EMOTIVNI ODNOSI U KOJIMA JEDAN VOLI ZA OBOJE: Kad nečije mane gledamo kroz prste

"Srce je moje veliko za dvoje" emotivno pevuši Vlado Georgiev tokom refrena popularne pesme "Sama bez ljubavi". Popularna je ova tematika i u "običnom" životu, odnosno situacije u kojima emotivni odnos podrazumeva da u njemu jedan od partnera "voli za oboje", tj. više nego ovaj drugi.

Foto Shutterstock

"Srce je moje veliko za dvoje" emotivno pevuši Vlado Georgiev tokom refrena popularne pesme "Sama bez ljubavi". Popularna je ova tematika i u "običnom" životu, odnosno situacije u kojima emotivni odnos podrazumeva da u njemu jedan od partnera "voli za oboje", tj. više nego ovaj drugi. Možda vam je poznat taj osećaj, kada ste sigurni da dajete sve od sebe, pa i više od toga, žrtvujete se kada treba i ne treba, trudite se bezuslovno i bez želje za nagradom, srce velikodušno stavljate na poslužavnik, ogoljeno poput tek rođenog ptića, toplo i gostoprimljivo. Ono je sigurno utočište, jer vi nikada nećete otići i ostaviti samo ljušturu kao privid, kao rak kada skine svoj oklop i odluči da ide dalje bez njega. Ne, vi ste postojani i – zaljubljeni. Verovatno ne samo u vašeg izabranika, već i u ljubav kao takvu. Jednostavno, vi volite da volite. Bez potraživanja i kajanja, bez prekida i odustajanja. Volite i volećete sve dok vaš izabranik ne poželi da ode od vas.

Da li se veza u kojoj jedan od emotivnih partnera "voli za oboje" može nazvati pravom ljubavlju i zdravim odnosom, pojašnjava nam Eleonora Vlahović, psiholog:

- Za emotivne partnerske odnose neko bi rekao da je najvažnije koliko se te dve osobe vole. Naravno da je ljubav važna emocija, ali se ona svakodnevno meša i sa drugim osećanjima kao što su ponos, strah, tuga, bes, ljubomora, zavist... Partnerski odnosi su pre svega složeni, dinamični, osetljivi na brojne uticaje koji dolaze iz samih ličnosti koje ih čine, ali i okruženja. Menjaju se sa protokom vremena (starenjem partnera), preuzimanjem novih uloga (npr. roditeljstva) ili pod uticajem vanrednih životnih događaja, kao što su ratovi, gubitak posla, bolest...

Šta se pojavljuje kao najveći problem u takvim vezama?

- U svakoj vezi postoje tri entiteta i svaki se bori za svoj opstanak. Tako, recimo, i Milica i Miloš žele da ostanu to što jesu (nečija kćerka, sin, brat, sestra, zubar, dizajnerka, šef, humanitarna aktivistkinja...), ali istovremeno i da razviju zajednicu koja ih nadograđuje, dopunjuje. Ukoliko veza nekoga od partnera "proguta", u smislu da mu/joj ugrožava identitet ili integritet, ili ako partner dominira nad vezom, onda svakako nema uslova za razvoj kvalitetnih emotivnih odnosa. Ideal dobre veze je da oba partnera znaju kako da neguju svoju emocionalnu zajednicu ne ugrožavajući njene temelje, odnosno osobe koje je čine.

ODBRAMBENI MEHANIZMI

Postoje li veze u kojima je "razmena ljubavi" balansirana?

- S tim u vezi možemo govoriti o nekoj vrsti "emocionalne ekonomije" između partnera, u smislu da osoba koliko pruža toliko i dobija ljubavi, pažnje, nežnosti, brige, interesovanja, pomoći, razumevanja... Nažalost, u stvarnosti teško se uspostavlja, a još teže održava takva vrsta balansa. Mnogi faktori na to utiču. Pre svega, nemaju svi jednake emocionalne potrebe. U svojim primarnim porodicama odrasli su u različitim modelima pružanja i davanja ljubavi. Introvertne i ekstrovertne osobe to rade na različite načine, a ne treba zaboraviti da se u tom smislu ljudi menjaju i sa protokom godina i da ih različita životna iskustva oblikuju, pa se može desiti da se osoba vremenom emocionalno "potroši" i ne može više da pruža ono što je mogla pre.

Događa li se da taj koji voli više ni ne primeti nesrazmeru osećanja?

- Može se desiti da u vezi nema te izbalansirane "emocionalne ekonomije", već jedna osoba mnogo više pruža i više se bori za njen opstanak. Emocionalni disbalans u partnerskoj vezi može biti prisutan a da ga osoba ne prepoznaje, iako oseća da nešto nije kako treba. Mada nam može delovati čudno da osoba to ne prepoznaje i pitamo se zašto to trpi. Odgovor je da postoje različiti psihološki razlozi za to. Često su u pitanju neke forme odbrambenih mehanizama kojima osoba brani svoje ja (npr. racionalizacija, negacija, reakciona formacija).

Da li je to stalna karakteristika jedne osobe ili je "promenljiva kategorija", pa neko može biti podjednako zadovoljan kad "igra obe uloge", u zavisnosti od veze do veze?

- Oscilacije u kvalitetu emotivne veze su neminovne, pa se može desiti da u određenom periodu iz nekog razloga jedna osoba "voli za oboje", ali i da se takvo stanje promeni. Snaga veze ne nalazi se u njenom kapacitetu da se izbegnu problemi, već u potencijalu da se problemi prevazilaze na način koji ne ugrožava pojedinačne partnere, a osnažuje zajednicu. Zapravo, i sitniji i krupniji, i važniji i manje važni problemi testiraju partnersku zajednicu na isti način kao što zemljotresi testiraju zgrade koliko su istovremeno čvrste i fleksibilne. Gde nema fleksibilnosti stvaraju se pukotine, a gde nema čvrstine sve se ruši kao kula od karata. Partneri treba da budu čvrsti u odbrani veze i fleksibilni u načinu kako to ostvariti. Za to je neophodno da razmenjuju misli i osećanja, jasno izražavaju svoje potrebe i očekivanja.

Zbog čega najčešće dođe do problema?

- Često se dešava da se partneri ponašaju na način koji nije u skladu sa njihovim potrebama, mislima i osećanjima, a onda budu iznenađeni posledicama. Na primer, žena koja godinama "voli za oboje" jer joj muž posle rođenja dva deteta ne pruža dovoljno pažnje i ljubavi, odlučuje da ostane u drugom stanju sa trećim detetom ne konsultujući se sa njim u nadi da će na taj način unaprediti njihov partnerski odnos. Nažalost, to najčešće nije "ključ za tu bravu" i može se desiti da je partner napusti jer se oseća prevarenim. Ključ ne može biti ni neverstvo, upotreba alkohola, droge ili zloupotreba lekova, bekstvo u preterani rad i slično. Nefunkcionalne veze ne treba održavati pošto-poto, ali ne bi trebalo brzo i lako odustajati od onih koje su na "potres od pet stepeni Rihterove skale" ostale na svojim temeljima, ali imaju pukotine. Ukoliko to partneri ne mogu sami da reše trebalo bi da se obrate za pomoć onima koji će ih voditi kroz "zemljotrese", da sami nađu najbolje rešenje. Ono je uvek personalizovano, nema univerzalnih najboljih rešenja.

Možemo li se nekako pripremiti za ovakve vrste potresa u vezama, da bismo ih lakše i uspešnije podneli?

- Kako se ljudi "spremaju" za partnerske zemljotrese? Može se reći - nikako. Sve se odvija na nekom sporednom koloseku, jer od ranog detinjstva pažnja se posvećuje drugim stvarima kao što su učenje čitanja, pisanja, sticanje higijenskih navika, ovladavanje veštinama plivanja, skijanja, vožnje bicikla, zatim učenje stranog jezika, korišćenja novih tehnologija ili razvoj kreativnosti. Sve je to, svakako, potrebno ali razvojem emocionalne i socijalne inteligencije, tako važne za partnerske odnose, osmišljeno i kontinuirano, ne bavi se ni porodica ni škola. Sve se odvija spontano, jednim delom učenjem po modelu u porodici i širem društvenom okruženju, delom vršnjačkom razmenom (uvek je sporno šta se tu zapravo razmenjuje) i velikim delom imitacijom i identifikacijom sa uzorima iz realnog i virtuelnog okruženja.

Bolje išta nego ništa

Koliko su trajne takve veze?

- Iskustvo je pokazalo da i takve veze mogu dugo trajati. Njih karakteriše niži nivo zadovoljstva partnera, a "kohezivni" element koji ih održava u životu je nespremnost da se napravi promena, strah da će se i to malo emocija izgubiti (bolje išta nego ništa), kao i finansijski razlozi. Često se dešava da se takva žrtva podnosi zbog druge vrste ljubavi, npr. prema detetu kome se ne želi uskratiti jedan roditelj. U dužem vremenskom periodu takve veze su "skupe" jer emocionalno iscrpljuju osobu koja više pruža, a manje dobija. To nije polno determinisano, odnosno i muškarci i žene mogu biti u poziciji da "vole za oboje".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije