VAŽNOST OČUVANJA DOBRIH ODNOSA U FAMILIJI: Čovek bez porodice je kao slika bez rama

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način – uvodna je rečenica romana "Ana Karenjina", Lava Tolstoja. U drugoj knjizi, "Bez porodice" (Hektor Malo), osmogodišnje siroče Remi svim srcem traga za svojom familijom, osećajući se izgubljeno bez nje. Iako nismo književni junaci, i nama, običnim smrtnicima, ona je neophodna za postojanje, poput jezgra.

Foto Shutterstock

Iako nismo književni junaci, i nama, običnim smrtnicima, ona je neophodna za postojanje, poput jezgra. Na žalost, tokom života, rasejani, često to zaboravimo, udaljavajući se čak i od svoje matične porodice, a kamoli najbližih srodnika, bliže i dalje rodbine.

Čini nam se da nekada nije bilo tako. Koliko juče, u vremenu naše bake, porodični odnosi su se čuvali, gradili, nadgrađivali, jačali, svaka i najmanja pukotina koja bi se pojavila odmah bi bila sanirana, da bi se očuvao temelj. Održala porodica. Jer ćemo se bez nje urušiti, nemajući za šta, odnosno za koga, da se pridržimo tokom životnih uspona, oluja i bonaca. O tome koliko je važno održavanje porodičnih odnosa razgovarali smo sa Radmilom Urošević, sociologom i socioterapeutom, edukatorom i autorom više knjiga o sociologiji starenja:

- Porodica i porodični odnosi su uvek važni, danas možda više nego ikada pre. Najvažnije elemente ličnog razvoja, snage, životne filozofije, sistema vrednosti, obezbeđuje nam upravo ona. To su temelji našeg života i ličnosti. A kada dospemo u neku krizu, problem, težak životni period, onda je posebno važna kao naše uporište, podrška. Iako se o porodici mnogo govori, njena objektivna moć je potcenjena i u senci materijalnih vrednosti koje promoviše potrošačka civilizacija. Ljudi će danas pre otići kod terapeuta da plate i čuju ono što bi im njihove majke, bake ili očevi rekli. Terapeuti se drugačije čuju i njima se više veruje.

U kojoj onda meri familija ima istinsku moć?

- Istovremeno, moć i odgovornost porodice je i precenjena, jer izostaje pomoć sistema, a dominira ekonomska prinuda. Roditelji su zbunjeni jer im neposlušna deca prete socijalnim radnicama, radom na crno ne mogu da ostvare pravo da konkurišu za vrtić, kredit za stan, radeći na dva posla tokom dana ne mogu da imaju uvid u ponašanje i druženja svoje dece, neplaćanje alimentacije nije sankcionisano... U brisanom prostoru između moći i nemoći porodice, država mora da interveniše sa jasno definisanim nacionalnim ciljevima u vezi sa njom, kvalitetnim i dostupnim programima koji će je osnažiti, kao i sve njene članove.

Smatrate li da je danas porodica u krizi?

- O bilo čemu da govorimo, osim industriji straha, seksa, informacija, brendova i trendova - kriza je opšte mesto. Kada razgovaram sa pojedincima koji su usamljeni, depresivni, otuđeni, i pitam ih da li se druže sa prijateljima i članovima porodice, često odgovaraju da nemaju vremena za to, kao i da ne žele da ih opterećuju svojim problemima. A prijatelji i porodica su mesto podrške, pomoći i iskrene razmene emocija, radosti, tuge, problema. Ostareli roditelji "štede" svoju decu koja imaju svoje probleme, a ta ista deca koja "ne znaju gde udaraju" od borbe za egzistenciju kažu da nema potrebe da o ličnim problemima razgovaraju sa svojim ostarelim roditeljima "kad ionako ne mogu da im pomognu".

Zvuči kao da se vrte u začaranom krugu nerazumevanja?

- To je jedan od apsurda našeg vremena. U savremenom svetu računaju se samo materijalni problemi i zbog toga sve više živimo kao mašine, bez emocija, udaljavamo se jedni od drugih i tako samopovređujemo, lišavajući se najdragocenije podrške porodice. Zaboravljamo da su naše porodice naše tvrđave, posebno u kriznim vremenima kao što je ovo, današnje. U krajnjoj liniji, ako smo maksimalno uspešni i nemamo finansijskih problema, radost nije radost ako nemamo sa kim da je podelimo. I tu bi uvek trebalo da budu porodica, partner, deca, prijatelji.

Šta dobri porodični odnosi garantuju? U čemu sve pomažu pojedincu?

- Roditelji treba da znaju šta se dešava njihovoj deci, a odrasla deca kako žive njihovi roditelji. Braća i sestre takođe. Lekovitost ljubavi, reči, pažnje odavno je dokazana. Sam osećaj da nismo sami, da imamo nekog ko će nas podržati, posavetovati, ko će se obradovati našem pozivu ili dolasku, vrednost je za sebe. Često čujem rečenicu "mislio sam da ima vremena za posetu roditeljima, razgovor, samo da završim gomilu obaveza... a kad su oni umrli, žao mi je i shvatio sam da nikad nema dovoljno vremena za druženje i razmenu emocija sa majkom i ocem, bakama, braćom, sestrama...". Zbog toga na svojim radionicama i edukacijama ponavljam: nema reprize i tek kada nekog izgubimo shvatimo šta je pravi gubitak i da je nestanak člana porodice nenadoknadiv. Ako nam ukradu kola, kupićemo druga.

Ukoliko su odnosi narušeni između nas i najbližih rođaka, da li bi trebalo na sve načine pokušavati da ih poboljšamo, čak iako druga strana to ne želi?

- Dešava se da se porodični odnosi naruše zbog banalnih nesporazuma, nepoznavanja prilika i situacija. Uvek treba pokušati ispraviti nesuglasice i neslaganja. Događa se da se čitave generacije u porodicama ne poznaju zbog sukoba njihovih starijih članova, a oni to nasleđuju jer stvari se odvijaju zdravo za gotovo. Naravno, i za svađu i tango, potrebno je dvoje. Ali, uvek treba pružiti ruku i priliku da se stvari poprave, da obogatimo svoje živote srodnicima koje čak ni ne poznajemo. Nikad ne znamo kada ćemo naknadnim spoznajama uvideti i sopstvene propuste. Ljudski je praštati. Praznici i porodični događaji su dobra prilika za to, ali i običan telefonski razgovor ili poziv na kafu.

Prijatelje biramo, a porodicu dobijamo rođenjem. Često čujemo da je nekome prijatelj kao brat, pa često i bliži od njega. Da li bi to zaista smelo i trebalo tako da bude?

- To jeste velika istina. Mi ni sebe same nismo izabrali, mnogo toga bismo promenili na sebi. Ni rođenu decu ne biramo. Kažemo da prijatelje i kumove bar možemo da izaberemo ali i tu ponekad omanemo, razočaramo se. Za našu emocionalnu i socijalnu inteligenciju je važno da znamo da niko nije savršen niti bezgrešan, da najveća očekivanja treba da gajimo od sebe samih. Ali, kada govorimo o prijateljima, porodici, braći i sestrama, svi oni su uvek naše blago ili bi bar tako trebalo da bude.

Kako da se trudimo da se dobri rodbinski odnosi održe do kraja našeg života? Na koje ćemo prepreke i iskušenja usput naići?

- Tokom života se svi mi menjamo. Ono što jeste konstanta, to je naša odgovornost prema sopstvenom životu i prema porodici. Privrženost porodici i njenim članovima se neguje i tu je reč o apsolutnoj uzajamnosti svih njenih članova. Ako imamo jaku porodicu bićemo zadovoljniji, sigurniji, zdraviji, uspešniji, manje ćemo se plašiti problema, života i teških ljudi oko nas. Čovek bez porodice je kao slika bez rama. Grešimo kada sudimo sopstvenim roditeljima, jer u svakom roditeljstvu ima grešaka iz najboljih namera, niko nije savršen. I mi negde grešimo. Ono što je sigurno, ljubavi i pažnje nikad nije previše i svi mi najbolje rastemo, sve dok smo živi, sa tom ljubavlju i pažnjom.

Kažu da je porodica stub društva. Kako biste opisali ovo naše, sudeći po današnjoj porodici?

- Porodica i pojedinac uvek će biti stub svakog zdravog društva. Čovek ne sme da sebe zanemari u savremenom digitalnom svetu pametnih tehnologija i dostignuća. Poslednjih 20-ak godina, iako demografski starimo, stručnjaci beleže porast vanbračnog nataliteta, ali i vanbračnih partnerskih veza uopšte. Porodica se transformiše i gubi svoju dragocenu ulogu koju treba da ima. Ali, pristajanje na življenje prepuno strahova, za egistenciju, od emocionalnog povređivanja, kapaciteta za sopstveno roditeljstvo ili planetarni sunovrat, štagod bio razlog ili izgovor, nazvala bih osudom na život bez pravih vrednosti, izazova i radosti. Iako se transformiše, porodica će uvek biti važna za kvalitet života pojedinca.

Nedeljni ručak

Koliko su i zbog čega važni rituali poput nedeljnih ručkova?

- Važni su. Siromaštvo kojim smo okruženi, ne treba da bude izgovor. Neka svako da svoj materijalni doprinos u nedeljnom ručku. Uostalom, hrana je samo povod, nije suština nedeljnih okupljanja. Važno je da razmenjujemo misli i osećanja, da uzajamno znamo šta nam se dešava, šta nas raduje i rastužuje. Redovnost i kontinuitet u viđanju ima negujuću funkciju. Kada razvijemo naviku i potrebu da se okupimo, onda će taj raspored biti važna odrednica u našem životu i prilika da se posavetujemo, da izgovorimo ono što nas muči, da osnaženi idemo dalje i vidimo da je stvarnost manje preteća i strašna.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije