INTERVJU Nela Mihailović: Umetnost bez trošenja do poslednjeg daha, ne postoji!

MAJA JEŠIĆ

24. 04. 2021. u 15:46

ZNAMO je kao Žicu iz "Stižu dolari", Labudu iz "Selo gori, a baba se češlja", omiljenu Nadu iz "Ranjenog orla". Podjednako je uverljiva kao žena iz naroda i kao grofica, sugestivna i na televiziji i u pozorištu. Nela Mihailović jedno je od najlepših i najvrednijih lica naše umetničke glumačke scene. Snažna u izražajnosti i kada igra Šekspira, ali i domaću komediju.

ИНТЕРВЈУ Нела Михаиловић: Уметност без трошења до последњег даха, не постоји!

Foto promo

Svestrana i moćna u glumačkoj bravuri i raznovrsnosti. Došla je u Beograd iz Valjeva, upisala FDU kod profesora Vladimira Jevtovića u klasi o kojoj se i danas govori - Nebojša Glogovac, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Boris Pingović, Nataša Ninković. Dobila je i "Caricu Teodoru", i "Rašu Plaovića", i "Ćurana", i "Ljubinku Bobić" i "Zoranov brk" i mnoge druge nagrade.

O njenim pozorišnim ulogama mogao bi da se napiše poseban esej. Dovoljno je reći da joj je prva uloga bila u Šekspirovoj "Ukroćenoj goropadi". Ko počne tako hrabro, od njega uvek možemo očekivati da ide dalje i uspešnije u umetničkom istraživanju. Tako nas je iznenadila i svojom ulogom Danice Maksimović u gledanoj seriji "Kalkanski krugovi".

* Ova serija iazazvala je veliku buru. Mnogi gledaoci kažu da nešto slično, od "Leptirice", nije viđeno na ovim prostorima, da im se "ledi im krv u žilama" dok je gledaju. Vi igrate veoma zanimljiv lik, Danicu Maksimović, ženu drugačiju od uloga koje ste igrali u našim domaćim serijama. Publika je doživljava kao vrlo neobičnu, bahatu bogatašicu, hladnu, koja je možda i zla (publiku to još intrigira), mi kao gledaoci još uvek ne znamo da li je ona zla?

- Ne znam koliko smem da otkrijem, ali ću vam otkriti - Danica nije zla. I nije ona tako hladna. To je njena spoljašnjost. Iza toga se krije suštinski jedna brižna majka i žena, bez obzira na to što joj je nastup tako hladan i oštar. Meni je njen lik za igranje bio veoma zanimljiv. Publika ima takve zaključke zato što su navikli da igram neke fine, nežne, tople majke ili tetke, a Danica jeste potpuno drugačija, i veliki izazov za mene. Scenario sam čitala u dahu, i imala sam tu privilegiju da ga pročitam celog, pa sam saznala šta će se sve desiti. Bio mi je baš uzbudljiv, pomalo trilerski pisan, ima tu mistiku. Neko ga komentariše kao horor, ja ga ne bih tako komentarisala, ali je publici data puna sloboda da ga čita i doživljava na svoj način. Lik Danice se igra pomalo iz "kontre", što je uvek zanimljivo, pa se i likovi kao i cela priča polako otvaraju. Tako se i likovi koje igramo najpre komplikuju, a onda razotkrivaju, i njihovo pravo lice vidi se tek na kraju. Uzbudljiv je i kraj tog lika, tj. njegove sudbine, i nagoveštava nastavak serije. Ostavljaju se otvorena pitanja nekih likova, događaja, tako da se ja već sada radujem nastavku, ali se radujem tek sada kada sam pogledala seriju. Dok snima, glumac nema kompletnu sliku jer se bavi isključivo svojim scenama, tako da sam strepela hoće li uspeti da se sve kockice slože, i mislim da jesu. Vidim da su reakcije burne i dobre, i jako se radujem zbog toga.

 

Foto promo

* Đorđe Milosavljević kao scenarista vas nije razočarao, naprotiv, kolege, kasting je izuzetan, cela ekipa... Da li nekoga posebno izdvajate?

- Luševića. Odavno ni ja nisam mlada generacija, rasla sam uz njegove uloge kada je on bio mlad. Ovi mlađi glumci, i moja generacija, svi smo bili veoma srećni i uzbuđeni što ćemo stati u kadar sa njim, što ćemo imati priliku tako izbliza i uživo da ga gledamo. I sada kada pogledate seriju, ja sam stvarno potpuno, potpuno, oduševljena. To je nešto posebno, to je retko, ne samo u srpskom glumištu. Meni je srpska nacija, inače, jedna od najboljih glumačkih nacija u svetu, uvek smo imali velike glumce. I u takvoj jednoj glumački jakoj naciji, Laušević je poseban i jedan od retkih.

* Ima neku samo sebi svojstvenu magiju ...

- Ima magiju, to je takva posvećenost, studija lika, karaktera, to dugo nisam videla. Njega gledaš i učiš, koliko je to uopšte moguće. Panično kradeš sve što možeš da ukradeš, od toga kako se ponaša na snimanju, kakva je to koncentracija na posao, na lik. Stvarno je privilegija imati priliku da gledaš, a kamoli da nešto probaš i da naučiš iz te magije koja ti se dešava pred očima i dušom.

* Kada gledate jednog takvog glumca, i toliko trošenje energije, emocija, duhovnosti, na setu, snimanjima, isplati li se to? Je l' vredna umetnost tolikog davanja, požrtvovanosti i kidanja od sebe onog najboljeg dela?

- Mislim da jeste. Umetnost je vredna takvog davanja, i samo tada postaje umetnost zapravo. Mi, glumci, ali i svaki umetnik, ne bi bio umetnik da strastveno ne obožava to čime se bavi. Umetnost bez davanja, bez trošenja ne postoji. Potvrda je i serija "Kalkanski krugovi". Jeste to davanje, jeste to trošenje, ali ako nekada i pomislimo da smo se istrošili, i čemu sve to... pravi glumac ne može drugačije. Lauš i da je hteo da se ne da, ja mislim da ne bi mogao, jer prosto nema takav pristup radu, ne bi bio to što jeste kao glumac da se na taj način ne daje. I publika to vidi, oseća.

* Puno radite, nižu se serije. Igrate Đurđinu Pašić u "Aleksandru od Jugoslavije", ulogom se vraćate u epohu. Koliko vam je to prijalo? Dosta se snima serija koje se bave našim istorijskim ličnostima, koje kao da smo preskakali u nekim lekcijama.

- Moja generacija, recimo, taj deo istorije apsolutno je nekako preskočila. I ne samo taj deo istorije, nego i Nemanjiće... sve te serije su vrlo važne. Mislim da je to jedan prijemčiviji, lakši način, pogotovo za mlade generacije, da nešto nauče. Ne samo da je naša generacija preskakala neke velike segmente naše istorije, to rade danas i ove nove generacije. Imam ćerke u osnovnoj i srednjoj školi, i preskaču opet jedan čitavi deo istorije, čime smo se mi najviše bavili, a to je Drugi svetski rat. Vrlo sam kritična prema udžbenicima istorije koji se menjaju svake godine, i nekim drugim parametrima, a ne onim pravim i suštinskim, meri se iz čega će nam deca učiti... ali to je neka druga tema. Dakle, ako već preskaču u udžbenicima, dobro je da se snimaju serije sa takvom tematikom. Odličan je fim "Ime naroda" o Svetozaru Miletiću i tom periodu naše istorije. Toliko mi je prijao taj film, na kraju krajeva i sama sam saznala neke stvari koje nisam znala. Gledala sam jednu lepu priču, podsetila se na jednog velikog i važnog čoveka u našoj istoriji, i videla sjajnu ekranizaciju svega toga, božanstvenog Ljubu Bandovića, i opet Lauševića kao Jovu Zmaja. Veoma lepo ostvarenje i svakako važno.

Foto promo

* Serije u kojima igrate potpuno su žanrovski različite, tu su i "Kamiondžije", sitkom "Slučaj porodice Bošković", "Grupa", "Vojna akademija", "Južni vetar". Kao glumica žanrovski ste svestrani, da li je to radost vašeg glumačkog života, igranja, stvaranja, ili imate "neko odelo u kojem se najudobnije i najlagodnije osećate"?

- To je najvažnije i najveća privilegija svakog glumca da nam se nude najrazličitiji likovi i žanrovi. To jeste najveća radost, oprobati se u različitim žanrovima i igrati potpuno različite likove. To jeste suština glumačkog posla, odigrati što različitije karaktere, žanrove, oprobati se i u pozorištu i na filmu i u seriji.. Ono što je najteže u našem poslu, to je da nas stalno biraju. Mi smo uvek birani, nikada mi ne biramo. Mi biramo od onoga što nam je ponuđeno, stalno smo na tom "čekanju", na to glumac mora da se navikne da bi izdržao taj "dril" koji nije nimalo lak.

* Postoji i nova praksa da više osoba radi na scenariju određene serije, ili više reditelja režira po nekoliko epizoda jedne serije. Ti umetnički rukopisi koji se mešaju, bilo da se radi o scenaristima ili rediteljima, da li je to "sviranje klavira u četiri ruke", ili "pisanje romana sa dve glave"....kako vi gledate na to?

- Kada je to krenulo kod nas, a nije retkost u zemljama koje imaju velike produkcije, bilo sam vrlo skeptična prema tome, upravo zbog tog mešanja različitih estetika, pristupa, ukusa. Međutim ispostavilo se - a pravi primer za to mi je serija "Grupa", koja je imala ne znam koliko scenarista, i mislim da je pet reditelja režiralo tih deset epizoda, i vrlo sam bila skeptična - na kraju sam bila jako zadovoljna. To je jedna od serija za koju mislim da je veoma važna, i što se pojavila, i zbog teme. Neki mladi ljudi, mladi reditelji, dobili su priliku i dokazali da je jedan timski rad vrlo moguć. To govorim zato što kad god sam otišla na snimanje, bez obzira na to što sam radila sa jednim rediteljem jednu epizodu, on je tu, i svi reditelji su na snimanju svake epizode, razgovaraju, gledaju jedni druge, isto tako i scenaristi. Bio je to pravi timski rad, dogovarali su se, bili su jako dobro pripremljeni. Ono što je takođe bilo vrlo važno, jeste da je bio angažovan jedan direktor fotografije. Jer on, njegovo umeće i način kako slika jednu seriju može da poveže sve te reditelje i njihovu estetiku u jednu celinu. Ta slika, to prvo što vidimo, to je jako bitno. Kao u "Kalkanskim krugovima" - Dušan Ivanović. On je božanstven direktor fotografije, ja ga mnogo volim. Tako se dobro vidi njegov rukopis. Nisam protiv toga, ispostavilo se da je to moguće i dobro. Znate šta je najvažnije u svakoj seriji, u svakom filmu, u pozorišnoj predstavi, ono što je baza i što je temelj nekog budućeg dobrog, kompletnog posla - to je scenario. Kada nemate dobar scenario i nemate šta da ispričate, džaba i svi veliki glumci, i veliki reditelji, i moćne produkcije, i veliki direktori fotografija. "Kalkanski krugovi" su napisani odlično. Serija "Kosti" je meni obeležila ovu sezonu, to je vrhunsko umetničko delo. Nikola Pejaković je napisao genijalan scenario.

Foto promo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

NESTVARNI JOKIĆ: Nikola radi ono što niko nikada nije!