"NOVOSTI" ISTRAŽUJU: U studentskom vokabularu svega 600 reči

ČITALAČKE navike učenika u osnovnoj i srednjoj školi veoma su male, jezičke kompetencije nedopustivo niske, a fond reči koje koriste na nezadovoljavajućem nivou. To se preliva na fakultete, pa imamo studente koji raspolažu fondom od - samo 600 reči.

Foto: Novosti

Poređenja radi, u Rečniku srpskog jezika u izdanju Matice srpske ima 85.000 reči.

Takođe, pokazalo se da većina srednjoškolaca slobodno vreme ne troši na čitanje. Tako njih 12 odsto ne čita, 21 odsto čita samo obaveznu lektiru, 40 odsto čita lektiru i ponekad knjige koje nisu obavezne, 20 odsto čita lektiru, a često i druge knjige, dok je svega sedam odsto reklo da su pasionirani čitaoci.

Dr Jelena Stevanović ističe za naš list da istraživanja pokazuju da za većinu učenika gimnazija i srednjih stručnih škola, ali i za studente nekih fakulteta na kojima se ne uči srpski jezik, najveći problem predstavljaju dve najveće oblasti našeg jezika - pravopis i leksikologija, odnosno leksička semantika, a to govori da oni ne znaju značenje reči.

- Obično se zaledimo kada čujemo ovakve podatke, kao da nam se cela tablica ne pojavljuje svakodnevno pred očima - kaže za "Novosti" Ivana Peško, nastavnica srpskog jezika u OŠ "Bora Stanković". - U praksi nailazim na đake koji poseduju čitalačku volju i one kojima čitanje knjiga predstavlja potpunu misteriju ili životnu nepotrepštinu.

Ova nastavnica pojašnjava da se od učenika kada stigne u peti razred očekuje da ima određeno čitalačko iskustvo, da je upoznat sa konceptom lektire, učestvuje u vođenoj interpretaciji, deli svoje utiske o pročitanom:

- Umesto toga, često nailazite na značajan broj učenika koji imaju strah od razgovora, izbegavaju odgovaranje punom rečenicom, ali ima dosta i onih kojima nije jasno zbog čega je čitanje knjiga zapravo važno, a razgovori o njima neophodni. Volim da se našalim, pa pitam učenike kako se njihova okolina ophodi prema knjigama. Kako su naučili da čitaju i pišu. Jednako pokušavam da im objasnim na koje načine je čitanje i pisanje tesno povezano sa njihovim sazrevanjem, razvijanjem i razumevanjem sveta u kom su.

Kao jedan od načina da poboljša fond reči kod svojih đaka, ova nastavnica uvela im je obavezu da sa sobom nose male rečnike u koje upisuju nepoznate reči, pa imaju mogućnost da primene zapise prilikom pismenih zadataka.

- U te rečnike nikada ne gomilamo reči - ističe ona. - Važno je zapisati onu koja ti se dopadne, koja te zagolica i pomogne ti da suptilnije iskažeš misao. I, naravno, postoje i one čuvene "nemoj tu reč da niste zapamtili". Potom se dogodi probni ili završni ispit na kome se učenici okliznu u otkrivanju značenja, čini vam se elementarnih pojmova ili atributa, a vi ne možete da verujete da je takva greška moguća nakon svega što ste čitali i tumačili zajedno.

Međutim, nije samo škola ta koja ima obavezu da decu uči čitanju, pravilnom izražavanju ili, kako stručnjaci kažu, jezičkim kompetencijama. Tu je i okolina i porodica koje bi, kako naglašavaju naši sagovornici, sa decom od najranijeg uzrasta trebalo da rade na razvijanju jezičke kulture.

- Bilo bi lako kada bi se cela priča završavala na časovima maternjeg ili stranih jezika, međutim, učenik ne provodi celo detinjstvo u prostorijama i pod instrukcijama škole, pod uticajem ovog ili onog nastavnika - kaže nastavnica Ivana Peško. - Važno je i kako komuniciraju međusobno, a ukoliko je rečenični fond oskudan, onda nam je jasno da ni potrebe koje nove generacije pokazuju nisu naročito komplikovane. I to je tužno. Zahtevna potreba provocira zahtevan jezik, a pošto mi imamo obrnutu situaciju, postaje bitno da razumemo šta je to našoj deci potrebno i zašto je samo to. Prava nezgoda se dogodi ukoliko nastavnik još i uspe da probudi "čitalačkog crva", a učenik čim izađe iz učionice od nekog drugog čuje da se od čitanja niko nije obogatio.

Naša sagovornica naglašava da je pismenost civilizacijska vrlina i da se prema njoj sagledava jedno društvo:

- Dosegnuli smo do vrhunskih književnih dometa u 20. veku i sada, kada brojimo najviše reči ikada, mi koristimo neku bednu selekciju. Zato često kažem roditeljima, kada me pitaju šta da im dete čita van obavezne lektire, da nabave ono o čemu ne umeju sami da im pričaju. Još ako naposletku i roditelj pročita knjigu koja se detetu svidi, tu može da počne igra bez granica, pogotovo jer se danas sve piše u nastavcima. Čovek koji uskrati svoje čitalačko postojanje na lektiru, gubi mogućnost spoznaje jednog od najlepših osećaja na svetu - reči mogu da nas začaraju toliko da se u njima pronađe prostor slobode ili rešenja za ono šta nas muči. Jer sve što je naš problem, drugi su već zapisali.

Da su loše jezičke kompetencije kod đaka i studenta logična posledica naše nebrige o nacionalnom jeziku, koja se vidi u svim društvenim oblastima, a i slika je našeg obrazovnog sistema, poručuje prof. dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika.

- Mi u Odboru, i cela struka, godinama govorimo o nužnosti da se značajno poveća broj časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi, da se u tom pogledu usaglasimo sa evropskim državama - kaže ovaj lingvista. - S ovako malim brojem časova nije moguće ostvariti programe koji bi davali zadovoljavajuće rezultate. Kao da se u praksi realizuje paralelni program obrazovanja čiji cilj je da od talentovane dece dobijemo netalentovane ljude, zaglupljene, nezainteresovane za bilo kakvo izgrađivanje.

Prof. Tanasić smatra da nije slučajno to što stalno slušamo kako su nam deca opterećena, pa ne mogu čitati lektiru, dok po nekoliko sati provode uz razne destruktivne igrice. Ovaj lingvista postavlja pitanje i kako to da psiholozi i pedagozi ne mogu da nađu rešenje da decu oslobodimo od robovanja igricama, da bi bar polovinu tog vremena posvetila učenju i lektiri, zatim gde su na javnom servisu, koji građani plaćaju, kvalitetni dečji programi, kakve smo nekada imali?

- Sve ovo dolazi do izražaja kada izbije neki krupan problem, kad vidimo rezultate maturskih ispita ili pedagoških istraživanja - kaže Tanasić. - I to malo uzburka javnost, a ništa se na kraju ne radi da se stvari preokrenu u željenom cilju. Osim ako ovo i nije željeni cilj. Da se može i drugačije raditi, pokazuje primer angažovanja države i paradržave na nasilnom menjanju srpskog jezika, njegovom razaranju, i mišljenja, i kulturnog obrasca, primenom Zakona o rodnoj ravnopravnosti kojim se uvodi rodno osetljiv jezik, o čijoj pogubnosti je država čula mišljenje sa svih strana, ali ga uporno sprovodi.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije