KAD DVOJE POTIČE IZ RAZLIČITIH DRUŠTVENIH MILJEA: Da li ove stvari mogu da vam unište vezi

"Ja sam rođen u cveću livada, čuvah stada pokraj reke Gruže, al' zavoleh devojku iz grada, sa usnama k'o pupoljak ruže" – pevao je, prvi put 1972. godine Miroslav Ilić narodnjački hit "Voleo sam devojku iz grada", sa stihovima Dobrice Erića. Spot koji ga je pratio prikazuje Miroslava kako pati za pomenutom devojkom, zbog čije lepote je "zaboravio brda i dolove" i napustio rodno selo.

Foto Shutterstock

Svakodnevno srećemo emotivne ili bračne partnere koji potiču iz različitih društvenih miljea, i svako od nas ima bar jedan takav primer u svom okruženju. Ako ipak nemate, setite se Emilije Popadić i Gige Moravca, iz serije "Bolji život", ili profesora Henrija Higinsa (Lesli Hauard, odnosno u drugoj verziji Reks Harison) i prodavačice cveća Elajze Dulitl (Vendi Hiler, pa i Odri Hepbern) iz vanvremenskog filmskog klasika "Pigmalion" (tj. „Moja lepa gospođice“). U oba slučaja, partneri potiču iz potpuno drugačijih sredina, što dovodi do niza problema, ali i lepota.

Nije redak slučaj da se sklapaju emotivne veze, pa i brakovi, između partnera poteklih iz različitog društvenog miljea i drugačijeg porekla. Šta je najveća opasnost po održanje ovakvog odnosa za "Život plus" pojašnjava Radmila Urošević, sociolog i socioterapeut, edukator i autor više knjiga o sociologiji starenja:

- Mislim da je za održivost neke emotivne veze od najvećeg značaja iskrenost i posvećenost. Ako toga nema, onda različitosti u najvećoj meri nisu primarne. Naravno, ovde ne govorimo o brakovima koji se sklapaju iz čistog interesa i u kojima iskrenost i posvećenost nikada nisu ni bili na dnevnom redu. Ljudi koji stupaju u emotivne veze mogu da se razlikuju po mnogo čemu, ali te razlike ne bi trebalo da budu u zoni usvojenih socijalnih vrednosti i životnih ciljeva. Ljudi koji se na sličan način probijaju kroz život bolje će se razumeti, lakše dogovoriti i prevazilaziti probleme i krize. Kada se kao razlog razvoda ili razlaza navode "nepremostive razlike između partnera", onda se često pominju razlike u stavovima, vrednostima, normama, životnoj filozofiji jedne strane, koja je dijametralna u odnosu na drugu. Brakovi su oduvek bili "kanali" za vertikalnu društvenu pokretljivost, tzv. napredovanje na skali društvenih slojeva, i takav korak je zahtevao napor jedne strane da se prilagodi društvenom miljeu kome pripada druga strana. Pritom ne treba da zaboravimo da ti društveni miljei imaju svoja nepisana pravila i sistem vrednosti. Ako govorimo o pripadnicima srednjih slojeva, koji se polako tope usled delovanja ekonomskih faktora, za njih je prepoznatljiv životni model da predstavnici oba pola vrednuju obrazovanje, rad, posvećenost profesiji i napreduje se na osnovu postignutih rezultata. Ništa manje nije vrednovana ni posvećenost porodici, deci, njihovom vaspitavanju i obrazovanju.

Kada se pojavljuju prve razlike koje smetaju?

- Ne zove se slučajno prvi mesec zajedničkog života medenim. Kad na red dođe realnost života udvoje - sudovi koje treba oprati, životni prostor koji treba sređivati i računi koje treba plaćati, to je prvi test da li je par spreman na kompromis, podelu uloga i toleranciju. Zapravo, tada dolazimo do ključnog pitanja kako je koja strana zamislila zajednički život - da li kao partnersku podelu obaveza ili potrebu da nam neko ugađa, toleriše neodgovornost, sebičluk, neurednost...

A one nepremostive?

- Partnerstvo jeste emotivna, ali veza sa niz praktičnih obaveza koje se svakodnevno pojavljuju. Današnje žene vređa pozicija da, kada sa posla dođu kući, za njih započinje novo radno vreme spremačice, kuvarice i bedinerke, dok druga strana misli da je reč o isključivo ženskim poslovima. Pravi uslov da budemo ravnopravni u vezi jeste osećaj koji imamo kada se odlučujemo za život sa nekom osobom, osećaj ravnopravnosti u svakom pogledu. Ako je početna pozicija jedne strane da vredi više i ima veća prava u odnosu na drugu stranu, zbog toga što potiče iz imućnije porodice, ima veću platu i imovinsku kartu, onda ta veza nema neku naročitu perspektivu. Predrasude sa kojima ulazimo u partnerski odnos, a da pritom ne popričamo o tome kako zamišljamo zajednički život, posebno kada nas one stavljaju u poziciju iznad partnera, jesu problem u najavi.

PODELA NA "TVOJE" I "MOJE"

Da li ih je, i kako, moguće prevazići?

- Uvek je iskren i otvoren razgovor najbolji put u rešavanje problema. Održiv kompromis bez razgovora nije moguć. Ljubav među partnerima često se pokaže kao najbolja osnova da se razlike prevaziđu, ali prevazilaženje razlika nije naše puko deklarisanje, već iskreno zalaganje. Ako porodica ne prihvata izabranicu svog sina jer ona dolazi iz siromašnijih društvenih slojeva, nema fakultetsku dipolomu i slično, onda je pritisak na par sigurno veliki. On se može prevazići ako partner zaista veruje da je njegov izbor pravi i da partnerka ne vredi manje ako je šalterska radnica ili službenica. Mnogo parova se razvelo ili razišlo zbog osude porodice u statusnim razlikama između dve strane.

Koje su prednosti takvih odnosa? Šta je najbolje što može proisteći iz njih?

- Prednost partnerskog odnosa u kojima jedna strana "vuče" drugu koja potiče iz nižeg socijalnog sloja može biti samo ako se međusobno podržavaju pa to partnerstvo podrazumeva poštovanje, međusobnu podršku u ličnom razvoju i napredovanju.

Da li i "prošrivanje vidika" spada u to?

- Naravno. Ne treba zaboraviti da uzajamnost treba da postoji u oba smera i da obe strane uvek mogu nešto da nauče od one druge. Dobro je ako ta različitost, koju nosi pripadnost različitim društvenim slojevima, znači obogaćivanje ako je sa nekim podelimo. Ako smo sa sela došli u grad i gradsku porodicu, naravno da ne znači da manje vredimo.

Počne li, kad-tad, onaj iz manje sredine da se oseća neprijatno, pa katkad i ugroženo, u odnosu na "velegradskog" partnera?

- Mesta za neprijatnost ima samo ako nam neko prebacuje da nas je izveo iz siromaštva, nemaštine, pokazao nam svet, ako na porodičnim događajima ismeva naše roditelje, navike...

Koliko se to odražava i u krugu prijatelja jednog i drugog?

- Ako je front otvoren, ako se prijatelji i porodice dele na moju i tvoju, onda je postavljen temelj razdora. Prirodno je da će se svako okretati svom jatu i razdor će da raste do odvajanja.

Da li i u kojoj meri "doseljeniku" nedostaje sve ono iz rodnog kraja, pa i mentalitet žena/muškaraca sa kojima se tamo susretao?

- Tokom života neprestano se menjamo, učimo, razvijamo, ili bi bar tako trebalo da bude. Kada pogledamo unazad, ni sami sebi ne izgledamo isti. Jednostavno smo napredovali u svakom pogledu, bez obzira gde i u kakvoj porodici smo se rodili. Vreme koje je prošlo, zavičaj - ako smo ga napustili, zasigurno u nama budi nostalgiju kao i ljudi sa kojima smo se nekada družili, viđali. Uspomene i sećanja prate svakog čoveka. One koji su napravili "socijalni skok" ulaskom u partnersku vezu ili brak, to nedostajanje sigurno prati. Iako je važan lokalni mentalitet u čijim okvirima smo rođeni i odrasli, mislim da su danas dominantni globalni uticaji na pojedince i porodice, a koji su svuda prisutni i presudno utiču na formiranje ličnosti, sistema vrednosti i životne filozofije. Mediji, društvene mreže i internet već dugo promovišu komfor života, individualizam, brz uspeh po svaku cenu, koji treba da bude vidljiv za našu okolinu - određuju da ne biramo sredstva za socijalni napredak, posebno sklapanjem bračnih i partnerskih veza.

U kojoj meri nas način vaspitanja zauvek, nepromenjivo, određuje u životu, pa i muško-ženskim odnosima?

- Taj uticaj i danas postoji, ali nije toliko jak kao što je bio u vreme naših baka i deka. Emancipacija je proces koji je zahvatio i ženski i muški rod, a da li smo se baš našli u ravnopravnoj meri, to je relativno i situaciono od para do para, da bismo mogli da govorimo o rodnoj ravnopravnosti.

Događa li se da, iz inata, pojedine osobe biraju partnera potpuno suprotnog očekivanjima porodice i sredine u kojoj su rođeni i odrastali?

- Naravno, ima i toga i zato je preporuka roditeljima da umesto izricanja zabrana razgovaraju sa svojom decom. S druge strane, predbračni ili vanbračni partnerski život ima i svoje dobre strane jer se u tom modelu zajedničkog života na najbolji način partneri upoznaju i vide ima li među njima nepremostivih razlika.

Da li su česte prevare do kojih dođe upravo zbog ovakvih različitosti?

- Prevare se dogode kada se parovi emotivno udalje jedni od drugih. Ako je razlog tome neslaganje usled razlika u obrazovanju, socijanom poreklu i slično, odgovor je potvrdan. Mislim da niko nikoga ne prevari jednostavno zato što ima manje ili više obrazovanja. Razlog je uvek dublji, a posedovanje ili neposedovanje diplome može da bude samo naivan izgovor.

Oko čega se ovakvi parovi najčešće sukobljavaju?

- Možda nije najveći, ali jeste važan problem u vezi, podela svakodnevnih obaveza u kući i izjava "nisam se ženio da bih prao sudove i čuvao decu". Osećaj superiornosti koji daje materijalno bogatstvo možda je najpogubniji za vezu u kojoj druga strana ne može da parira. Posmatranje ljudi oko sebe, pa i partnera, kroz imovinsku kartu koju (ne)poseduje je nešto što će ubiti svaku emociju i perspektivu veze, bez obzira na decu i patrijahalno vaspitanje da se za porodicu treba boriti po svaku cenu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije