KOJE SU GRANICE ZDRAVE SEKSUALNOSTI Doktor Milošević otkriva: Šta kvari erotizaciju prirodnim odnosom

O seksualnosti se stidljivo i mahom krišom razgovara, kao da je tabu tema. Čak i partneri međusobno vrlo retko pričaju o njoj.

Foto Shutterstock

Želje jednog u emotivnom i seksualnom odnosu podrazumevaju se kao normalne sve dok toliko ne iskoče iz aršina da se drugi partner zapita da li je sve to normalno i njemu prihvatljivo. Ili dok, u najgorem slučaju, ne dođe do grubosti i povređivanja prilikom seksualnog čina. Šta spada u zdravu seksualnost i gde bi mogle da se postave granice u odnosu na „nezdravu“ za „Život plus“ govori prof. dr Aleksandar Milošević, urolog:

- To je veoma širok pojam. Seksualnost je ogromna energija u nama, možda najvažnija, koja može da se preusmerava. Može da se usmeri u najgore stvari, u kriminal (seksualni manijaci su često višestruke ubice), i može da se usmeri u najplemenitije stvari (umetnost, nauku, kao što je Tesla svoju). Svaka nasilnost u seksualnosti, gde jedna osoba trpi, bi se mogla nazvati nenormalnom. Sve ostalo je relativno normalno.

A fantazije, perverzije koje ne spadaju u domen nečeg uobičajenog?

- Perverzija je takođe relativna stvar. Teško je nešto proceniti kao perverziju. Mogućnosti se šire, što se vidi i po modernim porno filmovima. Suština seksualnosti je da se probudi erotika, a erotika je naše uzbuđenje, naša ljubav. Seksualnost bez erotike, bez želje, ne dovodi do cilja i orgazma. Problem je što se danas seksualnost mnogo svodi na onu preko društvenih mreža, telefona, a malo je biološke, prirodne, gde postoji kontakt između dve osobe.

Afiniteti su različiti, zar ne?

- Da li je u pitanju homoseksualizam, heteroseksualizam, biseksualizam ili bilo šta drugo, to su sve oblici afinitita i identiteta, seksualnog i polnog. I to sve danas spada u normalno. Nenormalne su, recimo, filije, kao što je pedofilija, zoofilija, nekrofilija. One su zakonski zabranjene. Seksualni afiniteti su raznoliki i zavise od ličnosti. Svaki čovek je različit, pa i u svojoj želji i seksualnom ostvarenju. Biološki homoseksualci su oni „čisti“, ali veoma malo je takvih. Možda postoji svega pet do deset odsto čistih heterosekualaca, homoseksualaca i biseksualaca. Svi ostali ljudi su između tih varijanti i kod njih može, manje ili više, da bude zastupljena neka krajnost. A krajnosti su čist biološki heteroseksualac, homoseksualac ili biseksualac. Uglavnom su ljudi prosečni, odnosno 70-80 odsto njih su zvanično heteroseksualci.

O čemu se radi ako neko može da se uzbudi i doživi zadovoljstvo u seksualnim odnosima samo uz pomoć različitih perverzija?

- Problem je u današnjoj modernizaciji i naglom „seksualnom oslobođenju“. Prva seksualna revolucija dogodila se 60-ih godina prošlog veka. Tada su manifestacije seksualnosti bile na uličnim paradama, a nauka je ozbiljnije počela da se bavi njenim proučavanjem. Poslednjih 15 godina, uvođenjem interneta i društvenih mreža, seksualnost je dobila novi oblik. Internet veze i seksualnost kvare našu erotizaciju prirodnim odnosom, utiču na mlade ljude, mozgove, kojima je lako dostupna pornografija, čak i detetu od šest–sedam godina. U velikoj meri sam protiv toga, jer se tako stvorila patologija seksualnosti. Naime, ljudima nije cilj erotskog uzbuđenja nečije telo i duša, nego slika, porno film i masturbacija. Mlade mozgove kvari internet, tako da je neophodno da se deca u školama, u porodici, edukuju na prirodan način, a da im se istovremeno uskrati gledanje porno filmova. Deci bih zabranio pristup modernim telefonima preko kojih mogu da pristupe svim sadržajima.

Da li vam se, otkad je upotreba interneta takva, obraća za pomoć više ljudi sa tim problemima?

- Kod mojih pacijenata patologija seksualnosti se potpuno promenila. Uskoro će izađi moja knjiga o ženama. One u 65 odsto slučajeva, po svim statističkim podacima, imaju problem sa doživljavanjem orgazma pri kontaktu sa muškarcem, 50 procenata njih živi sa tim i to ne doživljava kao problem, a svega 15 odsto njih se tim povodom javlja lekaru. Kod žena nisu toliko izraženi nagoni i naučile su da žive sa tim, zbog socijalnog okruženja, vaspitanja, vere i same prirode. One imaju znatno manje androgena, nemaju testosterona. Za razliku od muškarca koji svoj nagon mora da ispolji, ona ne mora, može da ga kontroliše. Dobro je da se žene edukuju po tom pitanju, da se i one koje nemaju toliku potrebu, ili je imaju a ne smeju da se jave, obrate stručnjacima koji mogu da reše te probleme. Pogotovo žene u menopauzi, koje imaju objektivne probleme sa seksualnošću. Svako ko ima poteškoće u seksualnoj komunikaciji može da ih reši, samo ako želi, uz pomoć lekara koji se time bave. Kod osoba koje taj problem drže u sebi, ogromna energija ostaje u njima, a to može da ih odvede u negativnom smeru, čak i u kriminal.

Takve osobe mogu da postanu silovatelji i nasilnici...

- Da, a velika američka studija je pokazala da najveći broj serijskih ubica upravo čine seksualno devijantne osobe.

Rađaju li se oni kao takvi ili to postaju?

- Pojedinci su rođenjem transeksualci, homoseksualci, i oni čine pet do deset procenata čovečanstva, a do 30 odsto je onih koji su „između“. Svi smo pod uticajem socijalnog okruženja, vaspitanja, odnosa između oca i sina, oca i ćerke, majke, okruženja u školi, kao i vaspitanja koje preovladava u određenim zemljama. Mi smo relativno patrijarhalna i konzervativna zemlja, tako da sigurno postoji mnogo faktora koji u toj socijalnoj sferi mogu da utiču na patološko ponašanje. Otprilike, nalazimo se između arapskih zemalja i Italije, a tu su žene najnezadovoljnije svojim statusom, za razliku od Austrijanki, Dankinja, Šveđanki, koje su mnogo slobodnije i zadovoljnije svojim seksualnim životom. To ne znači da imaju više seksa, ali su zadovoljnije.

Primetili ste kako se i problemi kod ljudi koji vam se javljaju vremenom menjaju...

- Glavni problem je otuđenje. Nauka se bavi tom poremećenom komunikacijom koja, naravno, dovodi do bele kuge, smanjenja rađanja i otuđenja među ljudima. Danas na ulici ne možete da vidite zagrljene parove, ljude koji se drže za ruke. Patologija se u protekle tri decenije promenila. Ranije su mi muškarci dolazili uglavnom zato što su imali problem sa brzom ejakulacijom, jer ih je živo žensko telo toliko uzbuđivalo da nisu mogli da je odlože, a danas dolaze zbog toga što ne mogu da se uzbude. Mogu da podignu polni organ nekim lekovima, ali ne mogu da dožive erotsko uzbuđenje sa ženom već samo uz porno film i obično masturbiraju gledajući takve sadržaje. To je odložena ejakulacija, koja je teška za lečenje, a počinje od rane mladosti.

Koji pokazatelj bi mogao da nam ukaže da se u našem partneru krije određena patologija, pre nego što bude kasno?

- To, pre svega, zavisi od njegovog intelekta. Najopasniji su patološki ljudi koji su veoma pametni. Oni obično umeju da to spakuju i dugo čuvaju skriveno, dok se ne ispolje njihove prave osobine. U brak bi trebalo ulaziti tek posle tri godine zabavljanja, jer za to vreme prođe faza zaljubljenosti i možemo realno da sagledamo osobu. U fazi zaljubljenosti praktično ne možete da procenite loše osobine partnera, da li ćete moći da ih „progutate“ ili ne, da li će ona preći u privrženost i ljubav ili će doći do razdora. Ne valja juriti u pravnu bračnu vezu već posle mesec ili dva.

Kako prepoznati patologiju kod osobe sa kojom se zabavljamo?

- Pratite ponašanje. Ako vidite da je čovek previše skriven, zatvoren u nekim sferama razgovora, možete da posumnjate da se iza toga nešto krije. Morate sami da procenite i, ako nešto sumnjivo primetite, odete kod stručnjaka, psihologa ili urologa, da vam ukaže na negativne mogućnosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije