čekali u redovima ispred berbernica da skrate brade. Ritmična avganistanska muzika odjekivala je ulicama, ispunivši vakuum koji su ostavile eksplozije. Avganistan je ponovo rođen tog jutra.

Od tog trenutka pratio sam iz prve ruke svakodnevni život Avganistanaca, njihov povratak u normalu. Više nisam bio prevodilac već novinar. Od Tora Bore na istoku do bitke Pai Koat u Paktiji, video sam rušenje talibana.

Njihovi borci nestali su u planinama ruralnih oblasti, a vođe su pobegle u Pakistan. Sada mi je jasno da je to bila propuštena prilika, vreme kada su Sjedinjene Države morale da sednu sa talibanima i dogovore mirovni sporazum.

Video sam istinsku spremnost među talibanima svih rangova da polože oružje i nastave svoje živote. Ali, Amerikanci to nisu želeli. Činilo mi se, a i mnogim drugim Avganistancima, da je osveta za 11. septembar bila njihova motivacija.

Godine koje su usledile bile su katalog grešaka.

Siromašni i nevini avganistanski seljani su bili bombardovani i zatvarani. Spremnost avganistanske vlade da dozvoli strancima da vode rat stvorila je jaz između vlade i naroda. Jasno se sećam incidenta kada su Amerikanci greškom uhapsili i zatvorili taksistu Sajeda Abasina na auto-putu između Kabula i Gardeza. Njegov otac, gospodin Rošan, bio je stariji i legendarni radnik Ariana erlajnsa. Kada je greška otkrivena, Abasin je pušten na slobodu. Ali drugi nisu imali takve kontakte i veze i nisu bili te sreće.

Amerikanci su nastavili sa brutalnim pristupom, što je dovelo do prekomernog gubitka života običnih Avganistanaca. U očiglednom pokušaju da minimalizuju broj američkih žrtava, prednost su davali dronovima i bombama umesto timovima na terenu. Poverenje u Amerikance je počelo da nestaje, kao i nade da će mirovni pregovori biti organizovani.

Postojale su naznake šta bi Avganistan mogao da postane. Mogao sam da se vozim otvorenim putem hiljadama kilometara bez straha da ću umreti. Prelazio sam zemlju uzduž i popreko, od Kabula do udaljenih sela u provincijama Kost i Paktika kasno noću ili rano ujutru. Avganistan ima neverovatne pejzaže.

Prekretnica je bila 2003. godina.

Tada su pobunjenici počeli da uzvraćaju obnovljenom snagom. Jasno se sećam jednog dana - kada je ogromni kamion bomba probio srce Kabula, zatresavši grad i polupavši prozore. Bio sam jedan od prvih novinara na licu mesta i i dalje me progoni ono što sam video. To je bilo moje prvo iskustvo sa onim šta će postati novo normalno, nametnuta činjenica - pokolj, meso i leševi na krvavom tlu.

Stvari su se samo pogoršale. Kasnije smo shvatili da su kamioni bombe i samoubilački napadi na avganistanske snage, strane trupe i nenaoružane civile početak veoma brutalnog poglavlja ovog sukoba. Kao odgovor na to, Amerikanci su pojačali vazdušne napade, ovoga puta proširivši listu talibanskih meta na svadbe i sahrane u ruralnim delovima zemlje.

Obični Avganistanci počeli su sa strahom da gledaju u nebo. Prošli su dani gledanja u svitanje, sumrak ili zvezde u potrazi za inspiracijom.

Na jednom putovanju do doline reke Argandab, blizu Kandahara, hteo sam da obiđem čuvene narove. Kada sam stigao do reke, njom je tekla krv. Video sam mikrokosmos onoga šta se dešavalo u toliko mnogo ruralnih oblasti Avganistana.

Talibani su poslali svoje borce u dolinu, dok su vladine snage radile sve što su mogle da ih potisnu. Dve strane borile su se za kontrolu nad ovom oblašću, dok su obični Avganistanci bili zaglavljeni u sredini. Tog dana sam izbrojao 33 vazdušna napada. Zaboravio sam koliko je bilo talibanskih samoubilačkih bombaša. Domovi, mostovi i voćnjaci su bili uništeni.

Mnogi američki vazdušni napadi bili su odgovor na netačne informacije koje su im davali oni koji su želeli da se osvete ili reše sukob oko zemlje na seoskom nivou. Sve veći nedostatak poverenja između Amerikanaca i Avganistanaca doveo je do toga da Amerikanci nisu mogli da razluče šta je istina a šta laž.

Talibani su koristili ove napade da nahuškaju Avganistance protiv vlade, a to je bilo i plodno tlo za regrutovanje.

U tom periodu, između 2001. i 2010. godine, avganistanska generacija 11. septembra, mladi koji su dobili priliku da studiraju u Indiji, Maleziji, SAD i Evropi, vratili su se kako bi ponovo izgradili zemlju. Ta nova generacija se nadala da će biti deo velikog nacionalnog oporavka. Umesto toga, našli su se suočeni sa novim izazovima. Videli su Amerikance kako ponovo daju ovlašćenja i regrutuju ratne poglavice. Videli su korupciju. Kada realnost postane toliko udaljena od ideala, svakodnevna pragmatičnost postaje glavna pokretačka sila. Počela je da preovladava kultura imuniteta.

Pejzaži naše zemlje su varljivi.

Prelepe doline, visoki vrhovi, zavojite reke i šume mogu da obmanu. Te mirne scene nisu običnim Avganistancima pružile nimalo mira. Nema mira ako niste bezbedni u svom domu.

Pre četiri godine otišao sam na svadbu u jednom selu u provinciji Vardak. Kada je pala noć ljudi su se okupili i počeli da jedu pod zvezdama. Nebo je bilo vedro. Iznenada je odjeknula grmljavina dronova i aviona. Bilo je očigledno da se u blizini odvija neka operacija. Osećaj propasti "pao" je na svadbeno slavlje.

Kasnije te večeri podelio sam obrok sa ocem talibanskog borca, koji mi je do najsitnijih detalja opisao kako je njegov sin ubijen u Helmandu. Sin mu je imao 25 godina i ostavio je mladu ženu i dvoje dece.

Ostao sam bez teksta dok mi je otac sa melanholičnim ponosom pričao kako je on samo skromni farmer, dok je njegov sin bio talentovani borac koji je verovao da se bori za drugačiji život. Video sam mu na licu bol i tugu. Pod talibanima muzika nije bila dozvoljena čak ni na venčanjima, pa su ovakva okupljanja zapravo bila puna ovakvih tužnih priča.

Ljudi često zaboravljaju ljudske žrtve talibanske strane. Tu su udovice, očevi koji su izgubili svoje sinove, mladi sa obe strane koje je rat obogaljio.

Kada sam pitao oca talibanskog borca šta želi, oči su mu se ispunile suzama. "Želim kraj borbi. Dosta je bilo. Znam koliko boli kada izgubite sina. Znam da je Avganistanu potreban mir, primirje", rekao mi je.

Moja kancelarija u Kabulu udaljena je svega nekoliko kilometara od velike vojne bolnice.

Porodica, prijatelji, poznanici iz moje provincije Kunar, često me mole da ih pratim do bolnice kako bi identifikovali leševe rođaka koji su bili pripadnici avganistanske vojske. Ponekad sam se osećao kao da je duh moje provincije ugušen težinom svih tih mrtvačkih sanduka.

Kada su Amerikanci nedavno počeli pregovore sa talibanima u Dohi, bili smo puni nade. Zemlja je želela sveobuhvatno i trajno primirje i pregovori su delovali kao jedini izlaz. Ja, kao i milioni drugih Avganistanaca, nisam doživeo mir u svojoj zemlji.

Nije prošlo mnogo da nam se snovi skrše. Postalo je jasno da su pregovori priča o vojnim pobedama, a ne pregovori o miru. Sa stanovišta običnih Avganistanaca, bili su beznačajni. Amerikanci su oslobodili 6000 talibanskih boraca i komandanata, što je predstavljeno kao način postizanja mirovnog sporazuma i primirja. Do toga nikada nije došlo.

Umesto toga, mirovni proces je pretvoren u bolnu kampanju ubistava visokih zvaničnika. Neki od najsposobnijih ljudi u medijima i pravosuđu ubijeni su na pragovima svojih domova u Kabulu i širom zemlje.

Dok su trajali pregovori, lokalni šef policije je ustao nasred jednog sastanka ratnog saveta i optužio Amerikance da su napustili avganistanske snage zbog toga što pregovaraju sa neprijateljima. "Zabili su nam nož u leđa", besno je rekao. Kao i kod mnogih Avganistanaca i njegovi odnosi sa Amerikancima su bili bolni.

Jedan od mojih školskih drugova je taliban. Proteklih 20 godina razgovarali smo iako sam ja naklonjen drugačijoj ideologiji. Nedavno sam ga sreo na jednom venčanju i video koliko mu se stav promenio i postao tvrđi i ogorčeniji.

Video sam i osetio kako ovaj sukob deli Avganistance. Kada smo se sreli, jedva smo uspeli da prozborimo nekoliko reči. To nije bio momak koga sam se sećao iz Pešavara, sa kojim sam igrao kriket i jeo sočne pomorandže. I njegova priča je priča o gubitku. Njegov otac, brat i stric su ubijeni u vazdušnom napadu koji je pokrenula netačna informacija i sitna lokalna neprijateljstva. Koliko god da smo podeljeni, i dalje sam se nadao da je pomirenje moguće.

Sada to deluje neostvarivo. Pratio sam kako talibani osvajaju regionalne prestonice proteklih nedelja, masovne predaje bez ikakvog otpora. Ali i dalje nisam verovao da će stići do Kabula i zauzeti grad.

Noć pre nego što se to dogodilo, zvaničnici sa kojima sam razgovarao su i dalje verovali da će moći da im se odupru uz podršku američkih aviona. Onda su se pojavile priče o mirnoj predaji vlasti inkluzivnoj vladi. Međutim (bivši predsednik) Gani je onda napustio zemlju helikopterom i iznenada su se talibani pojavili u gradu. Strah je visio u vazduhu - ljudi su se bojali njihovog povratka.

Rečeno mi je da mi je život ugrožen.

Uzeo sam dve presvlake i sa suprugom, ćerkicom i roditeljima sam otišao na tajnu lokaciju. Ovo je grad koji intimno poznajem, svaki njegov deo. Pripadam ovom gradu i neverovatno mi je da pomislim da u njemu nema bezbednog mesta za mene.

Mislim o ćerki Soli - njeno ime znači "mir" - i očajan sam zbog pomisli da je budućnost kojoj smo se nadali za nju, sada uništena. Dok sam išao ka aerodromu, shvatio sam da drugi put napuštam Avganistan. Kada sam stigao na aerodrom, setio sam se svih godina rada ovde, putovanja sa zvaničnicima ili odlascima kao reportera na linije fronta.

Onda sam video sve ove ljude, sve ove porodice koje pokušavaju da pobegnu. Generaciju Avganistanaca kako sahranjuje svoje snove i nade. I ovoga puta, nisam bio tu zbog priče. Ja sam bio jedan od njih - naveo je Sarvari.

(Kurir)

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
KAD IZGUBI FINALE SKOČIO BIH SA 60. SPRATA: Trener Danila Medvedeva ipak optimista, cilja na novu veliku titulu

"KAD IZGUBI FINALE SKOČIO BIH SA 60. SPRATA": Trener Danila Medvedeva ipak optimista, cilja na novu veliku titulu