INTERVJU Ozren Grabarić: Sve je postalo površno i otupelo

U NOVOM naslovu na repertoaru Beogradskog dramskog, "Demokratija" (režija Veljko Mićunović), ponovo briljira zagrebački glumac Ozren Grabarić.

Foto N. Skenderija

Ponovo, jer ga je publika na Crvenom krstu već gledala u glavnoj ulozi predstave "Ružni, prljavi, zli" sa potpisom Lenke Udovički. I ovog puta je "glavni" na sceni - predsednik, sa svitom ministara...

Prošli put ste izjavili da su upravo "ružni, prljavi i zli" kapitalisti stvorili vladare bez humanosti i saosećanja?

- Ta pogubna kombinacija kapitalizma i demokratije smrtonosni je koktel koji nas je otupeo. Rad na ovom projektu, zapravo, navodi nas na razmišljanje o demokratiji uopšte - našoj, američkoj, engleskoj... Koliko je to, zapravo, utopijska ideja? Da su društva zaista htela da uvedu demokratiju, morala bi razumeti da su dve najsnažnije poluge obrazovanje i kultura. Pozorište, neko je rekao, odgoj je onih koji više ne misle da treba biti odgajani. To ima smisla.

Većina ljudi, s vremenom, kao da prestaje da ulaže u sopstveni duh i širenje svesti?

- A zamislite koliko ulažu u kuće, automobile, apartmane. U sve ono materijalno i vidljivo. Zato je veoma važno obrazovanje. U Zagrebu sam završio osnovnu školu, potom pet godina živeo u Barseloni. Velika je razlika između predavanja istorije u ova dva grada. U Zagrebu bi profesorka otvorila knjigu i govorila informacije, dok su testovi bili u stilu "kojeg datuma se dogodila neka bitka". Filovani smo činjenicama, koje smo odmah zaboravljali. U Barseloni pak profesor je povezivao stvari od Rima do Madone, a na ispitu bi dao papir na kome piše "Drugi svetski rat". Taj sistem je razvijao naš odnos i mišljenje prema događajima, a onda ga stavljao u istorijski kontekst. U zemljama poput Španije mnogo se i u medijima govori o kulturi, dok se kod nas previše toga svodi na razgovor o politici. Glavne zvezde postali su političari, a ne kulturnjaci i umetnici.

Da li je na Balkanu odnos prema kulturi posledica mentaliteta, ekonomske situacije ili večito ratnog, odnosno međuratnog stanja?

- Danas je sloboda govora postala platforma u kojoj svako može svašta reći o svakome, a da ne snosi odgovornost za to. Budući da se otvorila ta brana, sve vlasti imaju stav: "Ma, samo neka pišu. Bilo da sam bio uključen u trgovinu oružjem ili ljudima, neka pišu. Šta mi mogu?". To je, zapravo, bila najveća, ingeniozna poluga sa kojom se sve relativizovalo. I šta se dogodilo? Ništa... U autokratskom sistemu u kome smo živeli, kultura je bila mnogo važnija. I umetnici su bili važni, ponekad je bilo i opasno govoriti o politici. Unutrašnje trenje, potreba da se čovek izrazi ili pobuni bili su mnogo jači. Kultura je bila vibrantnija i relevantnija.

Foto N. Skenderija

Što je više priče o slobodi, sve su ugroženija osnovna ljudska prava?

- Priča o slobodi i pravima se urušava kada vidimo šta se dešava na Zapadu i, recimo, u Holivudu. Politička korektnost u koju su upali obrnula se naopačke. Glumca Viga Mortensena nedavno su pitali da li bi igrao Otela, a on je odgovorio: "Ne, ne, to bi bilo 'insensibl'". Kako smo došli do toga da bi "insensibl" bilo da belac igra Otela?! Robertu Lapažu su "skinuli" dve predstave jer je govorio o aproprijaciji. Ne smete se baviti temama koje nisu "vaše". Jedna koleginica sa Zapada mi je rekla da su, zapravo, postali osuđeni da rade vlastite autoportrete. Što znači, ono što jesmo, to ćemo i prikazati. A glumačka veština je upravo u suprotnom. Teraju vas da se odredite i još više vas time sužavaju. Pozorište nas uči da smo mi šire osobe nego što mi mislimo da jesmo. Da je pitanje identiteta pitanje navika koje smo pokupili vaspitanjem, odrastanjem, porodicom, kvartom, gradom u kome živimo. Ipak, navike se mogu steći nove i odbaciti stare.

U ime slobode sužava se sloboda?

- To je fenomenalni paradoks koji se događa! Šta za vas jeste umetnost ako nemate slobodu da kažete šta hoćete, već samo do one tačke dok ne izgovorite ono što se meni ne sviđa. U umetnosti danas, razmišljajući o Zagrebu, uviđam da smo izgubili mejnstrim. Zato nemamo ni odgovor na mejnstrim, bunt protiv njega. A svaki umetnički pravac se rodio iz bunta, rušenja uspostavljenih pravila. Danas više ne znate ni protiv čega se borite...

U predstavi "Demokratija", svi predstavnici vlasti su u nekoj "nesnađenosti", ludilu koje ih prevazilazi. Na ovim prostorima ranije smo imali otklon, distancu, ironiju prema odsustvu zdrave pameti. Šta nam se desilo?

- Ironija dolazi iz jednog apsolutnog razumevanja stvari, iz intelektualne produhovljenosti. Čovek se malo uzdigne iznad situacije. Danas imam utisak da je sve otupelo, postalo površno. A teško da postoji ironija u površnosti. Mislim da je nacionalno pitanje koje se nametnulo posle raspada Jugoslavije otupelo duh i intelekt mnogih pojedinaca. Zato što su na taj način, opsenom i prevarom, na vlast došli izuzetno površni ljudi. S druge strane, najpatriotskiji čin je da dobro radiš svoj posao. Da znaš šta je tvoj zadatak, da ga možeš braniti i reći zašto ga baš ti najbolje radiš. Unapređenje društva je staviti struku na prvo mesto.

Kako vidite stvari u budućnosti?

- Nikad, ni u doba pandemije, nisam se uplašio za pozorište, a kroz njega vidim presek društva. Kao što je Šekspir napisao "ceo svet je pozornica" i na pozornici vidite sve. Pa da li je, primera radi, rad sa rediteljem Mićunovićem bio demokratski ili autokratski proces? Rekao bih da je to bio prosvećeni apsolutizam. Znao je šta je hteo sa nama da napravi, šta mu od naših ponuda treba, šta ne. Nije ona vrsta reditelja koja ne dopušta da mu ulazite u koncept.

A kakvih sve ima reditelja?

- Ima čistih diktatora, satrapa, siledžija. Ima i onih koji ne znaju ništa, a lažu da znaju.

Pa, onih koji kažu da ne znaju, ali kao "idemo nešto". Ti mi se najviše sviđaju, jer kažu:

"Hajde vi nešto napravite, a ja ću vam reći kad je dobro." Majko moja mila... Inače, vidim i neke pozitivne stvari koje se događaju u poslednje vreme. Recimo, ovih dana su u Zagrebu bili izbori. Stranka Možemo dobila je dominantnu vlast. Za mene je to napredak. Jer, to su ljudi lišeni bilo kakvog starog političkog sistema, artikulisali su svoje ideje, koje su izneli vrlo konkretno i argumentovano. A toliko njih govori neartikulisano - i sa novinarima i sa građanima. Zašto? Zato što ne postoji misao. Ja sam kod ovih mladih u politici, video ljude koji imaju misao... To je i pitanje jezika. U BDP slušam Milenu Zupančič, mađarske kolege, slušam nove jezičke melodije. Za mene to nije nacionalno pitanje. Samo slušam misao. Ako čovek izgovori misao i ja je razumem, ne čujem kojim lokalnim "obojenjem" govori: čujem samo uzbudljivost.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije