ŠTA JE FENOMEN FOMO: Psiholog i psihoterapeut otkriva kako da prepoznate da li ga imate

PRE jedanaest godina pojam FOMO uvršćen je u Oksfordski, a našao se i u prestižnom rečniku Merijam-Vebster, paralelno postajući deo pop kulture.

Foto Shutterstock

Još ranije, 2004, prvi put je pomenut od strane Patrika Dž. Mekginisa, inače i tvorca ovog akronima, u „Harbusu“, studentskom časopisu Harvardske poslovne škole. Ukoliko vam ne zvuči poznato, reč je o akronimu za strah od propuštanja (na engleskom fear of missing out), a 2019. snimljen je i mađarski film pod nazivom: „FOMO, strah od propuštanja prilike“.

Sada smo sigurni da vam je ovaj pojam itekako poznat, a nemali broj nas osetio ga je na svojoj koži. Ili, tačnije, kada je hteo da iskoči iz nje jer nije na drugom, željenom, mestu, već baš tu gde jeste. Problem je što to „željeno mesto“ ne mora zaista biti željeno s naše strane, ali nam se taj osećaj rađa kada vidimo nečiju objavu na društvenim mrežama, najčešće praćenu prefiksom, odnosno maksimilizatorom „pre“ (predivno, prelepo, preinteresantno) ili čujemo tuđe, još sveže, iskustvo, sa letovanja ili sa neke od fenomenalnih egzotičnih destinacija, putešestvija, adrenalinskog doživljaja, kulinarskog dostignuća koje nezaboravno facinira nepca i sva čula…

Ili, jednostavno, čujemo da je neko dožive, ili, što je još gore, trenutno doživljava, nešto mnogo bolje nego mi. Osećamo nervozu, zavist, anksioznost, nemir, „goni“ nas da izađemo i pridružimo se ili napravimo nešto još bolje, dok nam htenja postaju sve veća i veća, ne ostavljajući nam prostora da se zapitamo da li smo mi to, zaista, hteli.

Kako prepoznati da imamo FOMO, za naš list objašnjava Marija Kuzmanović, psiholog i psihoterapeut pod supervizijom:

- Strah od propuštanja ili FOMO, predstavlja fenomen koji se tiče naših osećanja i misli. Naime, kada doživljavamo FOMO, mi prvo opazimo da se neko bavi aktivnošću koju smatramo zabavnom ili je u bilo kom smislu pozitivno ocenjujemo. Zatim donosimo zaključak da se drugi ljudi bolje zabavljaju od nas, da se zabavljaju bez nas, da imaju ispunjenije živote, doživljavaju vrednija iskustva. Takve misli podstiču kod nas osećanja zavisti i potištenosti i propuštanje pomenutih stvari često doživljavamo kao lični neuspeh. Takođe, javlja se i misao da ćemo propustiti još mnogo toga što je važno, mnogo bitnih i zabavnih iskustava, iz čega proizilazi osećaj anksioznosti koji nas tera da se trudimo da postignemo mnogo više, da stignemo na što više događaja i iskusimo što više stvari koje vidimo da rade drugi ljudi. To često ide nauštrb stvarnog zadovoljstva i rađenja onoga što nam se u tom trenutku zaista radi.

Zbog čega se javlja anksioznost prilikom javljanja straha od propuštanja?

- Anksioznost koja prati misao da ćemo nešto važno propustiti povezana je sa socijalnom anksioznošću i smatra se jednom od njenih podkategorija. Kada doživljavamo socijalnu anksioznost, plašimo se da će nas drugi ljudi negativno proceniti na osnovu nekih naših karakteristika ili postupaka. Isti je slučaj i kod straha od propuštanja – na nekom nivou smatramo da će nas, ako propustimo sva ta iskustva, drugi ljudi manje ceniti, da će nas procenjivati negativno, odbaciti i slično. S obzirom na to da je anksioznost uvek povezana sa nekom opaženom ili očekivanom opasnošću, mi često netačno predviđamo da će se, ako propustimo nešto od tih događaja, desiti neke krupne posledice. One su obično neodređene, i kada zapravo razmislimo o najgorem mogućem konkretnom scenariju koji će se dogoditi ukoliko nešto propustimo (što je jedna od tehnika rada na anksioznosti), shvatimo da ipak ne sledi katastrofa.

FOMO SAPIENS

Kako izgleda FOMO sapiens? Koje su mu osobine?

- FOMO sapiensu je teško da kaže ne. To se naročito odnosi na domen poziva da učestvuje u pojedinim aktivnostima i za njega je često nepodnošljivo da odbije takve ponude. Smatra da ne sme da propusti ponuđeno iskustvo i da će prihvatanje učiniti da on ostane prihvaćen. Ukoliko je isključen iz aktivnosti i, recimo, na društvenim mrežama vidi fotografije svojih poznanika sa događaja kojem nije prisustvovao, može se osetiti odbačenim i nepoželjnim. Tako može doživljavati da je „trava zelenija sa druge strane ograde“.

Šta on onda poželi da uradi?

- Velika izloženost društvenim mrežama može dovesti do toga da nam se čini da je tuđi život daleko uzbudljiviji i ispunjeniji. Fotografije sa destinacija za odmor, slike na kojima se ljudi smeju i druže, zabeležena vožnja helikopterom ili na najvišem vrhu neke planine, mogu da dovedu do toga da preispitujemo šta smo mi postigli i kako nam prolaze dani i da ocenimo da naš život nije vredan i uzbudljiv kao tuđi. Takav zaključak dovodi do toga da izveštavamo o manjem životnom zadovoljstvu i, paradoksalno, počinjemo da provodimo više vremena na društvenim mrežama. Ovo je donekle uprošćena slika FOMO sapiensa i često su kod njega prisutni samo neki od pomenutih osobina i ponašanja. Na osnovu ovoga može se steći predstava o tome kako početnim zaključkom da propuštamo nešto važno stvaramo određene nepovoljne emocije i ponašanja koji potom povratno utiču na to da situaciju još negativnije opažamo i stvaramo određeni začarani krug.

Do čega dovodi to kada virtuelni svet predstavlja mesto na koje želimo da pobegnemo od stvarnog sveta?

- Kada smo „konektovani“ mi možemo da gledamo ono što želimo da gledamo, možemo da ulazimo u komunikaciju samo sa onima sa kojima to želimo, možemo da oblikujemo taj svet po sebi. Na društvenim mrežama možemo da postavljamo one slike koje nam se dopadaju i delimo samo lepe vesti. Na taj način smo u mogućnosti da prikažemo onu verziju sebe koja nam se dopada. Sa druge strane, ovakovo ponašanje često je povezano sa osećajem usamljenosti i nezadovoljstva, što pokazuje da nam ipak nedostaje to nešto iz stvarnog sveta. Nedostaje nam da sa nekim podelimo naše ranjivosti i strahove. Da se povežemo sa nekim kroz svoju nesavršenost, da nas ljudi prihvate onakve kakvi zaista jesmo.

BEG OD NEPRIJATNOSTI OBAVEZA

Šta o nama govori to ako stalno imamo potrebu da budemo negde drugde i radimo nešto drugo?

- Govori da smo zaboravili da se zagledamo u ono što nam se upravo dešava. Da sagledamo i lepo i ružno. Da se pozabavimo onim što nas muči i počnemo da rešavamo ono što možemo, a prihvatimo ono što je nepromenjivo. Da vidimo kako trenutak može biti lep i kada nije poseban i veličanstven. Govori i o tome da možda imamo određena uverenja o tome kakav život treba da bude i kakvi mi moramo da budemo da bismo bili vredni prihvatanja. I kada se ta slika ne slaže sa onim gde smo trenutno, dobijamo poriv da uradimo više i drugačije.

A ako malo-malo pa proveravamo šta se dešava na društvenim mrežama, zapostavljajući obaveze?

- To može biti svojevrsna vrsta bega od neprijatnosti obaveza koje nas čekaju. Lako se „izgubimo“ u moru informacija na društvenim mrežama. Veliki broj njih predstavlja nam instant zadovoljenje. Stvara se neka vrsta „ovisnosti“ o tom zadovoljenju, jer mi ljudi, prirodno, težimo prijatnosti a izbegavamo neprijatnost. Bilo bi dobro da odaberemo da se odupremo tom zadovoljenju svesno i izaberemo privremenu nelagodu, kako bi na duže staze bili u mogućnosti da ostvarimo ciljeve i povećamo stepen zadovoljstva sopstvenim životom.

Kako da se „izlečimo“ ako primetimo da „bolujemo“ od FOMO-a?

- U određenoj meri FOMO može biti koristan. Čovek koji je skovao pojam FOMO, Patrik Džej Mekginis, u svojoj knjizi ovaj fenomen poredi sa pijenjem vina. Malo vina ne može da naškodi, ali ukoliko preteramo, to može imati ozbiljne posledice. FOMO nas može podstaći da ostavimo telefon i okrenemo se svojoj listi želja sa stvarima koje smo želeli da postignemo ili isprobamo. Međutim, kada je anksioznost vrlo visoka i veoma utiče na naše funkcionisanje, potrebno je da napravimo određene promene kada su u pitanju naše misli i ponašanja. Ono što je potrebno razumeti je da je misao da nešto važno propuštamo samo naša misao, subjektivni fenomen koji stvara naš mozak, a ne činjenica.

Kako da pristupimo toj spoznaji?

- Tokom dana mi imamo razne misli, a ako ih proanaliziramo shvatamo da one nisu nužno istinite (npr. možemo pomisliti „Danas će padati kiša“, a da se to uopšte ne desi). Kada nam to postane jasno, možemo se potruditi da se usmerimo više na ono što imamo i u čemu uživamo, a staviti u drugi plan ono što nam nedostaje, ili ono što mislimo da nam nedostaje. Možemo raditi na samoprihvatanju i učiti sebe da nismo manje vredni od drugih ako ne doživljavamo sva ta iskustva kao i oni, i da mi dobijamo samo malu, i to našminkanu, sliku onoga što se dešava u tuđim životima. Takođe, možemo sebi svesno ograničiti kontakt sa sadržajima koji kod nas aktiviraju odmažuće misli i emocije, tako što ćemo „otpratiti“ stranice i profile na kojima se pojavljuju sadržaji koji kod nas bude pomenute emocije.

Koje generacije najčešće pate od ovog osećaja? Mogu li i stariji da imaju ovakav problem?

- Većina istraživanja nam govori da FOMO ne poznaje starosne kategorije i da sve generacije mogu da pate od ovog osećaja. Individualne razlike su ono što pravi najveću razliku u intenzitetu izraženosti ovog fenomena. Tako, ukoliko imamo sredovečnu osobu koja se oseća usamljeno, koja je sklona da se kritikuje, koja se plaši od negativne procene, veća je verovatnoća da će ona da razvije FOMO, čak i kad ne koristi društvene mreže, od osobe koja je tinejdžer i provodi mnogo vremena onlajn, ali ima zdravo samopoštovanje i pozitivnu sliku o sebi. Uz brojne druge životne izazove koje starenje nosi, vrlo je važno ne zanemariti prisustvo straha od propuštanja kod starijih ljudi, s obzirom na to da se u kasnijim godinama često pravi neka vrsta životnog bilansa i ljudi razmišljaju o tome šta su propustili i šta su još mogli da urade. Ukoliko nisu zadovoljni time, to ih može podstaći da se osete depresivno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije